Šta ljudima prolazi kroz glavu kada su još svesni da je kraj blizu?
Koje su poslednje reči pred smrt? Da li se mogu nagovestiti? Šta na to kažu biologija, antropologija i lingvistika?Time se u svojoj knjizi bavi Lisa Smart koja je, iz perspektive lingvistike, napisala knjigu Words on the Threshold. Pored ostalog, ona pominje kako je njen otac Mort Felis (uvek se šalio da to na latinskom znači „srećna smrt”) podnosio poslednje tri sedmice života kada je, omamljen bolovima i lekovima protiv raka, lebdeo između ovog i onog sveta.
Transkribovanje njegovog brbljanja, kaže, dalo joj je određeni osećaj smirenosti pre njegovog odlaska, piše The Atlantic, a prenosi Ekspres.hr. „Dosta. Hvala, i volim te i dosta”, rekao je supruzi Suzan veče pre nego što ga je pronašla mrtvog. Taj klinički psiholog mnogo je govorio pre smrti, ali malo toga do kraja shvatljivog. „Ima toliko toga u tuzi”, rekao bi. „Spustite me odavde, rekao bi drugi put”, a halucinirao je da vidi anđele i tvrdio je da je soba koja je bila potpuno prazna, prepuna ljudi.
Antropolog Artur Makdonald je podelio ljude koje je slušao u 10 kategorija na osnovu njihovih zanimanja (političari, filozofi, pesnici…) i zaključio da „ljudi bliski vojnim zanimanjima” imaju najviše zahteva i direktiva, filozofi, prosvetari i matematičari pitanja i izjava, a umetnici i naučnici su škrti na rečima.
On je jedna od 181 osobe čije je predsmrtne rečenice Lisa Smart zapisala, pokušavajući da pronađe neku matricu. Nije to jedno od onih romansiranih dela sabranih „poslednjih reči”, već antropološka studija u vezi s tim šta ljudima prolazi kroz glavu kada su svesni da je kraj blizu. Ideja je bila da se prouči „psihičko stanje tačno pre smrti”.
Lisa Smart
Time se bavio i antropolog Artur Makdonald. Podelio je ljude koje je slušao u 10 kategorija na osnovu njihovih zanimanja (političari, filozofi, pesnici…) i zaključio da „ljudi bliski vojnim zanimanjima” imaju najviše zahteva i direktiva, filozofi, matematičari i edukatori pitanja i izjava, a umetnici i naučnici su škrti na rečima. Nemački naučnik Karl Gutke u svojoj knjizi Last Words kaže da je Makdonald pokušao da kvantifikuje rezultate.
Komunikaciju pre smrti knjige su opisale su i medicinske sestre Megi Kalanan i Patricija Keli, i to 1992. godine: „Kako osoba postaje slabija i više joj se spava, komunikacija s drugima postaje suptilnija. Čak i kad je ljudima previše teško da govore, ili su izgubili svest, mogu da čuju. Sluh je poslednje čulo koje se gasi.”
Poslednje reči Džordža Buša starijeg bile su „volim i ja tebe”, kao odgovor na rečenicu „volim te” koju mu je izgovorio sin, Džordž Buš mlađi.U članku nemačkog magazina Der Spiegel lekari otkrivaju koliko ljudi u trenucima smrti mahnito psuje ili doziva imena supružnika i dece. Većina muškaraca u nekom trenutku doziva majku.
Delirijum zbog lekova ili temperature priča je za sebe.Najčešće se spominje „mutnost” ili „osećaj kao da lebdimo”. Mnogo znamo, piše The Atlantic, o počecima govora, od prenatalnog perioda, ali sam kraj i dalje je obavijen tajnom. Upravo je zato Lisa Smart započela saradnju sa psihijatrom Rejmondom Mudijem Mlađim koji se bavi iskustvima sa same „ivice smrti”, a 1975. godine je napisao hit-knjigu Life After Life.
Zajedno su osmislili Final Words Project, vebsajt koji se bavi životom, smrću, svesnošću i lingvistikom. Uvek kao primer Lisa Smart tu navodi svoga oca, koji je koristio fraze što nama nisu imale smisla (ali njemu jesu). „Moram ići dole, moram se odvojiti”, kao da mu telo lebdi između nečega. Onda je bilo i mnogo ponavljanja (Zelene dimenzije! Zelene dimenzije!) koja su česta kod ljudi s demencijom i u delirijumu. Ponavljao je Felis i brojeve i pokrete, dok su neki drugi umirući, piše ona, pričali metafore o odlasku, brodom, nebom, kopnom ili nešto treće…
Nekada su ljudi umirali vrlo naglo, ali napretkom tehnologije danas se živi dugo i umire polako u institucijama. Utoliko je ova komunikacija jako važna.
Metafore o odlasku zapazile su i Kalahan i Keli i zabeležile u svojoj knjizi: „Kao da znaju da im je vreme da umru”. Prisećaju se kako je jedan pacijent ponavljao „kad bih samo mogao pronaći kartu, samo kad bih mogao pronaći kartu, bio bih kod kuće”.
Odgonetanje lingvističkih matrica i razloga zašto se i kako komunicira pre umiranja moglo bi uveliko olakšati razumevanje smrti, ali i šta želi da nam kaže osoba koja je na samrti. Nekada su ljudi umirali vrlo naglo, ali napretkom tehnologije danas se živi dugo i umire polako u institucijama. Utoliko je ova komunikacija jako važna.Iako je knjiga Lise Smart željom da se pogleda u život posle života, ona je i dalje jedna od retkih pisanih ostvarenja na vrlo zanimljivu, a zanemarenu temu.
(Nacionalna geografija)
