Древно копно, које се некада налазило између Индије и Мадагаскара, сада лежи на дну Индијског океана. Једна од претпоставки казује да је утонуо и везао се за океанско кору испод.
На прве трагове постојања указало је подморје с јачим гравитационим пољем од других, што указује на дебљу кору. У 2013. години Луис Ашвал са Универзитета у Витвотерсранд (Јужна Африка) предложио је да је вулканско острво Маурицијус (1,35 милиона становника) лежи на делу старог, потонулог континента.
Иако је само осам милиона година старо (једна од најмлађих копнених маса), неки кристали циркона на плажама досежу готово две милијарде година! Вулканске ерупције су их, можда, избациле из древних стена испод.
До пре 85 милиона година
то је био мали континент –
око четвртина Мадагаскара –
између Индије и Мадагаскара.
У међувремену је дотични научник открио кристале старе до три милијарде година. Кроз детаљну анализу он је реконструисао геолошку историју изгубљеног континента, који је назвао Мауриција. До пре око 85 милиона година то је био мали континент – отприлике четвртина Мадагаскара – смештен између Индије и Мадагаскара, који су некад били много ближи него што су данас. Затим су почели међусобно да се удаљавају, због чега се Мауриција растегла и распала.
То подсећа на пластелин: када се растежу континенти постају тањи и расточе се, тако су танки комади потонули на океанско дно. Има доказа да још нека вулканска острва у Индијском океану почивају на остацима Мауриције.
Али нова студија наговешћује да је мала цепка, можда, заостала од исконског суперконтинента Гондване који се поделио на Африку, Индију, Аустралију и Антарктик пре више од 200 милиона година.
