ПРААТОМ ИЗ НИГДИНЕ

Стварање Космоса (Света), ако већ прихватамо да је он створен, био би чин стварања битка из ништавила. То је стварање нечега из ничега, или реда из хаоса, уколико хаос поистоветимо с ништавилом, што се у неким митовима о стварању чини. Даље, стварање Космоса је у свим могућим варијантама чин који се, ако изузмемо богове, одвија без сведока. Због тога сваки опис стварања или почетка Космоса има неког смисла само ако постоји у форми мита о стварању; све остало се може сматрати несхватљиво претенциозним. То остало је веровање да се снагом рација, а то значи инструментима научне спознаје, у неком лимиту, неком екстраполацијом спознатог у време пре времена, може доћи до научне истине о стварању Космоса.

Проф. др Љубо Ристовски

Када ми, припадници западне цивилизације, говоримо о Космосу, који јесте и у коме јесмо, тиме исказујемо само спознато по нама, тј. говоримо само о ономе што смо омеђили границама до којих сеже наше искуство. У том смислу гледано, спознајна претпоставка нашег картезијанског духа је да је истина антрополошка категорија, што значи да не постоји истина сама по себи, него да она увек исходи из људског искуства. Зато за истинама, оним које називамо научним, трагамо и откривамо их увек у Космосу у коме јесмо, јер никаквих нама докучивих истина изван њега не може бити. Ипак постојали су и увек ће постојати и они који верују да се до суштинских спознаја не долази увек тако, него се оне изабранима мећу нама обзнањују, или они такве спознаје препознају у ономе у чему су оне само симболички наговештене.

Научник за истином трага,
свестан да је она независна
од њега, док Демијург
истину објављује.

Свака истина која не исходи из људског искуства, тј. која се односи на нешто што је изван граница до којих оно сеже, неминовно је објављена, а онај који је објављује преузео је улогу Демијурга, или његовог овосветског посланика. Научник за истином трага, свестан да је она независна од њега, док Демијург истину објављује. Занимљиво је, а можда и неочекивано, да је међу савременим научницима, а посебно међу физичарима, све више оних који истине објављују, уместо да их откривају, јер их артикулишу на основу анализе садржаја, који су, бар неким својим делом, изван граница досега нашег искуства. За њих овде кажемо да имају демијуршки синдром, јер објава сваке истине, која је у датом тренутку експериментално непроверљива, евидентна је манифестација тог синдрома.

Објављене истине

Бројне објављене истине, пре свега оне које исходе из савремених космолошких теорија, непобитно указују да научници, пре свега физичари, све више објављују истине, уместо да трагају за њима, односно све чешће се понашају као демијурзи, а све мање као објективни истраживачи. Постојање тог синдрома треба прихватити не само као датост, као што је датост и чињеница да постоји неспознати, па и неспознатљиви део реалности, него и као природну неминовност, тј. природну потребу људског духа да лута изван граница досега рациа.

Теорија физике је непрестано
у блиском контакту са
метафизиком, јер себе
шири отимајући од ње.

Притом не треба да чуди да су и физичари међу онима који нису одолели демијуршком синдрому, јер су због природе свог посла у непрекидном трагању по инфицираним уским просторима, који деле реалност од метареалности, односно физику од метафизике, па им се лако може десити и да одлутају у заумне просторе метафизике.

Експеримент у физици јасно одређује границе људског искуства, односно границе које раздвајају физику од метафизике. Међутим, непорециво је и да теорија, трагајући у близини тих граница, у својим покушајима да област физике прошири, да отме нешто од онога што се дотле сматрало неспознајним и предметом метафизике, често залази у домене иза тих граница. Другим речима, теорија физике је непрестано у блиском контакту са метафизиком, јер себе шири отимајући од ње. Физички експеримент јој одређује хоризонт који не сме испустити из вида, јер ће у супротном неповратно отпловити у магично привлачне метафизичке просторе, испуњене разумски непојмљивим трансценденцијама, што се често и дешава.

Трансцендентно у физици се никад не обзнањује у физичким експериментима, него је увек скривено у једначинама теоријске физике, па одатле и израња. Из њих не само да израњају трансцендентна понашања, попут сингуларних – о којима ће касније бити речи, него и трансцендентни, односно претпостављени (хипотетички) ентитети, попут тахиона, етра, партона итд. Трансцендентни су сви хипотетички ентитети, јер такво је све што је изван досега људског искуства. Другим речима, претпостављена реалност је, у бити, метареалност, а свака физичка теорија, која је заснована макар и на једном једином претпостављеном ентитету, неминовно је метафизичка.

Језик једначина

Пошто запис научних спознаја мора бити једнозначан, јер наука испитује и записује само оно што је унутар достигнутих граница људског искуства, то би требало да се у њему користе огољена значења речи, без значења која се претпостављају или подразумевају. Међутим, то не само да није тако, него је наука, посебно физика, оформила специфичан симболички запис својих спознаја који, строго узевши, не даје опис (запис) спознатог, него сама омогућава да се дефинише кључ за његово што једнозначније поимање.

Другим речима, математичка
истина не мора бити, истовремено,
и физичка истина.

Реч је о математичком запису спознатог у физици, односно о физичким једначинама. Оне јесу кључ за поимање онога на шта са односе, али само за оног ко тај кључ зна да користи, односно за физичаре. Прецизније речено, формуле у физици, повезујући неке симболе са експерименталним подацима, нуде критеријуме на основу којих се може доћи до исказа о реалном Космосу и, што је врло значајно, омогућавају да се установи истинитост тих исказа.

Симболички језик физичких једначина није физички сам по себи, јер све што је у њему физика, тј. све што није математика, априори је имплицитно претпостављено, а суштински је неисказиво средствима тог језика. Ово потврђује чињеница да лаику, тј. оном који физику не зна, физичке једначине ништа не говоре. Није довољно формално познавање речи овог симболичког језика, да би се ишчитало оно што говоре. Наиме, физичке једначине су смислене симболичке целине, којима се записују сазнања о објективно постојећем Космосу, али оне се саме по себи никада не односе на неки одређени физички процес или феномен.

На пример, у познатој једначини која повезује силу и убрзање F=ma, F се не односи на конкретну силу, него на било коју силу, као што маса m није маса конкретног тела, него било ког тела. Занимљиво је уочити да је писмо језика физичких једначина слично кинеском писму, јер сло¬вима не одговарају фонеме, него физички појмови, као што у ки¬неском језику појмовима одговар¬ају пиктограми. Зато физи¬чар једначину F=ma не посматра и ишчитава фонемски као еф једнако м пута а, него појмовно као сила је једна-ка прои¬зводу масе и убрзања

Природни, физички оправдан захтев да у сваком научном истраживању треба поћи од експерименталних дата, а затим утврдити координацију са одговарајућим симболима, тј. речима симболичког језика физичких једначина, јесте захтев који није инхерентан самом језику, него је изван њега. Примера ради, физички критеријуми истинитости, по којима се разврставају физичка и нефизичка решења, нису у самом језику физичких једначина, него исходе из анализе експерименталних података. Другим речима, математичка истина не мора бити, истовремено, и физичка истина, односно истинити искази симболичког језика физичких једначина, код којих критеријум истинитости исходи из логике самог језика, не морају бити физички истинити.

Укалупљени Прокруст

Штавише, да проблем буде већи, често није могуће утврдити да ли су такви искази и физички истинити, јер се много пута дешавало, дешава се и сада, да не постоје експерименталне претпоставке за физичку проверу истина, које је теорија понудила, следећи логику језика физичких једначина. Поменимо сада као пример тзв. Big Bang теорију, тј. теорију Великог праска о настанку Космоса, а помињаћемо је и касније.

Са стварањем савременог симболичког језика физичких једначина, чије право рађање почиње са појавом диференцијалног и интегралног рачуна, створена је специфична мапа спознатих физичких простора, која је физичарима омогућила истраживања реалног без реалности, односно експериментисање без лабораторије и експерименталних уређаја. Наиме, у симболичком језику физичких једначина препознат је снажан инструмент апстрактне спознаје, генератор апстрактних, метареалних светова, који могу, али не морају имати везе са реалним светом (Космосом).

То не треба да чуди, шта више очекивано је, јер симболички језик физичких једначина, као и сваки други језик, јесте жива духовна творевина, која непрекидно израста и сама из себе, независно од свог творца, сагласно иницијалним логичким правилима, али и генеришући нова.

Није мали број савремених
физичара опчињених богатством
могућих опција које нуде
њихове једначине.

Управо зато, то је језик који нуди много више од онога чему је превасходно намењен, а то је запис спознатих истина о реалности. Иако формуле нису искази о реалном Космосу, него само утврђивање координације између симбола и експерименталних дата, ипак јесу искази којима се може генерисати слика неког метареалног Космоса.

Није мали број савремених физичара опчињених богатством могућих опција које нуде њихове једначине, који полазиште за своје теорије нису тражили у реалности и спознатом, него у могућем, тј. у оном што исходи из једначина као таквих. То су луталице по властитој метареалности, која им само делом, или у потпуности, израња из физичких и математичких једначина, покушавајући, попут Прокруста овог времена, да укалупе реалност у њих. Значајни и занимљиви примери који показују да је могуће да такво прегнуће уроди плодом јесу једначине Ајнштајнове теорије релативности, које су исходиште радикално нових поимања Космоса у коме јесмо, Максвелове једначине електродинамике, из којих се изнедрио реалитет електромагнетног поља, и основне једначине BCS теорије суперпроводљивости, које су објашњење за обсервабилно нашли у необсервабилном.

Недохватни феномени

Основне једначине Ајнштајнове теорије релативности, тј. оне које су понудиле нови начин поимања простора и времена, не само да нису имале исходиште у ономе што је дотле било спознато о реалности, него су, у тренутку када су обзнањене, нудиле радикално нову слику о њој. Те једначине су већ својом појавом послужиле као генератор метареалног Космоса, јер су у то време, а и дуго након тога, описивале претпостављену реалност, односно Космос који је био изван досега искуствене спознаје.

Наиме, виртуелна стања,
која су у бити необсервабилна,
неминовно су метареална.

Временом је установљено да је понуђена слика и физички истинита, што је, с једне стране, доказ Ајнштајнове генијалности или интуиције, односно, с друге стране, илустрација неизмерних могућности самог језика физичких једначина.

Максвелове једначине електродинамике су имале исходиште у спознатом, односно биле су, у извесном смислу, генерализација многих већ стечених партикуларних спознаја, али су, истовремено, из себе изнедриле, тада само претпостављени реалитет електромагнетних таласа и електромагнетних поља. До Херцових открића, која су експериментална потврда Максвелове теорије, појам електромагнетног таласа био је неминовно трансцендентан, па стога, формално узевши, могао је бити предмет истраживања метафизике, али не и физике. Шта би се десило, да је тако заиста било, односно шта би било да је физика избегавала да се бави оним, чему се могла приписати било каква метафизичка одредница?

За разлику од претходна два примера, који показују да се самом анализом физичких једначина могу генерисати неке суштинске одреднице реалности, односно да симболички језик физике омогућава да се спозна и неспознато, објашњење суперпроводљивости, које даје BCS теорија, показује да физика понекад посеже и за метареалним аргументима које налази у симболичком језику физичких једначина. Наиме, виртуелна стања, која су у бити необсервабилна, неминовно су метареална, јер су изван досега искуствене спознаје. Та стања израњају из формалне анализе физичких једначина и њихове модификације, које се једним делом заснивају на методама математичке хирургије, а другим делом на прокрустовском натезању чистог разума да схвати да се необсервабилно може видети у обсервабилном.

Неисказиви уму недохватни метафизички феномени (мета-феномени) се и у реалном Космосу поигравају са научном спознајом научника, као што се ђаво поиграва са објављеном вером верника. Овде под појмом мета-феномен подразумевамо обсервабилну појаву (зато је феномен), у којој се испољавају понашања, која се никако не могу објаснити на научно прихватљив начин (зато је мета). Такви мета-феномени у физици су и сингуларитети, односно појаве у којима се испољава тзв. сингуларно понашање посматраног физичког система.

Физички системи, код којих је регистровано сингуларно понашање, које се по нечему тумачи као јединствено (singularity = јединственост), имају нека заједничка својства, која се најлакше могу описати на примеру феромагнета, тј. свима познатом сталном магнету.

Тај тачкасти праатом са
бесконачном масом постоји
у нигдини, јер простор и време
настају тек после његове експлозије.

Типични физички сингуларитети у физици се региструју код система у којима се под одређеним физичким условима дешава тзв. фазни прелаз II врсте, при чему се својства система пре прелаза суштински разликују од својстава после прелаза.

• Феромагнетик на собној температури се може посматрати као скуп просторно уређених магнетића, који су поређени у истом правцу и смеру. Ако се загреје изнад неке критичне температуре Tc, на којој се дешава тзв. фазни прелаз II врсте, просторна уређеност система практично тренутно нестаје. Али ако феромагнет поново охладимо, чим се достигне температура Tc, магнетићи ће се поново просторно уредити.

• У тачки фазног прелаза постоји најмање једна физичка величина, која према важећим једначинама постаје бесконачна, при чему се у експерименталним мерењима региструје скоковита, али коначна промена те величине. Код феромагнетика та величина је тзв. специфични топлотни капацитет. Другим речима, бесконачности у физици реално не постоје, него израњају из физичких и математичких једначина.

• Теорија и физички закони који се односе на феромагнет испод критичне температуре Tc нису применљиви у температурској области изнад ње и обрнуто.

• Физички систем у тачки фазног прелаза испољава негентропско понашање, односно понашање супротно универзалном Другом закону термодинамике. По том закону сваки физички систем препуштен сам себи спонтано прелази из стања са више реда у неуређенија стања, па тако до стања потпуног хаоса. Међутим, феромагнетик загрејан изнад критичне температуре Tc, препуштен сам себи, охладиће се до испод Tc и тако прећи из стања са просторно хаотично распоређеним магнетићима у стање у коме су они потпуно уређени.

Данас без сумње најпознатији сингуларитет, који израња из једначина савремених космолошких теорија, јесте претпостављени праатом тзв. Big Bang теорије настанка Космоса (теорија Великог праска). Ова сингуларност се односи на хипотетичко стање, које непосредно претходи самом чину стварања (настанку) Космоса. По претпоставкама, заснованим на једном од могућих тумачења резултата космичких посматрања који показују да се Космос шири, закључено је да је он настао експлозијом тачкастог праатома, у ком је била скупљена сва његова маса, са бесконачном густином и на бесконачној температури. Тај тачкасти праатом са бесконачном масом постоји у нигдини, јер простор и време настају тек после његове експлозије. Где нема простора и времена, не може бити ни материје, јер она је увек негде и у неком времену. Даље, ако је нека материја и постојала, откуд и у чему је она, како и зашто је експлодирала.

Искушења Великог праска

Бројни су проблеми са којим је суочена Big bang теорија. Пре осталих проблема, из њених једначина израњају сингуларитети. Где су у једначинама непојмљиве и немерљиве бесконачнно велике и бесконачно мале физичке величине, ту су и сингуларитети јер бесконачност је математички појам, лишен било каквог физичког смисла. Упркос тој добро познатој чињеници, Big Bang теорија постулира да је сингуларитет почетно стање процеса развоја Унуверзума, при чему сингуларитет није и не може бити физичко стање. Поред свега наведеног, Big Bang теорија противречи Другпм закону термодинамике, јер развој Космоса после експлозије праатома се одвија негентропском смеру – од хаоса (експлозија) ка реду (хемијски елементи, галаксије, планетни системи, биљке, животиње, човек…).

Остало је без одговора
питање у каквом је простору
и времену постојао или
настао тај праатом.

Опустимо ли се, вођени маштом по њеној вољи, можемо закључити да су сингуларитети својеврсни реално постојећи портали, иако противрече Другом закону термодинамике. Негентропским прелазом кроз такав портал неуређени физичким систем спонтано прелази у стање већег реда, за које не важе старе теорије већ су потребне суштински нове, нова физика, нова наука. Има основа да тврдимо да је живот настао прелазом неког сложеног, неживог физичког система кроз неки сингуларитет-портал, који је довео до настанка данас нама најуређенијим системима. Вероватно је и у том процесу температура играла важну улогу јер живи систем, на пример човек, опстаје у условима који му омогућавају да температуру одржи у релативно уском температурском интервалу између 36 и 37 степени.

Свака теорија о постанку Космоса, ма каква била научна тежина која јој се придаје, мора да садржи и неке митолошке елементе. Другим речима, и теорије савремене физике о постанку Космоса не могу да избегну, бар у неком свом делу, митолошку конотацију. Оне само наизглед представљају рационално прихватљиве експликације претпостављених, јер других и не може бити, сценарија о догађајима који су свакако изван људског искуства. Тако, актуелна Big Bang хипотеза о настанку Космоса, која се претенциозно назива теоријом, нуди одговор да је наша просторно-временска стварност, укључујући наравно и време и простор, настала након Великог праска праатома. Остало је без одговора питање у каквом је простору и времену постојао или настао тај праатом.

Истини за вољу, хипотеза Великог праска не елаборира сам почетак стварања, већ оно што се дешава непосредно после њега. Чему таква лажна ограда да се не бави почетком, а полазиште јој је претпоставка да је у почетном тренутку сва маса Космоса била скупљена у праатом без димензија (тачку) са бесконачном густином масе, тако да у њему, сагласно теоријама савремене физике, уопште нису важили постојећи закони физике. Постављају се логична питања да ли може постојати икакав физички закон који би важио за тело без димензија и да ли се може говорити о било каквим физичким својствима тачкастог тела, односно материјалног ентитета без димензија, који је без атрибута као што су величина, количина, кретање, стање. није велики а није ни мали.

Материја без атрибута

Зато су у том Космосу појмови прошлости и садашњости били бесмислени. Чак и да је постојало нешто пре Великог праска, то није никако могло да утиче на оно што је почело да се дешава са Великим праском. У том смислу се може рећи да је време створено (почело) у Великом праску, јер се пре тога о њему не може говорити. Значи, ако је и постојало нешто и пре прапочетка, и ако се за то нешто може везати и постојање неког времена, оно у каузалном смислу не може имати везе сą нашим временом, створеним у Великом праску.

Суштински гледано, теорија
Великог праска као да је
заснована на Божјем плану
по ком је свет створен.

Све ово подсећа на метафизичку теорију о стварању света вероватно напознатијег алхемичара Роберта Флуда. Он у процесу стварања света (Космоса) разликује предхаотично стање од хаотичног. Стању хаоса претходи стање Велике тмине, које представља стање неоформљене материје (materia prima). Materia prima је без атрибута као што су количина, димензија, кретање. За њу се не може рећи ни да је мала, а нити да је велика, нити да стоји, а нити да се креће, баш као и праатом теорије Великог праска. У стању хаоса, које настаје из стања Велике тмине, постоје четири основна алхемијска елемента (вода, ваздух, ватра и земља), а присутни су и сви антагонизми (све силе) између ових елемената. Слично у теорији Великог праска, у тој фази постоје основне елементарне честице и силе међусобно интеракције.
Уобичајено схватање појма времена се не може одвојити од космогонијских представа и митова о стварању Космоса. Овај став је присутан и у теолошким текстовима. По Светом Аугустину време је својство Космоса којег је Бог створио, па стога није могло постојати пре тог стварања. Другим речима, време је настало кад и Космос. Почетак Космоса је почетак и времена, као што са нестанком Космоса нестаје и време. Само је Бог ванвременски, а све створено, као део створеног Космоса, уроњено је у времену. Ово религијски засновано веровање, а и много других, препознајемо и у научним ставовима теорије Великог праска. Суштински гледано, теорија Великог праска као да је заснована на Божјем плану (Sapientia Dei) по ком је свет створен.

Царска се не проверава

Поменули смо претходно да експеримент у физици јасно одређује границе људског искуства, односно границе које раздвајају физику од метафизике. Научни експеримет, попут реалног амалгама, метареално преображава у реално, нефизичко решење у физичко, наизглед ненаучну хипотезу у научну теорију, јер пружа непорециве, врховне научне критеријуме истинитости. Реч је овде о тзв. научно поновљивим експериментима, тј. о експериментима који, иако обављени у различитим лабораторијама али под истим експерименталним и физичким условима, дају истоветне резултате.

Истини коју обзнани научни
тим ЦЕРН-а, неминовно се
приписује атрибут непорецива
научна истина.

Галилеју је за обављање његових експеримената била довољна стрма раван и неколико куглица, Херцу већ компликованији и скупљи стаклени балон са три електроде испуњен живином паром, а како је време одмицало и наука напредовала експериментална опрема је постајала све сложенија и скупља. Временом је постала прескупа за појединце, затим за многе научне институције, данас је скупа и прескупа и за многе државе, а постоје и јединствени експериментални системи, попут акцелератора ЦЕРН, који је међународно власништво јер је његову изградњу финансирало 22 државе.

Сведоци смо да се у научним институцијама које се баве фундаменталним физичким проблемима, пре свега физике елементарних честица и космологије, дешава процес својеврсног раслојавања. Док је до пре неколико деценија сваки физички експеримент био поновљив, јер је могао бити обављен у више научних лабораторија, данас смо суочени са чињеницом да се увећава број изузетно скупих па зато и непоновљивих експеримената, који се могу обавити у само у једној лабораторији, какви су, на пример, експерименти на акцелератору ЦЕРН.

Истини коју обзнани научни тим ЦЕРН-а, неминовно се приписује атрибут непорецива научна истина, јер је нико други не може проверити и тиме, евентуално, порећи. Постоји ли нека суштинска разлика између овако обзнањене научне истине и било које демијуршки објављене истине? Не постоји, ма колико инсистирали на a priori постулираној претпоставци да се не сме сумњати у истинитост тако објављених научних истина, јер у науци се увек веровало поновљивом експерименту, а никад часној речи или непоновљивом експерименту. Царска се не пориче нити проверава, али свакаквих је царева и царских истина, а свака права научна истина је јединствена, проверљива и зато непорецива. Научних подвала је одувек било и увек ће их бити. Зато, све док није задовољен услов поновљивости, сваки обзнањени експериментални резултат, добијен у само једној научној лабораторији, не може бити научно прихватљив.