Лепота Прве директиве је у томе што она пресеца лавиринт збуњености и обмане: мотив нападача, био он добар или лош, не значи апсолутно ништа. Прва директива забрањује коришћење савршеније технологије (било које, не само војне) за уплитање у послове неке друге заједнице, другог народа или живе врсте.
Др Јанис Варуфакис
Деветог фебруара 1967, недуго пошто је америчко Ратно ваздухопловство бомбардовало луку Хајфонг и неколико вијетнамских аеродрома, телевизијска мрежа NBC емитовала је „Повратак архоната”, политички значајну епизоду серије „Звездане стазе”. У тој епизоди су уведене Прва директива – врховни закон фикционалне Уједињене федерације планета – и Звездана флота, које забрањују свако намерно уплитање у послове других народа, цивилизација и култура. Замишљена 1966, у време кад је председник Линдон Б. Џонсон послао још 100.000 војника у Вијетнам, Прва директива била је директна, мада добро камуфлирана идеолошка критика оног што је радила америчка влада.
Прва директива је увек била кључна за „Звездане стазе”, а данас је то више него икад. Војне авантуре увек повлаче низ засебних питања и зато је тешко рационално дискутовати о њиховим заслугама. На пример, да ли су америчке инвазије Вијетнама и Авганистана биле мотивисане добрим намерама као што су обуздавање тоталитаризма и спасавање жена од радикалних исламиста? Или су те прокламоване намере биле само политичко покриће за циничне економске или стратешке мотиве? Да ли су оне биле погрешне зато што су Сједињене Државе доживеле пораз? Или би биле погрешне у сваком случају, то јест и да су Сједињене Државе победиле?
Лепота Прве директиве је у томе што она пресеца лавиринт збуњености и обмане: мотив нападача, био он добар или лош, не значи апсолутно ништа. Прва директива забрањује коришћење савршеније технологије (било које, не само војне) за уплитање у послове неке друге заједнице, другог народа или живе врсте. Она је заправо врло драстична: чланови Звездане флоте морају да је поштују чак и кад то значи да ће изгубити живот.
Kао што каже капетан Џејмс Т. Kирк, „најсвечанија заклетва капетана свемирског брода јесте то да ће он дати свој живот, чак и животе целе посаде, пре него што ће прекршити Прву директиву”. А његов наследник капетана Џин-Лук Пикард додаје: „Прва директива није само скуп правила; то је филозофија… и то веома исправна филозофија. Историја је много пута показала да уплитање човечанства, колико год било добронамерно, увек има погубне последице.”
Уношење такве филозофије у веома популарну америчку телевизијску серију усред највеће ескалације вијетнамског рата било је храбар потез. Нема сумње да је ту реч о свесној критици спољне политике Сједињених Држава. У епизоди „Обрасци силе” (1968) сценаристи „Звезданих стаза” увели су друштвеног инжињера Федерације који настоји да помогне једној примитивној планети да се развије тако што у њеним житељима подстиче хуманистички став и истовремено гради врло ефикасну државу, онакву какву може да створи само ауторитарни режим. Његова добронамерна интервенција ускоро доживљава пропаст јер су уведени обрасци ауторитета уродили институционализованим расизмом. Режим планете прибегао је геноциду и на тај начин згазио хуманизам који је социјални инжењер покушао да одгаји.
Писци „Звезданих стаза” нису наивни моралисти нити изолационисти. Они схватају да њихова Прва директива не може да се примењује директно као, уосталом, ни било који други морални императив. Чак и најобичнији долазак у страну земљу или на другу планету значи извесно уплитање. Иако видимо да су официри Звездане флоте спремни да умру да не би прекршили Прву директиву, у многим ситуацијама морални гнев их наводи да је мало прилагоде или чак да се о њу оглуше. У „Малом приватном рату” (1968) они наилазе на планетарни грађански рат у ком су једну од две стране снабдели најмодернијим оружјем Kлингонси, архинепријатељи Федерације. Kако су официри Флоте могли да поштују Прву директиву кад то није чинила друга, непријатељска велика сила?
Закључивши да ће у тој ситуацији остати највернији духу Прве директиве ако је прекрше, они покушавају да изједначе шансе зараћених страна и снабдевају другу страну скоро идентичним оружјем. Исход је неконтролисана трка у наоружању и редак несрећан крај.
(Paramount Pictures/Sunset)
Не воде, међутим, сва кршења Прве директиве у пропаст. „Укус Армагедона” (1967) приказује бизаран рат између две планете чије су се вође договориле да симулирају битке на компјутеру даби се избегло бескрајно уништавање инфраструктуре. Али људи „убијени” у компјутерској симулацији касније се одводе у коморе смрти. Уверен да би повратак уобичајеном рату био бољи од настављања симулираног, али заправо стварног убијања, капетан Kирк крши Прву директиву уништавањем комора смрти.
У таквим случајевима сценаристи су се изузетно трудили да покажу да су добре последице уследиле упркос кршењу Прве директиве, а не због тога. Тачније, управо увереност да је Прва директива добра и исправна, која је урезана у духове и душе особља Звездане флоте, омогућује да она понекад буде прекршена, а да то не изазове лоше последице. Слично томе, западни војници могу понекад да ураде нешто добро у некој далекој земљи раздираној ратом зато што не верују у разумност грађења сувисле цивилизације помоћу страног оружаног уплитања.
Прва директива „Звезданих стаза” служи се популарном културом да би показала у којој мери је неважно да ли су прокламоване добре намере искрене или лажне. Она сјајно драмски приказује начин на који високотехнолошке инвазије одозго-надоле, унапред планиране да спасу неки „инфериоран” народ од самог себе, могу водити само одвратним лажима, злочинима и прикривањима каква налазимо у Пентагоновим документима које је објавио „Викиликс”.
Прва директива је, такође, потребан и користан подсетник на противречности америчког друштва – посебно на то да је оно произвело не само либералну империјалистичку доктрину, већ и либералну антиимперијалистичку доктрину, уграђену у телевизијску серију која плени америчку публику још од времена кад већина данашњих Американаца није била рођена.
(Извор Пешчаник)
