Nan-ina, japanskog učitelja zena u periodu Meiđi, posetio je jednog dana neki profesor univerziteta koji je želeo da se kod njega raspita o zenu. Nan-in je poslužio čaj. Napunivši šolju svome gostu, nastavio je da sipa. Profesor je posmatrao kako se čaj preliva, ali kada više nije mogao da se suzdrži, reče: „Puna je. Više ne može da stane!“„Kao i ova šolja“, reče Nan-in, „pun si svojih ubeđenja i pretpostavki. Kako mogu da ti objasnim zen ako prethodno nisi ispraznio svoju šolju?“
Miodrag Ivanišević
Verujem da niste mogli a da u nekom udarnom terminu ne naletite na televizijsku reklamu jedne od naših najuspešnijih banaka, u kojoj glavni lik, obraćajući se direktno nama, odnosno gledajući pravo u kameru, izgovara po meni neprihvatljiv tekst: „Kažu da odelo čini čoveka, meni moje smeta…“ Nije mi jasno ko to tako kaže? Ko kaže da odelo čini čoveka? Na osnovu čega je ta „premudra“ misao ubačena u „novokomponovanu“ reklamu, koja se i dan i noć vrti na skoro svim kanalima? S kojim pravom je izmenjena dobro poznata narodna poslovica? Mogu shvatiti logiku agresivne reklamne kampanje, ali ipak bi morala postojati neka mera!
Hiljadu puta ponovljena reklama urezaće tu informaciju u „vijuge“ naše dece za sva vremena, baš kao što starije generacije još od osnovne škole pamte imena najvećih jadranskih ostrva: Krk, Rab, Pag, Ugljan, Pašman, Šolta… Kao što večno pamtimo „nabubanu“ tablicu množenja, ili pitanja vezana za naših sedam padeža. Za par godina niko se više neće ni sećati kako je poslovica o čoveku i odelu zvučala u prvobitnom obliku, i koji joj je bio osnovni smisao – izgubiće se na „krajnje misteriozan način“!
„Učenje u mladosti je klesanje u steni, a učenje u starosti je pisanje po pesku!“, tako bar veli stara arapska mudrost. Sve narodne poslovice su vekovna iskustva sažeta u kratku formu, a najčešće su rimovane da bi se lakše pamtile. Lepo je znati veliki broj poslovica, i mudrih misli velikih ljudi, ali suština je u izboru pravog trenutka da bi se citirala odgovarajuća dosetka ili izreka.
Nan-ina, japanskog učitelja zena u periodu Meiđi, posetio je jednog dana neki profesor univerziteta koji je želeo da se kod njega raspita o zenu. Nan-in je poslužio čaj. Napunivši šolju svome gostu, nastavio je da sipa. Profesor je posmatrao kako se čaj preliva, ali kada više nije mogao da se suzdrži, reče: „Puna je. Više ne može da stane!“
„Kao i ova šolja“, reče Nan-in, „pun si svojih ubeđenja i pretpostavki. Kako mogu da ti objasnim zen ako prethodno nisi ispraznio svoju šolju?“ („Šolja čaja“ – Zen priče, Izbor, prevod i komentari: V. Bajac, Beograd 1984.)
Zen priče, baš kao i narodne poslovice, u sebi uvek nose i ono što se ne vidi na prvi pogled, pa su nam, dok smo odrastali, naši stariji često pomagali da na pravi način shvatimo skrivenu poentu. Vremenom smo došli do saznanja da starost nosi svoje breme, i da naši veliki uzori počinju prebrzo da zaboravljaju, pa čak i da brkaju pojedine „istine“. Mladi su oduvek bili oni koji pokreću svet i donose promene, ali kada ih tu i tamo iznervira neki usporeni emeritus valja im skrenuti pažnju da se primire: „Nemoj tako, dete moje, popusti malo, to što je stari profesor zaboravio u poslednjih mesec dana, veruj mi, neko ne nauči dok je živ!“
„Kažu da odelo čini čoveka…“ Strašno! Nemoguće je da samo meni smeta ovo čerečenje narodnog blaga? Možda je autor reklame bio ubeđen da stara poslovica upravo tako glasi? Možda ga je neko loše setovao? Pravnici bi rekli da „Neznanje ne oslobađa od odgovornosti!“, ali se plašim u šta bi moglo da se izrodi naše sve slabije poznavanje narodnih izreka i poslovica. Moraćemo sticati znanje ispočetka i ponovo se učiti na sopstvenim greškama. Bilo bi dobro kada bi se neko dovoljno mudar i moćan dosetio pa u onih pet minuta pre udarnog dnevnika svake večeri pomenuo bar jednu našu narodnu poslovicu, ili izreku, s ispravnim tumačenjem.
Dobro nam poznata Andersenova bajka „Carevo novo odelo“, na duhovit način govori o lukavstvu, gluposti, naivnosti i nesposobnosti pojedinih osoba, uz poseban osvrt na reagovanje mase u „opasnim vremenima“. U želji da sačuvaju svoj ugled i stečeni položaj svi podanici su se, ugledavši carevo novo odelo, pohvalno izrazili o njegovom materijalu, satkanom od preskupog nevidljivog konca, i najmodernijem kroju s dosta lako prepoznatljivog najfinijeg veza, ali detekoje njegovi roditelji nisu upozorili na to da je novo ruho nevidljivo samo glupim i nesposobnim ljudima, shvativši u trenu pravu istinu povikalo je: „Gledajte, naš car je go!“ Prisutni podanici su znali šta se dešava, ali su za svaki slučaj sačekali da neko drugi prvi kukurikne, jer se s nekim stvarima nije igrati. Počelo je kao šapat, da bi se potom čulo sve glasnije i glasnije: „Dete kaže da je car go! Car je go!“
Da li bi priglupi gologuzi car odjednom postao pametniji da je tada obukao neko drugo odelo? Kakvo bi ono moralo biti?Moja pokojna baba Stana, ona koju često pominjem u pričama, nikada nije čula za Plutarha i njegovu sentenciju „Barba non facit philosophum!“, ali je znala sve naše narodne poslovice i izreke, i neštedimice ih sejala oko sebe, pa je dosta toga palo i na mene. Dve mudrosti „smiješane najlakše se piju“ – kao što brada ne čini filozofa tako ni odelo ne čini čoveka!
Pitali ste se verovatno, kao što sam se i ja nekada pitao – šta se posle uspešno izvedene prevare desilo s dvojicom varalica, jer nam to Andersen nije otkrio u svojoj bajci, a možemo samo pretpostaviti da su izbegavši sve potere pronašli negde sigurno nutočište i živeli srećno, uživajući u stečenom bogatstvu. Ako nisu umrli živi su i dan-danas.
Ubeđen sam da danas mali broj gimnazijalaca, da ne idem dalje, zna o čemu govori stara izreka „Uzeti (skinuti) s mrtvih konja ploča(e)!“, gde se ni slučajno ne misli na gramofonske ploče, koje se ponovo vraćaju u modu. Postoji više tumačenja, ali svako nas vodi do čoveka koji u svojoj želji za sticanjem materijalne koristi ne bira sredstva. Baš kao što je to svojevremeno i Volter zahtevao od svojih sabesednika („Ako hoćeš da razgovaraš sa mnom prvo mi moraš definisati svoje pojmove!“), predlažem da za početak jasno odredimo sam termin „ploče“, kako bismo lakše stigli do pravog odgovora. „Ploče“ su poveći ravni komadi krečnjačke stene, kojima su se nekada u Hercegovini, i ne samo u njoj, pokrivale kuće za stanovanje i svi prateći objekti, pa čak stavljale i na podove – tamo gde je to trebalo. Pre pojave asfaltiranih trotoara gradske staze i površine za kretanje pešaka bile su popločane, a izraz „pločnik“, koji i danas koristimo, je neizbrisiva uspomena na te davne dane.
Ponekad bi, bar tako pričaju stari, bezobzirni gazda preopteretio, da ne kažem prekomerno natovario svog ostareloga konja teškim kamenim pločama, i životinja bi se, terana batinama, na kraju snaga zajedno s teretom samo srušila na tle. Izrazi „prevalila“ i „preturila“ mnogo bolje opisuju pomenutu situaciju, ali u svakom slučaju to nije bio lep prizor i trebalo ga je istog časa zaboraviti. U želji da donekle ublaži nastalu štetu poneki vlasnik bi uzeo ploče koje se nisu polomile prilikom pada i prebacivao ih na drugog konja. Istina, bilo je i onih koji su, shvativši valjda da su direktni krivci za uginuće vernog paripa, pokrivali uginulu životinju tim istim pločama – sprečavajući tako razne noćne zveri da razvuku ostatke. Znalo se desiti da ujutro na uginulom konju ne osvane ni jedna jedina ploča, što je svima govorilo kakav se lopovski nesoj nalazi u njihovom okruženju.
Nedavno napravljena fotografija našeg Malog trijema govori više od hiljadu reči i na najbrži način objašnjava šta znači „Uzeti satuđih kuća ploča(e)!“
„Ploče“ su i okrugle metalne potkovice kojima su se nekada potkivali konji, mazge, mule, a ponegde i magarci. Na kopita su im se pričvršćivale pomoću čekića i posebne vrste klinaca, a skidale su se kada dotraju i tada menjale novim. Ploče nisu bile skupe, mada je sve relativno, ali je odlazak kod potkivača trošio dragoceno vreme tako da su trajale sve dok se ne izližu i počnu same otpadati. Onaj koji bi „skinuo s mrtvih konja ploče“ je neko ko je bezosećajan, beskrupulozan, bezobziran, bestidan i nezajažljiv, mada to može da govori i o čoveku koji nikada ništa ne baca, već se trudi da sve iskoristi do krajnjih granica. U svakom slučaju izreka opisuje duhovno ili materijalno siromašnog čoveka.
Srela su se na Kalemegdanu dva penzionera, pa jedan upita:„Ima li šta novo Lazare? Javlja li ti se sinčina iz Kanade?“
„Niti zove niti piše. On ti se na me bacio kamenom!“
Bacio se kamenom? Na oca je bacio kamen? Sin na vlastitog oca? Kakav je to sin? Sada bi se neko setio epizode iz Novog zaveta, kada se razjarena rulja spremala da kamenuje ženu optuženu za preljubu, što je Isus, posle kraće pauze, sprečio mudrim pozivom: „Koji je među vama bez grijeha neka prvi baci kamen na nju!“ („Novi zavjet“ – Jovan 8:7, prevod Vuka Stefanovića Karadžića.)
Kamenovanjem se zaista izvršavalo kažnjavanje pojedinca, ili omanje grupe, kada bi besna masa preuzimala ulogu dželata, ali Lazar nije govorio o tome. On je znao za običaj naših starih da, kada prolaze pored groba pokojnika sahranjenog bez ikakvog obeležja, umesto cveća koje će uvenuti za koji dan, u znak sećanja nabace jedan oblutak – zastanu i sagnu se da bi uzeli kamičak sa zemlje, i tako se još jednom poklone pred pokopanim. Prolazili bi ljudi i bacali kamenje, koje se vremenom gomilalo. Te gomile, nazivane još i gromile, mogu se naći širom Balkana, i još ponegde, a zovu ih i nametnim gomilama jer se na njih neprestano nametalo, odnosno nabacivalo. Koriste se još neki nazivi, ali ređe.
„Kanađanin“ se verovatno usled velikih obaveza, a poštujući brzo prihvaćene tamošnje standarde i malo drugačije definisane prioritete, prestao javljati svome ocu preskupim telefonom i počeo se ponašati prema njemu kao da ga i nema, a Lazar je situaciju opisao na kratak i jasan način. Mogao je zaboravljeni starac dodati još i ono: „Daleko od očiju – daleko od srca!“, ali verovatno nije imao snage.
„Biće sve dobro Lazo, nemoj se sekirati, samo nek‘ je on tebi živ i zdrav – vratiće se.“
„Hoće, hoće sigurno – kad na vrbi rodi grožđe!“, zaključio je starac priču, obrisao rukom suze i krenuo svojim putem, oslanjajući se na dotrajali štap.
Frazeologizam „Kad na vrbi rodi grožđe!“, uglavnom upotrebljavamo kada smo ubeđeni da se nešto nikada neće ili ne može dogoditi, odnosno kada naslućujemo da se dato obećanje verovatno nikada neće ispuniti. Pre mnogo godina sam čitao tekst „Mičurin, čudotvorni voćar“, o čuvenom kalemaru kojem su rađale kruške na jabukama i jabuke na kruškama, ali ni on nije uspevao da podigne grozdove u krošnje, pogotovo ne na tamo nekakve vrbe.
Bio sam pre dva meseca u mojim Veličanima, u Popovom polju, posle duge pauze od skoro godinu dana, a kada sam ušao u našu Veliku avliju ugledao sam neverovatan prizor – po staroj murvi „murgulji“, odnosno po stablu stogodišnjeg belog duda čiji preslatki plodovi imaju jedva vidljivi plavi ton, rasprostrli su se poveliki modri grozdovi „organik“ vranca. Nikada niko osim mene tu lozu nije dirao, tako da je ovaj put ostala i neorezana i „nepolivena“ – bila je prepuštena sama sebi. Nesputana mojim tankim plastičnim vezicama, a tražeći još više sunca, krenula je u visinu prvo uz kameni zid, potom se vijokama i vrežama dohvatila murve i ubrzo je prekrila.
Znači, ništa više nije nemoguće, odnosno sve je moguće!
Dok sam čekao na graničnom prelazu zazvonio mi je mobilni. Pogledao sam na displej i video nepoznat broj.
„Halo! Ko je?“, upitao sam nervozno.
„Ja sam, gde si? Dokle si stigao?“, promukli glas mi je ličio…
„Karakaj, Mali Zvornik. Ama Lazo, jesi li to ti?“
„Jok, ti si! E, hajde navrati do mojih staraca – to ti je usput!“
„Koji ću ti kod staraca? Je li s njima sve u redu?“
„Brate, pečemo rakiju, nikad bolja nije ispala. Dolazi što pre, dok je pečenje hladno, a pivo vruće! Jeste, malo se šalim za pečenje – požuri, čekamo te!“
U dvorištu je bilo dosta sveta, neke sam poznavao, a neke sam video prvi put. Laza me nije slagao – rakija je bila baš, baš dobra, tako da sam se prihvatio posla. Red ovoga, pa red onoga… Hoću, hoću, uzeću – ima li neko manje parče? Bilo je baš svega na stolu, a onda je komšija doneo harmoniku pa opleo: „Šljive su nam rodile samo ove godine, oj rode moj… “
Svi smo zapevali pesmu koja je govorila čistu istinu, i samo istinu, jer ni najstariji meštani nisu pamtili tako bogat i zdrav rod. Zverao sam okolo i gde god da sam bacio pogled on bi se zaustavio na nekoj prepunoj plastičnoj vreći. Pokušao sam jednu podići, ali nisam naišao na njeno razumevanje. Nikad do sada nisam video toliko nabranih šljiva na jednom mestupa radoznalo upitah čika Blagoja, Lazinog starijeg strica, glavnog organizatora dešavanja oko kazana i roštilja:
„Koliko je ovde, gospodine, dve tone, dve i po? Ima li više?“, pokazivao sam raširenim rukama prepune vreće oko nas.
„Ima ih baš dosta, što ono rekoše Tarabići – Svi Srbi po jednu šljivu, svima po jedna!“, ubacio se Laza u priču, dodajući mi punu čašicu.
Znam da se samo našalio sa mnom izmenivši navodno proročanstvo Jovana Tarabića kako će „Svi Srbi pod jednu šljivu“, ali sam se ja kao ljutnuo i ozbiljnim glasom odgovorio:
„Nije baš tako išlo Lazare, a ako nešto ne podnosim to je zloupotreba starih proročanstava i izvrtanje naših narodnih poslovica i izreka!“
„A kada oni na televiziji izvrću poslovice to ti ne smeta?“, počeo je da se cerijer je bio upućen u celu priču – pred njim nisam imao tajni.
„Misliš na onu sa odelom što čini čoveka?“
„Ma ne, ta je već stara. Dok si ti obilazio stari zavičaj ovde se pojavila jedna nova reklama…“
„Koja glasi, kako?“ Čekao sam nestrpljivo da saznam o čemu je reč.
„Dobro se dobrima vraća!“, odrecitovao je Laza i duboko se naklonio.
„Nisi ti to dobro čuo – narodna poslovica glasi ´Dobro se dobrim vraća!´“
„Dobro sam ja čuo, i shvatio da su umesto instrumentala stavili dativ! Valjda im setako bolje uklapalo u koncept.“
„S kojim pravom su našoj staroj narodnoj poslovici ‘Dobro se dobrim vraća!‘ dodali slovo kojim se u potpunosti menja njen smisao?
Znači, pojavila se još jedna reklama u kojoj seciraju naše duhovno bogatstvo i vekovnu tradiciju pa tako sada znamo da neprocenjivo narodno blagouvek može da se izmeni, ako je to u nečijem interesu i ako se poznata reklamna agencija sa sposobnim mladim timom prihvati posla, uz odgovarajuću nadoknadu, naravno.“ Počinjao sam da besnim i gubim kontrolu.
„Čekaj, čekaj, to nije sve, ima i nastavak.“
„Da čujem, brate. Mora da je nešto originalno…“
„Valjda sam dobro upamtio – ´Onima koji neguju tradiciju i onima koji stvaraju nove ideje. Tako sečuva Srbija, naša priroda i naša privreda!´“
„Užas! Ovako se neguje tradicija? Pa to oni sve nas malo…“
„Pusti sad priču o reklamama, nego reci kakva je moja rakija? Ima li prolaz?“
Spremao sam se da mu odgovorim, ali tada se u priču uključio čika Blagoje, na kojeg smo i Laza i ja bili potpuno zaboravili:
„Ovog časa da si prest´o s pričom o tvojoj rakiji! To je moja rakija i ničija više! Je li ti jasno, lezileboviću? A vi, gospodine, kako da vam kažem – ne valja vam to gospodine, vi se puno, čak previše…“
„Šta se ja previše?“, prekinuo sam ga dodatno iznervirannjegovim otezanjem.
„Samo polako, na vrh mi je jezika. Ama, kako se zovu one žene sa tamnosmeđom, kestenjastom kosom?“
„Brinete?“
„Tako je, vidite to vam ja govorim, vi se uvek previše brinete, a biće onako kako mora biti.“ I starac je počeo da se nekontrolisano smeje, ali mi je rekao sve što je trebalo reći – verovatno isto ono što su i njemu, dok je bio u mojim godinama, govorili njegovi stari.
Da bismo mogli naučiti svoje potomke pravim vrednostima, bilo bi dobro da prvo savladamo sve ono što nismo, a još uvek možemo preuzeti od naših predaka – dok se to golemo blago nije bespovratno izgubilo. Da upamtimo još neke izreke i poslovice pre nego što im ingeniozni stručnjaci za dizajn i marketing, a sve u najboljoj nameri, ne izmene suštinu.
Mislim da ipak ne bismo smeli isprazniti svoje šolje baš do dna, kao što je to savetovao mudri Nan-in. Neka ostane u njoj i poneka naša stara narodna mudrost – nije sve ni u zenu!
Knjigu „Rebusi i kako ih se rešiti“, Miodraga Ivaniševića, možete naručiti pouzećem na 066/240-499 ili e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com
