ALHEMIJA DUHA

POSLEDNJA GRANICA BIĆA

511 pregleda
Pixabay

(most izmeđi dve beskonačnosti)

Slutimo, stalno nadilazeći nepreciznost sumnje, da je najveća suma beskonačno velika (kakav strah!) ili je, pak, beskonačnost samo početak konačnosti jednog drugog bivanja.


Stevan Bošnjak

Moto:

Filozofske i logičke osnove diferencijalnog računa je postavio Zenon iz Eleje. Dve hiljade godina kasnije matematičku zaokruženost ovome daju Lajbnic i Njutn. 

Filozof:

Svi su ljudi zvezdano inje, pod zvezdanim nebom izjednačeni, takoreći kognicijska jedra prirodnih brojeva…i svi su bogovi zvezdano inje, izvodi prethodnih skupova, od zvezdanog su inja pod zvezdanim nebom vlastitih tvoraca izjednačeni bitnošću i nebitnošću, žestinom i pretnjom, surovišću i ljubavlju, milosrđem i nerazumevanjem, svrhom i besmislomi svakoj su pogodbenoj merljivosti i svakoj su konačnosti ta beskonačna zvezdana polja jednaka…i beskonačnosti su sva ta prebrojiva zvezdana polja i svaka jedinična njihova pahulja (dozvoliće mi se da je romantično nazovem: injka)… izjednačenii nama su, hodačimo i tvoriteljima i stvorenim ispod tih zvezdanih polja: jasnoće zamršene a klupka mandelbrotizirana... tada i tamo, u ona osamna letargična letnja podneva, bruji slutnja da večnost nije uzaludna i naše znanje i neznanje o njoj, i da praskozorja kao i sutoni i sumraci, koliko ih god premalo ili uvek nedovoljno bilo, nisu slučajnolikost fenomenalizacije, nisu Huserlove parabole negovane naivnosti, već divno tkanje najvišeg smisla.

 

Beskonačnost i bezbroj su sabor svih pojedinačnih bića.Mi samo slutimo da sveukupan broj pojedinačnih bića može biti kako konačan, tako i beskonačan, kako prebrojiv i brojan tako i neprebrojiv i bezbrojan. Slutimo da je ovom svetu i u njemu najmanjem mogućem biću poslednja granica nula i da je deljivost ili uzaludna ili neuzaludna.

Slutimo i da je poslednja granica najvećeg bića beskonačnost i da je tu na delu sabiranje kolosalija ovog sveta, koje su početna aritmetika razigranih zrnaca peska na onim peščanim plažama pradavnih leta i da, između tih, skoro u svemu opozitnih eskapizama samuje jedno realno uzvišeno bivstvo, takoreći jedno peskovito biće koje je brojivo, izbrojivo i prebrojivo, uz stalnu, pak, opomenu nedefinisano dobronamernih, u biti podržavalačkih mentalnih sklopova (da je svet uvek takav kakav je, i da uvek mora biti nekakav, i da nikada neće biti da će biti da ne bude ma kakav), to je tako: larpurlartizam poslednje zone kvantizacije nužno prelazi u kontinualnost jednakomerne brojivosti:otuda granice i žudnja za njima i njihovim slomom, i izvodi u dugim nedoglednim nizovima, otuda diferencijali, neodređeni i određeni integrali, definisano i nedefinisano, proslojeno i plošno, deljivo i množivo, sva ta kosmička sabornost. To stalno razmicanje i primicanje, taj zamalo uhvatljivi, zamalo neuhvatljivi skoro poročni eskapizam sabiranja i delenja inverznih svetova, koje iznad svih podela, spaja neobjašnjiva nostalgija.

Slutimo, stalno nadilazeći nepreciznost sumnje, da je najveća suma beskonačno velika (kakav strah!) ili je, pak, beskonačnost samo početak konačnosti jednog drugog bivanja. Slutimo i da je najmanji količnik nula (kakav strah!) ili je nula samo okno u dublje uvire. No, kako god bilo ili bivalo, uvek će proizvod ovog uvira i onog drugog bivanja dati jedinicu i ta će jedinica, kao zlatna mnema, prošivati sva bivstva i sve svetove. Jedinica kao vratilo, kao prečaga, kao lepota, kao pitoma Sezanova poljana, jedinica kao most, kao uzvišenost, lepršava, luckasta, toliko umna da sebi dozvoljava sve budalaštine: neprebrojivosti da broji, konstantama da trijumfuju, svesti doleteloj iz kortikalnih vrtova da se šepuri po skislim poljanama intelektualne sumnje zakopane u sukob intersubjektivne saglasnosti, eksperimenta i introspekcijskog uvida, da u duboke sutone zakopava kauzalnost Okamove oštrica, da je u neka praskozorja otkopava, i da nad svim tim, u smirena podneva Parmenidovih i Zenonovih šetnji maslinovim gorama, utihne objedinjenjem.

Ah, kakva lepota!

/1.1/∞=1

-(∞-1)=1

/1.1/∞=∞-(∞-1)=1

Δ

Δ=ΞΔ

Ξ∫=∫/Δ

ΞΔ=Δ/∫

/Δ Δ/∫ = 1

Estetika dve beskonačnosti (one: ka beskraju malog i one: ka beskraju velikog, onog deljivog do nule (∞/2) i onog brojivog neprekidnim dodavanjem(∞+…+…+…) jeste lepota ne samo matematički precizna, podložna principima simetrije, već je i kalokagatična, dakle uzvišena. Tiha je pod rasapima večnosti i tiho, u samoći svoje besvremenosti, pomaže propulziji zvezdanog inja.

Slutimo da je ova kalokagatija, ovaj tok svesti, proizvod najfinijih mentalnih tokova i struja, tog sveopšteg polja zvezdanog inja, proizvod neprestanih anihilacija struktura unutar korteksa, koje su toliko ukopane u same sebe svojom pužolikom spiralnošću da je jedino beskonačna dosada njihovih letargičnih tvoraca sklonih neopravdanoj melanholiji (neki bogovi znaju da udahnu na svakih trilion godina) čudan ali možda najistinonosniji razlog, takoreći casus delicti zbog kog i materijalnopostojanje tih, večnosti sklonih i večnosti težećih, sklopova svesti, još nije večno(ali kad, po logici stvari, prođu ti legioni letargičnih epoha i doba preuzvišene dosade… ah, kakva će to biti neprolazna lepota… licem u lice De Kiriko i Mahaviro, Unamuno i Buda, Tesla i Empedokle…).

Najfiniji sklopovi rezonanci, brzoraspadajućih i reobnavljajućih protofizičkih struktura pri uzajamnom dodiru nestaju, ali samo kao kakva konkretna alotropska modifikacija postojanja i, gle, kako njihova metamorfoza pri uzajamnom poništenju daje mneme svesti, tokove svesti, njihova zastojna, pahuljasta stanja i njihova tranzitivna, putujuća stanja kadjurcaju stohastičkim poljima najopštijeg nivoa, ili kao kakve kauzalne galije jedre vodama kosmičke svesti ka neprolazu, ka razrešenju pitanja: da li smisao uopšte postojiili je besmisao jedini istinski temelj bivstva.

Da li je uzaludnost konačna ili beskonačna! Da li je omega smisla besmisao, ili je obratno, ili je množeno, ili se sabira, ili deli…!!!

Zenon… Lajbnic… Njutn… Landau…

 

 

O autoru

administrator

Ostavite komentar