ПОСЛЕДЊА ГРАНИЦА БИЋА

(мост измеђи две бесконачности)

Слутимо, стално надилазећи непрецизност сумње, да је највећа сума бесконачно велика (какав страх!) или је, пак, бесконачност само почетак коначности једног другог бивања.

Стеван Бошњак

Мото:

Филозофске и логичке основе диференцијалног рачуна је поставио Зенон из Елеје. Две хиљаде година касније математичку заокруженост овоме дају Лајбниц и Њутн.

Филозоф:

Сви су људи звездано иње, под звезданим небом изједначени, такорећи когницијска једра природних бројева…и сви су богови звездано иње, изводи претходних скупова, од звезданог су иња под звезданим небом властитих твораца изједначени битношћу и небитношћу, жестином и претњом, суровишћу и љубављу, милосрђем и неразумевањем, сврхом и бесмислом… и свакој су погодбеној мерљивости и свакој су коначности та бесконачна звездана поља једнака… и бесконачности су сва та пребројива звездана поља и свака јединична њихова пахуља (дозволиће ми се да је романтично назовем: ињка)… изједначени… и нама су, ходачимо и творитељима и створеним испод тих звезданих поља: јасноће замршене а клупка манделбротизирана... тада и тамо, у она осамна летаргична летња поднева, бруји слутња да вечност није узалудна и наше знање и незнање о њој, и да праскозорја као и сутони и сумраци, колико их год премало или увек недовољно било, нису случајноликост феноменализације, нису Хусерлове параболе неговане наивности, већ дивно ткање највишег смисла.

Бесконачност и безброј су сабор свих појединачних бића. Ми само слутимо да свеукупан број појединачних бића може бити како коначан, тако и бесконачан, како пребројив и бројан тако и непребројив и безбројан. Слутимо да је овом свету и у њему најмањем могућем бићу последња граница нула и да је дељивост или узалудна или неузалудна.

Слутимо и да је последња граница највећег бића бесконачност и да је ту на делу сабирање колосалија овог света, које су почетна аритметика разиграних зрнаца песка на оним пешчаним плажама прадавних лета и да, између тих, скоро у свему опозитних ескапизама самује једно реално узвишено бивство, такорећи једно песковито биће које је бројиво, избројиво и пребројиво, уз сталну, пак, опомену недефинисано добронамерних, у бити подржавалачких менталних склопова (да је свет увек такав какав је, и да увек мора бити некакав, и да никада неће бити да ће бити да не буде ма какав), то је тако: ларпурлартизам последње зоне квантизације нужно прелази у континуалност једнакомерне бројивости: отуда границе и жудња за њима и њиховим сломом, и изводи у дугим недогледним низовима, отуда диференцијали, неодређени и одређени интеграли, дефинисано и недефинисано, прослојено и плошно, дељиво и множиво, сва та космичка саборност. То стално размицање и примицање, тај замало ухватљиви, замало неухватљиви скоро порочни ескапизам сабирања и делења инверзних светова, које изнад свих подела, спаја необјашњива носталгија.

Слутимо, стално надилазећи непрецизност сумње, да је највећа сума бесконачно велика (какав страх!) или је, пак, бесконачност само почетак коначности једног другог бивања. Слутимо и да је најмањи количник нула (какав страх!) или је нула само окно у дубље увире. Но, како год било или бивало, увек ће производ овог увира и оног другог бивања дати јединицу и та ће јединица, као златна мнема, прошивати сва бивства и све светове. Јединица као вратило, као пречага, као лепота, као питома Сезанова пољана, јединица као мост, као узвишеност, лепршава, луцкаста, толико умна да себи дозвољава све будалаштине: непребројивости да броји, константама да тријумфују, свести долетелој из кортикалних вртова да се шепури по скислим пољанама интелектуалне сумње закопане у сукоб интерсубјективне сагласности, експеримента и интроспекцијског увида, да у дубоке сутоне закопава каузалност Окамове оштрица, да је у нека праскозорја откопава, и да над свим тим, у смирена поднева Парменидових и Зенонових шетњи маслиновим горама, утихне обједињењем.

Ах, каква лепота!

∞/1^.1/∞=1

∞-(∞-1)=1

∞/1^.1/∞=∞-(∞-1)=1

∫=Ξ_∫Δ

Δ=Ξ_Δ∫

Ξ_∫=∫/Δ

Ξ_Δ=Δ/∫

∫/Δ ^.Δ/∫ = 1

Естетика две бесконачности (оне: ка бескрају малог и оне: ка бескрају великог, оног дељивог до нуле (∞/2) и оног бројивог непрекидним додавањем (∞+…+…+…) јесте лепота не само математички прецизна, подложна принципима симетрије, већ је и калокагатична, дакле узвишена. Тиха је под расапима вечности и тихо, у самоћи своје бесвремености, помаже пропулзији звезданог иња.

Слутимо да је ова калокагатија, овај ток свести, производ најфинијих менталних токова и струја, тог свеопштег поља звезданог иња, производ непрестаних анихилација структура унутар кортекса, које су толико укопане у саме себе својом пужоликом спиралношћу да је једино бесконачна досада њихових летаргичних твораца склоних неоправданој меланхолији (неки богови знају да удахну на сваких трилион година) чудан али можда најистиноноснији разлог, такорећи casus delicti због ког и материјално постојање тих, вечности склоних и вечности тежећих, склопова свести, још није вечно (али кад, по логици ствари, прођу ти легиони летаргичних епоха и доба преузвишене досаде… ах, каква ће то бити непролазна лепота… лицем у лице Де Кирико и Махавиро, Унамуно и Буда, Тесла и Емпедокле…).

Најфинији склопови резонанци, брзораспадајућих и реобнављајућих протофизичких структура при узајамном додиру нестају, али само као каква конкретна алотропска модификација постојања и, гле, како њихова метаморфоза при узајамном поништењу даје мнеме свести, токове свести, њихова застојна, пахуљаста стања и њихова транзитивна, путујућа стања кад јурцају стохастичким пољима најопштијег нивоа, или као какве каузалне галије једре водама космичке свести ка непролазу, ка разрешењу питања: да ли смисао уопште постоји или је бесмисао једини истински темељ бивства.