Научници су, можда, пронашли начин како да успаване ћелије у оку поново активирају и врате људима вид, захваљујући новом научном истраживању. За милионе људи у свету дегенеративна болест мрежњаче велики је проблем, јер ћелије осетљиве на светло у стражњем делу ока, које се називају фоторецептори, умиру и не обнављају се.
Kанадски научници су смислили начин трансформације успаваних потпорних неурона, званих Милерове глијалне ћелије, у ткива која раде попут штапичастих фоторецептора, потребних за перцепцију боја и оштрину вида. Процес је засад тестиран само на мишевима, а могао би се преобратити у терапију која ће вратити вид људима. Дио разлога зашто су Милерове глијалне ћекије одабране за истраживање јесте њихова способност репрограмирања код неких животиња. Нажалост, то није трик који те ћелије исто тако могу извести код људи.
Познато је да се Милерове ћелије реактивирају и регенеришу мрежњачу код риба. Kод сисара, укључујући људе, то обично не чине након озледе или болести. Још не разумемо у потпуности зашто, каже Камил Будро-Пинсоно, неуронаучница са Универзитета у Монтреалу и прва ауторка нове студије објављене у научном часопису PNAS.
За канадску студију били су кључни гени Ikzf1 и Ikzf4 и протеини које ти гени производе. Ти протеини су познати као фактори временског идентитета, за које се већ зна да играју важну улогу у развоју ћелија у различите друге типове ћелија. У истраживању су Милерове глијалне ћелије изоловане и узгајене пре него што су репрограмиране коришћењем различитих фактора временског идентитета, укључујући Ikzf1 и Ikzf4. Ти чиниоци нису у потпуности трансформисали глијалне ћелије у штапичасте ћелије, али су преузеле неке од потребних карактеристика да функционишу попут фоторецептора.
Док глијалне ћелије помажу да се хране, регулишу и организују друге ћелије у оку, научници истичу да постоји довољно вишка за сигурно претварање одређеног броја потпорних ћелија у ћелије налик фоторецепторима, кључне за оштрину вида и препознавање боја… Иако је истраживање у раној фази, тај процес би се временом могао прилагодити и за примену код људи, без потребе за пресађивањем нових ћелија. Откриће би у будућности могло, такође, бити корисно у лечењу болести у мозгу, у могућној замени одређених неурона, оштећених репрограмирањем других врста ћелија.
(Зимо)
