Људски однос према времену није однос према току, већ према идентитету краја и почетка, катастрофи времена. Ако то у календару није добро постављено, култови краја света биће све бројнији. Нестали датуми су нека врста „црне рупе”, време без димензија који доводе у питање повезаност прошлости и будућности.
Проф. др Александар Петровић
Календар почива на релативно једноставној математици израчунавања, упоређивања и пребројавања циклуса небеске механике. Коришћењем рачунара и одговарајућих програма данас уопште није тешко саставити добар календар. Међутим, иза једноставности математике потребне за календарски рачун крије се неочекивана сложеност проблема. Она се пре свега огледа у антиномији времена.
Рационално се, наиме, не може одлучити да ли је време нешто што се мери или је, насупрот томе, сâмо време мера. Ова чудна двосмисленост појма времена између осталог чини да Кант време сматра трансценденталном формом опажања. Трансцендентално значи да оно не може бити сведено на емпиријско искуство. Другим речима, да бисмо практично схватили проблем календара морамо теоријски да одустанемо од појма времена.
Зато је неопходно прихватити да
Је календар праћење и предвиђање
циклуса небеске механике, али
без увођења појма времена.
Ово наравно звучи парадоксално јер се чини да је календар ту због времена и да је време оно што опажамо циклусима и њиховим збрајањем. Парадокс је у томе што, с једне стране, без пребројавања циклуса не бисмо могли да изразимо време, а с друге ми циклусе меримо временом које је настало њиховим пребројавањем. У томе је очито садржана нека врста логичке грешке која је својствена нашем разумевању времена, а која би се могла назвати petitio principii, циклично расуђивање, односно објашњавање непознатог непознатим.
Зато је неопходно прихватити да је календар праћење и предвиђање циклуса небеске механике, али без увођења појма времена. Време можемо да поставимо као члан формуле која треба да израчуна брзину или силу, али то још увек ништа не говори о његовом смислу.
Иуистрација Новица Коцић
Највише што би се могло учинити јесте да се каже да један циклус револуције траје 365 циклуса ротације и математички изразити њихов количник. Али то још увек не би значило да из тог односа следи време. Јер да је тако, онда бисмо из сваког количника и односа могли добити време, али то једноставно није тако. Можемо и да доведемо у везу циклус револуције са циклусима у атомском језгру, али ни тиме не превазилазимо проблем да овим односом дефинишемо време којим опет дефинишемо овај однос.
Смрт (и рађање) бога
Када уклонимо појам времена као емпиријски некористан и логички противречан појам, онда се јасније види сврха календара у људском друштву. Он је увек служио да оцрта идентитет почетка и краја неког циклуса. Другим речима, увек је био превасходно окренут кризним тачкама циклуса у којима је на различите начине наглашена истоветност почетка и краја.
Календар најкраће речено јесте катастрофа времена. Свакако, треба се подсетити да на грчком језику катастрофа значи потпуни обрт.
Најкатастофалнији догађај јесте смрт бога и његово поновно рађање на чему почивају све културе без обзира на простор и време. У позадини тог космичког догађаја стоје сва три за календар главна небеска циклуса – кретање Земље око своје осе, кретање Месеца око Земље и кретање Земље око Сунца.
Календарским скалпелом одстрањено
је метастазирано време, датуми
који су се нагомилали због
дисхармоније календара и времена.
Ова три циклуса, лунарни и соларни календар није могуће пресликати један у други, довести у просту аритметичку везу. Зато је кључно место свих религија одређивање критичног тренутка Васкрса који је повезан с оба календара. Васкрс се истовремено рачуна по лунарном и соларном календару што је и Миланковићу и свим његовим славним претходницима постављало тежак задатак.
Календар треба да у критичној тачки нераскидиво повеже (religo) небеску механику и земаљску динамику. Ако је та веза добра, ствари добро иду, од пољопривреде до религије. Ако не, ако она слаби, попуштају и пољопривреда и друштво. Вероватно је због тога у целом свету било у употреби око 1.600 различитих календара. Данас је махом на снази неприродан календар који критични тренутак катастрофе ставља у 1. јануар, сасвим произвољан датум.
Још горе од тога, код размишљања о календару нагласак се увек ставља на проблем његове аритметичке тачности, а не на кључни проблем правог места идентитета краја и почетка. Уместо да то место како налаже природа ствари буде постављено на 21. март, оно је бачено у 1. јануар. На тај начин свака тачност календара не доводи до правих резултата, односно до очувања повезаности. Утиску провизорности јулијанског и грегоријанског календара доприносе кастрирање фебруара од кога је ради веће сопствене славе Јулије Цезар узео један дан и продужио месец јул, а Октавијан још један да би опет за један продужио свој месец август.
Чудно је да ни јулијанска ни грегоријанска реформа нису исправиле ту римску збрку и увеле једнак број дана месеца, као што је у 11. веку то урадио изврсни соларни календар Омера Хајама.
Из оваквог стања ствари које почива на проблему времена, следе две главне последице неуређености календара. Прва последица је аритметичка: ако се календар добро не усклади, нужно долази до симболичног ишчезавање времена, прво нагомилавања, а потом одстрањивања и трајног губитак датума. Збрка која је настала аритметичким проблемом календара решена је неком врстом хируршке интервенције.
Календарским скалпелом одстрањено је метастазирано време, датуми који су се нагомилали због дисхармоније календара и времена. Тим поступком су се послужили реформатори јулијанског календара који су 24. март претворили у 21, а потом су тај рецепт применили и творци грегоријанског.
Потоњи су из 1592. године избрисали све дане од 5. до 14. октобра сагласно реформи коју је од 1578. до 1582. израдио језуитски математичар Кристофер Клавијус. После 4. октобра дошао је 15. октобар. Где су сада ти датуми, где је толико важни 5. октобар, зашто датумима не одговара никакво време? Они свакако постоје, али не емпиријски већ трансцендентално, изван искуства.
Kристофер Клавијус (Википедија)
Да би дошао до даха и усагласио се са циклусима календар је жртвовао природни низ бројева. Он броји 4, а онда одмах иза тога 15. Ту науку је очито могао да изучи само код доктора Мефиста који би могао да каже да је у име тачности календара све допуштено, чак и разарање природе ствари. Односно, с друге стране, тачност календара тражи напуштање природних односа.
Натприродна творевина
Календар је тако превазилажењем аритметике постао натприродна творевина која начелно доводи до симболичног ишчезавања времена. Он нас приморава да периодично пристајемо да манипулишемо изразима времена. Нестанак неколико датума у мору прошлих и будућих можда изгледа као мали проблем. Али ни издалека није тако, јер нестали датуми су нека врста црне рупе, време без димензија који доводе у питање повезаност прошлости и будућности.
Ишчекивање навршења времена
и краја света није нешто ново.
Крај света се регуларно чека у
целој познатој историји.
Ако ишчезне један датум да би се усагласили циклуси, онда на неки други начин је могуће да ишчезне цела историја, као прича о времену, да би се усагласили неки други циклуси. Зато су непостојећи датуми заправо најзанимљивији у календару. У њему може да буде дана који емпиријски не постоје, али који се морају набрајати не емпиријски већ идеално што несумњиво потврђује разлику календара и времена. Они су нека врста жртве времена која је принета календару.
Поред овог аритметичког постоји и егзистенцијални проблем календара. Он је нешто што се јавља чак и када би аритметички проблем био идеално решен, јер календар је нешто што људи праве због људи. Анђели и животиње једнако добро живе без њега. Покушајмо зато да практично схватимо у чему је тај проблем.
Укуцамо ли у претраживач „Гугл” 21. децембар 2012. добићемо вишемилионске одзивe. Тог дана је у складу с календаром Маја и текстом са стеле у Тоутурегу у мексичкој држави Табако требало да наступи крај великог космичког циклуса који је почео 11. августа 3113. и завршиће се управо 21. децембра 2012. када ће наступити, како се каже, крај света. Они уверени у то сматрају да су Маје својим календаром могли да предвиде катастрофе. Можда је то и тачно, али у сваком случају превиђају да Маје нису могле да предвиде најважнију катастрофу, она која је њих у лику Европљана збрисала са лица Земље. Њима није био потребан астероид као диносаурима, Европљани су им били сасвим довољни. Они нису ишли у Европу, она је дошла код њих.
Ишчекивање навршења времена и краја света није нешто ново. Крај света се регуларно чека у целој познатој историји. Он је једнако део индијске ведске филозофије као и хришћанског есхатолошког програма. Међутим, чињенице говоре да нема потребе да се он чека. Он се напротив већ догодио и то много пута имамо ли у виду велике геолошке катастрофе које су односиле готово цео живи свет.
При крају перма, на пример, пре 250 милиона година, у једном налету збрисано је 95 одсто свих живих врста. То се до скора није знало, али су људи и поред тога ишчекивали крај света. Основни проблем са крајем света је што није цикличан, није део неког циклуса, не наступа правилно јер ни један познати природни закон не налаже крај света. Како непосредно повезати узроке катастрофе у перму са узроцима оне која је однела диносауре и направила место за сисаре? Како повезати ведска и библијска ишчекивања краја?
Нови крај света
То је немогуће, јер је катастрофа непредвидива и сингуларна. Она је стална притајена претња која лебди над људским светом. Оне је пре свега психолошка чињеница живота. Природно је стога да је људска пажња вековима највише окренута сингуларним космичким тренуцима јер они представљају својеврстан отисак катастрофе. Ови тренуци изражавају истовремени и крај и почетак.
То је пре свега тренутак равнодневице када Сунце пролази кроз небески полутар тако да се Земља налази у космичкој равнотежи која изражава крај и призива нови почетак. То је током познате историје у безброј културних форми била прича свих прича.
Другим речима, тек се у добро постављеном месту идентитета могу усагласити небески и земаљски циклуси. За то није довољна аритметика, већ као што смо видели то тражи свесни избор и вољно саглашавање са природом космичког циклуса. Рим је из темељног неспоразума са природом, одсуством слуха за космичке циклусе, место почетка и краја, односно катастофе времена, ставио у 1. јануар. То је неминовно довело до размимоилажења историјских и природних ствари који се током времена само продубљивао.
Вероватно су Римљани први
почели да се играју с фебруаром
и дужином године да би откидајући
од природе додали људима.
И никејски и грегоријански реформатори испустили су прилику да тај неспоразум поправе и да изместе место идентитета у његов природни положај.
Ако је тако, онда можемо да боље схватимо све старе цивилизације чији главни напор је да оставе културне споменике који сведоче о аналогији небеског и земаљског света. Оне готово нагонски, безусловно дижу знамења у којима све сведочи о великој повезаности. Вероватно су Римљани први почели да релативизују ту повезаност и да се играју са фебруаром и дужином године да би откидајући од природе додали људима. Та антропоцентрична произвољност није донела ништа добро ни њима ни њиховим баштиницима.
Последица егзистенцијалне неуређености календара, произвољности у његовим кључним датумима јесте непрекидно ишчекивање краја света. Индијско ишчекивање калијуге и хришћанско очекивање другог доласка су програмски догађаји који су смештени изван календара. Њих не треба мешати с испуњењем мајанских и сличних циклуса који се догађају у историјском времену.
Када се погледа интернет, види се већ спреман низ нових догађаја краја света. Они готово закономерно настају јер људски однос према времену није однос према току, већ према идентитету краја и почетка, катастрофи времена. Ако то у календару није добро постављено, култови краја света биће све бројнији.
