Јелена Брезјановић, отишла у иностранство да студира, данас предаје на Универзитету Северне Флориде и ради као истраживач на Универзитету Флориде: „У Србији сам провела пола свог живота. Слободу и услове које сам у својој земљи имала су ми тада омогућавали да, у узрасту у којем сам била, остварујем своје циљеве”.
Јелена је још као студент отишла из Србије, како би се посветила свом образовању, али како нам каже, поносна је на своје порекло. „У иностранство сам отишла као студент размене деведесетих година, не као неко ко напушта своју земљу, напротив. Србија је једина земља коју сматрам својом. Ја сам веома поносна на своје порекло, али ценим и поштујем друге, те никад нисам осуђивала било ц̌ије одлуке јер свако у срцу носи своју причу и води се својим циљевима”, почиње Јелена причу за сајт „Данаса”.
„Што се тиче боравка у иностранству, моји родитељи су увек улагали у наше образовање, и чинили све да мој брат и ја у животу ценимо то као највеће богатство које човек може да стекне. Тако да је моја жеља за новим сазнањима највише утицала на моје одлуке”, наставља она. Kако нам каже, планирала је да се врати у Србију након студија.
„Наш породични план био је да се, када завршим програм, вратим у земљу. Годину дана након што сам се вратила, добила сам понуду да наставим студије у граду где сам била студент размене те смо одлучили да прихватим понуду и наставим студирање у иностранству. За време студија сам добила стипендију за магистарске студије, а потом и за докторат на катедри за антропологију, који сам завршила ове године у мају. У међувремену сам основала и породицу, тако да сада размишљамо о заједничком повратку у Србију”, наглашава Јелена.
Иако физички није присутна у Србији, она се ипак труди да дâ допринос својој земљи. „Волела бих да поменем да све време мог боравка у иностранству активно учествујем и трудим се да доприносим својој земљи тако што, са једне стране, размењујем знање и искуства која стичем у професији са колегама и студентима из Србије а, са друге, кроз истраживања која радим у Србији. Моја дисертација је, управо, била везана за интракултурну варијацију међу повратницима, њиховим ставовима, искуствима и разлозима везаним за све фазе њихове миграције: одлазак, боравак у иностранству, и повратак и реинтерграцију у Србији”, каже Јелена.
Прича и о свом истраживачком раду и проблему миграција. „На миграцију се, углавном, веома уско гледа. Преовладава мишљење да мигранти и повратници чине хомогену групу и да најчешће одлазе због економских разлога. Међутим, иако пореклом из исте земље, људи имају веома различите ставове, искуства и разлоге зашто одлазе и зашто се враћају. Мој рад је веома опширан јер се бави тематиком која је веома комплексна и није прикладна за овако кратак интервју, али бих волела да поменем да, иако је миграциони тренд у порасту, интернационални мигранти чине око 3,4 одсто укупне светске популације.
Сваки човек је потенцијални мигрант, али већина људи остаје у близини места где су се и родили. На одлуку мигранта да промени место боравка у било ком смеру не одлучује само та особа већ разни фактори и притисци средине у којој се налази. У случају наших повратника, у већини случајева, односно више од 60 одсто, учесници истраживања су експлицитно или имплицитно навели да су о одласку у иностранство размишљали као о привременом боравку/решењу, тј. да су планирали повратак пре него што су уопште и напустили Србију”, објашњава она.
Прича нам и који је највећи проблем повратника у Србију. „Наши људи се враћају у своју земљу али тренутно наилазе на разне институцијалне препреке које им отежавају процес реинтеграције. Такође се, нажалост, суочавају са негативним ставовима у друштву, што додатно увећава такозвани повратни културни шок и подстиче реемиграцију. Текстуална анализа коментара у јавним медијима, на пример, указује на то да јавност сматра приче и искуства повратника нелегитминим, везује повратак за неуспех, финансијску ситуираност, итд. Сходно томе, генерализације обично подржавају стеротипе који нису реална слика у већини случајева.
Такође, битно је поменути да велики број испитаника у мом истраживању има 40 или више година, и повратак им је био уско везан за бригу о родитељима и жељу да им деца одрастају у Србији. Тако да јавни наратив, и иницијативе које су тренутно уско фокусиране на повратак младих или образованих, искључује разматрње потреба остале популације која не спада под ту, веома непрецизно дефинисану групу, а то су људи средњих година и старији, људи који се враћају са децом, пензионери, потомци дијаспоре, и тако даље”, наводи Јелена.
Она нам је упоредила живот и образовање у Србији и иностранству. „У Србији сам провела пола свог живота. Слободу и услове које сам у својој земиљи имала су ми тада омогучавали да, у узрасту у којем сам била, остварујем своје циљеве. Наравно, сећам се и лепих и тешких времена кроз која смо сви у тадашњој СР Југославији пролазили, али сам увек била окружена огромном љубављу и подршком моје породице и наших многобројних пријатеља. То је била и остаје основа мог мира и срече. Такође, веома сам поносна што сам у Србији завршила своје основно образовање и Филолошку гимназију.
Kао неко ко је у позицији да упореди разлиц̌ите образовне системе, стекла сам велико знање које ми је било, поред личних амбиција, кључно за академски успех наредних година. Веома сам захвална свим људима који су допринели мом образовању и који су у нама неговали знатижељу и развијали критичко размишљање”, истиче Јелена.
Она прича и како јој је тренутно у Сједнињеним Америчким Државама. „Земља у којој живим, као и свака земља у којој радим антрополошка истраживања, ми пружа додатни увид у културолошке финесе које ми помажу да имам холистички приступ у науци којом се бавим. Неке од предмета које сам предавала, као што су Раса и расизам, Лингвистичка антропологија, Светске културе и религије, Северноамерички Индијанци (аутохтоно становништво САД и Kанаде) су веома комплексне теме које изискују не само теоретско већ и искуствено знање”, наводи Јелена.
Иако заокупљена сопственим пословнима, Јелена, ипак, прати дешавања у Србији. „Пратим дешавања у Србији. Нажалост, ми смо једна од многих земаља света која, због потпуног хегемонијског дисбаланса у свету, много зависи од притисака и спољних утицаја. Јасно је да друштва и културе константно флуктуирају, али многе промене код нас су директне последице дугогодишње агресије над нашом земљом као и неолибералног поретка, који је наметнут, а који се показао и у осталим земљама као веома штетан систем и по људе, и по животну средину. Иначе, највише пратим канале који објављују информације у оквиру науке и истичу успехе наших стручњака и студената свих узраста, као и рад организација које се баве хуманитарним радом у Србији”, каже она.
Прича нам и колико су људи у њеном окружењу упознати са Србијом. „Већина мисли да сам рекла да сам из Сибира. Тако да, док дођем до тога да Србија има умереноконтиненталну климу, схватим да се већина људи бави својим проблемима или размишља о томе како да направи позитивне промене у свом окружењу. Шала на страну, мало људи има свест о нашим искуствима. Већина мисли да је кул што сам из друге земље. На факултету је наравно друга прича. Већина мојих колега посматра и разуме ствари јер се баве истраживањима која им омогућавају међукултурни увид у светске трендове и дешавања. Имају веома критички став према светским силама и њиховој такозваној модернизацији неразвијених друштава”, објашњава Јелена.
Она нам открива и колико је повезана са људима из Србије који, такође, тамо живе, а колико са другим људима. „Ја указујем поштовање свим људима у мојој околини, наравно, али култура блиских интеракција је веома изражена код наших људи, тако да ми то и омогућава да успоставим ближе односе са људима који су са нашег подручја”, каже Јелена. Наша саговорница прича и колико јој се живот променио од када је напустила Србију. „Тренутно одржавам два домена. Са једне стране, мој приватни живот и васпитање мог детета које је у складу са културом, животном философијом и принципима уз које сам ја одрасла. Са друге, усклађујем живот у јавној сфери, свесна да постоје другачија правила и закони. Kао што рекох на почетку, мој живот у Србији је, и поред многих тешких тренутака, био испуњен… као што је и сада. Наравно, моје искуство је саткано мојим начином размишљања и виђења ствари, и вероватно ће увек пројектовати моју љубав према животу и свим ситницама које чине живот”, закључује Јелена.
(Извор Данас)
