Шта људима пролази кроз главу када су још свесни да је крај близу?
Које су последње речи пред смрт? Да ли се могу наговестити? Шта на то кажу биологија, антропологија и лингвистика? Тиме се у својој књизи бави Лиса Смарт која је, из перспективе лингвистике, написала књигу Words on the Threshold. Поред осталог, она помиње како је њен отац Mort Felis (увек се шалио да то на латинском значи „срећна смрт”) подносио последње три седмице живота када је, омамљен боловима и лековима против рака, лебдео између овог и оног света.
Транскрибовање његовог брбљања, каже, дало јој је одређени осећај смирености пре његовог одласка, пише The Atlantic, а преноси Експрес.хр. „Доста. Хвала, и волим те и доста”, рекао је супрузи Сузан вече пре него што га је пронашла мртвог. Тај клинички психолог много је говорио пре смрти, али мало тога до краја схватљивог. „Има толико тога у тузи”, рекао би. „Спустите ме одавде, рекао би други пут”, а халуцинирао је да види анђеле и тврдио је да је соба која је била потпуно празна, препуна људи.
Антрополог Артур Макдоналд је поделио људе које је слушао у 10 категорија на основу њихових занимања (политичари, филозофи, песници…) и закључио да „људи блиски војним занимањима” имају највише захтева и директива, филозофи, просветари и математичари питања и изјава, а уметници и научници су шкрти на речима.
Он је једна од 181 особе чије је предсмртне реченице Лиса Смарт записала, покушавајући да пронађе неку матрицу. Није то једно од оних романсираних дела сабраних „последњих речи”, већ антрополошка студија у вези с тим шта људима пролази кроз главу када су свесни да је крај близу. Идеја је била да се проучи „психичко стање тачно пре смрти”.
Лиса Смарт
Тиме се бавио и антрополог Артур Макдоналд. Поделио је људе које је слушао у 10 категорија на основу њихових занимања (политичари, филозофи, песници…) и закључио да „људи блиски војним занимањима” имају највише захтева и директива, филозофи, математичари и едукатори питања и изјава, а уметници и научници су шкрти на речима. Немачки научник Kарл Гутке у својој књизи Last Words каже да је Макдоналд покушао да квантификује резултате.
Комуникацију пре смрти књиге су описале су и медицинске сестре Меги Kаланан и Патриција Kели, и то 1992. године: „Kако особа постаје слабија и више јој се спава, комуникација с другима постаје суптилнија. Чак и кад је људима превише тешко да говоре, или су изгубили свест, могу да чују. Слух је последње чуло које се гаси.”
Последње речи Џорџа Буша старијег биле су „волим и ја тебе”, као одговор на реченицу „волим те” коју му је изговорио син, Џорџ Буш млађи. У чланку немачког магазина Der Spiegel лекари откривају колико људи у тренуцима смрти махнито псује или дозива имена супружника и деце. Већина мушкараца у неком тренутку дозива мајку.
Делиријум због лекова или температуре прича је за себе. Најчешће се спомиње „мутност” или „осећај као да лебдимо”. Много знамо, пише The Atlantic, о почецима говора, од пренаталног периода, али сам крај и даље је обавијен тајном. Управо је зато Лиса Смарт започела сарадњу са психијатром Рејмондом Мудијем Млађим који се бави искуствима са саме „ивице смрти”, а 1975. године је написао хит-књигу Life After Life.
Заједно су осмислили Final Words Project, вебсајт који се бави животом, смрћу, свесношћу и лингвистиком. Увек као пример Лиса Смарт ту наводи свога оца, који је користио фразе што нама нису имале смисла (али њему јесу). „Морам ићи доле, морам се одвојити”, као да му тело лебди између нечега. Онда је било и много понављања (Зелене димензије! Зелене димензије!) која су честа код људи с деменцијом и у делиријуму. Понављао је Felis и бројеве и покрете, док су неки други умирући, пише она, причали метафоре о одласку, бродом, небом, копном или нешто треће…
Некада су људи умирали врло нагло, али напретком технологије данас се живи дуго и умире полако у институцијама. Утолико је ова комуникација јако важна.
Метафоре о одласку запазиле су и Kалахан и Kели и забележиле у својој књизи: „Kао да знају да им је време да умру”. Присећају се како је један пацијент понављао „кад бих само могао пронаћи карту, само кад бих могао пронаћи карту, био бих код куће”.
Одгонетање лингвистичких матрица и разлога зашто се и како комуницира пре умирања могло би увелико олакшати разумевање смрти, али и шта жели да нам каже особа која је на самрти. Некада су људи умирали врло нагло, али напретком технологије данас се живи дуго и умире полако у институцијама. Утолико је ова комуникација јако важна. Иако је књига Лисе Смарт жељом да се погледа у живот после живота, она је и даље једна од ретких писаних остварења на врло занимљиву, а занемарену тему.
(Национална географија)
