Нан-ина, јапанског учитеља зена у периоду Меиђи, посетио је једног дана неки професор универзитета који је желео да се код њега распита о зену. Нан-ин је послужио чај. Напунивши шољу своме госту, наставио је да сипа. Професор је посматрао како се чај прелива, али када више није могао да се суздржи, рече: „Пуна је. Више не може да стане!“„Као и ова шоља“, рече Нан-ин, „пун си својих убеђења и претпоставки. Како могу да ти објасним зен ако претходно ниси испразнио своју шољу?“
Миодраг Иванишевић
Верујем да нисте могли а да у неком ударном термину не налетите на телевизијску рекламу једне од наших најуспешнијих банака, у којој главни лик, обраћајући се директно нама, односно гледајући право у камеру, изговара по мени неприхватљив текст: „Кажу да одело чини човека, мени моје смета…“ Није ми јасно ко то тако каже? Ко каже да одело чини човека? На основу чега је та „премудра“ мисао убачена у „новокомпоновану“ рекламу, која се и дан и ноћ врти на скоро свим каналима? С којим правом је измењена добро позната народна пословица? Могу схватити логику агресивне рекламне кампање, али ипак би морала постојати нека мера!
Хиљаду пута поновљена реклама урезаће ту информацију у „вијуге“ наше деце за сва времена, баш као што старије генерације још од основне школе памте имена највећих јадранских острва: Крк, Раб, Паг, Угљан, Пашман, Шолта… Као што вечно памтимо „набубану“ таблицу множења, или питања везана за наших седам падежа. За пар година нико се више неће ни сећати како је пословица о човеку и оделу звучала у првобитном облику, и који јој је био основни смисао – изгубиће се на „крајње мистериозан начин“!
„Учење у младости је клесање у стени, а учење у старости је писање по песку!“, тако бар вели стара арапска мудрост. Све народне пословице су вековна искуства сажета у кратку форму, а најчешће су римоване да би се лакше памтиле. Лепо је знати велики број пословица, и мудрих мисли великих људи, али суштина је у избору правог тренутка да би се цитирала одговарајућа досетка или изрека.
Нан-ина, јапанског учитеља зена у периоду Меиђи, посетио је једног дана неки професор универзитета који је желео да се код њега распита о зену. Нан-ин је послужио чај. Напунивши шољу своме госту, наставио је да сипа. Професор је посматрао како се чај прелива, али када више није могао да се суздржи, рече: „Пуна је. Више не може да стане!“
„Као и ова шоља“, рече Нан-ин, „пун си својих убеђења и претпоставки. Како могу да ти објасним зен ако претходно ниси испразнио своју шољу?“ („Шоља чаја“ – Зен приче, Избор, превод и коментари: В. Бајац, Београд 1984.)
Зен приче, баш као и народне пословице, у себи увек носе и оно што се не види на први поглед, па су нам, док смо одрастали, наши старији често помагали да на прави начин схватимо скривену поенту. Временом смо дошли до сазнања да старост носи своје бреме, и да наши велики узори почињу пребрзо да заборављају, па чак и да бркају поједине „истине“. Млади су одувек били они који покрећу свет и доносе промене, али када их ту и тамо изнервира неки успорени емеритус ваља им скренути пажњу да се примире: „Немој тако, дете моје, попусти мало, то што је стари професор заборавио у последњих месец дана, веруј ми, неко не научи док је жив!“
„Кажу да одело чини човека…“ Страшно! Немогуће је да само мени смета ово черечење народног блага? Можда је аутор рекламе био убеђен да стара пословица управо тако гласи? Можда га је неко лоше сетовао? Правници би рекли да „Незнање не ослобађа од одговорности!“, али се плашим у шта би могло да се изроди наше све слабије познавање народних изрека и пословица. Мораћемо стицати знање испочетка и поново се учити на сопственим грешкама. Било би добро када би се неко довољно мудар и моћан досетио па у оних пет минута пре ударног дневника сваке вечери поменуо бар једну нашу народну пословицу, или изреку, с исправним тумачењем.
Добро нам позната Андерсенова бајка „Царево ново одело“, на духовит начин говори о лукавству, глупости, наивности и неспособности појединих особа, уз посебан осврт на реаговањe масе у „опасним временима“. У жељи да сачувају свој углед и стечени положај сви поданици су се, угледавши царево ново одело, похвално изразили о његовом материјалу, сатканом од прескупог невидљивог конца, и најмодернијем кроју с доста лако препознатљивог најфинијег веза, али дете које његови родитељи нису упозорили на то да је ново рухо невидљиво само глупим и неспособним људима, схвативши у трену праву истину повикало je: „Гледајте, наш цар је го!“ Присутни поданици су знали шта се дешава, али су за сваки случај сачекали да неко други први кукурикне, јер се с неким стварима није играти. Почело је као шапат, да би се потом чуло све гласније и гласније: „Дете каже да је цар го! Цар је го!“
Да ли би приглупи гологузи цар одједном постао паметнији да је тада обукао неко друго оделo? Какво би оно морало бити? Моја покојна баба Стана, она коју често помињем у причама, никада није чула за Плутарха и његову сентенцију „Barba non facit philosophum!“, али је знала све наше народне пословице и изреке, и нештедимице их сејала око себе, па је доста тога пало и на мене. Две мудрости „смијешане најлакше се пију“ – kао што брада не чини филозофа тако ни одело не чини човека!
Питали сте се вероватно, као што сам се и ја некада питао – шта се после успешно изведене преваре десило с двојицом варалица, јер нам то Андерсен није открио у својој бајци, а можемо само претпоставити да су избегавши све потере пронашли негде сигурно нуточиште и живели срећно, уживајући у стеченом богатству. Ако нису умрли живи су и дан-данас.
Убеђен сам да данас мали број гимназијалаца, да не идем даље, зна о чему говори стара изрека „Узети (скинути) с мртвих коња плочa(е)!“, где се ни случајно не мисли на грамофонске плоче, које се поново враћају у моду. Постоји више тумачења, али свако нас води до човека који у својој жељи за стицањем материјалне користи не бира средства. Баш као што је то својевремено и Волтер захтевао од својих сабеседника („Ако хоћеш да разговараш са мном прво ми мораш дефинисати своје појмове!“), предлажем да за почетак јасно одредимо сам термин „плоче“, како бисмо лакше стигли до правог одговора. „Плоче“ су повећи равни комади кречњачке стене, којима су се некада у Херцеговини, и не само у њој, покривале куће за становање и сви пратећи објекти, па чак стављале и на подове – тамо где је то требало. Пре појаве асфалтираних тротоара градске стазе и површине за кретање пешака биле су поплочане, a израз „плочник“, који и данас користимо, je неизбрисива успомена на те давне дане.
Понекад би, бар тако причају стари, безобзирни газда преоптеретио, да не кажем прекомерно натоварио свог остарелогa коња тешким каменим плочама, и животиња би се, терана батинама, на крају снага заједно с теретом само срушила на тле. Изрази „превалила“ и „претурила“ много боље описују поменуту ситуацију, али у сваком случају то није био леп призор и требало га је истог часа заборавити. У жељи да донекле ублажи насталу штету понеки власник би узео плоче које се нису поломиле приликом пада и пребацивао их на другог коња. Истина, било је и оних који су, схвативши ваљда да су директни кривци за угинуће верног парипа, покривали угинулу животињу тим истим плочама – спречавајући тако разне ноћне звери да развуку остатке. Знало се десити да ујутро на угинулом коњу не осване ни једна једина плоча, што је свима говорило какав се лоповски несој налази у њиховом окружењу.
Недавно направљена фотографија нашег Малог тријема говори више од хиљаду речи и на најбржи начин објашњава шта значи „Узети са туђих кућа плочa(e)!“
„Плоче“ су и округле металне потковице којима су се некада поткивали коњи, мазге, муле, а понегде и магарци. На копита су им се причвршћивале помоћу чекића и посебне врсте клинаца, а скидале су се када дотрају и тада мењале новим. Плоче нису биле скупе, мада је све релативно, али је одлазак код поткивача трошио драгоцено време тако да су трајале све док се не излижу и почну саме отпадати. Онај који би „скинуо с мртвих коња плоче“ је неко ко је безосећајан, бескрупулозан, безобзиран, бестидан и незајажљив, мада то може да говори и о човеку који никада ништа не баца, већ се труди да све искористи до крајњих граница. У сваком случају изрека описује духовно или материјално сиромашног човека.
Срела су се на Калемегдану два пензионера, па један упита: „Има ли шта ново Лазаре? Јавља ли ти се синчина из Канаде?“
„Нити зове нити пише. Он ти се на ме бацио каменом!“
Бацио се каменом? На оца је бацио камен? Син на властитог оца? Какав је то син? Сада би се неко сетио епизоде из Новог завета, када се разјарена руља спремала да каменује жену оптужену за прељубу, што је Исус, после краће паузе, спречио мудрим позивом: „Који је међу вама без гријеха нека први баци камен на њу!“ („Нови завјет“ – Јован 8:7, превод Вука Стефановића Караџића.)
Каменовањем се заиста извршавало кажњавање појединца, или омање групе, када би бесна маса преузимала улогу џелата, али Лазар није говорио о томе. Он је знао за обичај наших старих да, када пролазе поред гроба покојника сахрањеног без икаквог обележја, уместо цвећа које ће увенути за који дан, у знак сећања набаце један облутак – застану и сагну се да би узели камичак са земље, и тако се још једном поклоне пред покопаним. Пролазили би људи и бацали камење, које се временом гомилало. Те гомиле, називане још и громиле, могу се наћи широм Балкана, и још понегде, а зову их и наметним гомилама јер се на њих непрестано наметало, односно набацивало. Користе се још неки називи, али ређе.
„Канађанин“ се вероватно услед великих обавеза, а поштујући брзо прихваћене тамошње стандарде и мало другачије дефинисане приоритете, престао јављати своме оцу прескупим телефоном и почео се понашати према њему као да га и нема, а Лазар је ситуацију описао на кратак и јасан начин. Могао је заборављени старац додати још и оно: „Далеко од очију – далеко од срца!“, али вероватно није имао снаге.
„Биће све добро Лазо, немој се секирати, само нек‘ је он теби жив и здрав – вратиће се.“
„Хоће, хоће сигурно – кад на врби роди грожђе!“, закључио је старац причу, обрисао руком сузе и кренуо својим путем, ослањајући се на дотрајали штап.
Фразеологизам „Kад на врби роди грожђе!“, углавном употребљавамо када смо убеђени да се нешто никада неће или не може догодити, односно када наслућујемо да се дато обећање вероватно никада неће испунити. Пре много година сам читао текст „Мичурин, чудотворни воћар“, о чувеном калемару којем су рађале крушке на јабукама и јабуке на крушкама, али ни он није успевао да подигне гроздове у крошње, поготово не на тамо некакве врбе.
Био сам пре два месеца у мојим Величанима, у Поповом пољу, после дуге паузе од скоро годину дана, а када сам ушао у нашу Велику авлију угледао сам невероватан призор – по старој мурви „мургуљи“, односно по стаблу стогодишњег белог дуда чији преслатки плодови имају једва видљиви плави тон, распрострли су се повелики модри гроздови „органик“ вранца. Никада нико осим мене ту лозу није дирао, тако да је овај пут остала и неорезана и „неполивена“ – била је препуштена сама себи. Неспутана мојим танким пластичним везицама, а тражећи још више сунца, кренула је у висину прво уз камени зид, потом се вијокама и врежама дохватила мурве и убрзо је прекрила.
Значи, ништа више није немогуће, односно све је могуће!
Док сам чекао на граничном прелазу зазвонио ми је мобилни. Погледао сам на дисплеј и видео непознат број.
„Хало! Ко је?“, упитао сам нервозно.
„Ја сам, где си? Докле си стигао?“, промукли глас ми је личио…
„Каракај, Мали Зворник. Ама Лазо, јеси ли то ти?“
„Јок, ти си! Е, хајде наврати до мојих стараца – то ти је успут!“
„Који ћу ти код стараца? Је ли с њима све у реду?“
„Брате, печемо ракију, никад боља није испала. Долази што пре, док је печење хладно, а пиво вруће! Јесте, мало се шалим за печење – пожури, чекамо те!“
У дворишту је било доста света, неке сам познавао, а неке сам видео први пут. Лаза ме није слагао – ракија је била баш, баш добра, тако да сам се прихватио посла. Ред овога, па ред онога… Хоћу, хоћу, узећу – има ли неко мање парче? Било је баш свега на столу, а онда је комшија донео хармонику па оплео: „Шљиве су нам родиле само ове године, ој роде мој… “
Сви смо запевали песму која је говорила чисту истину, и само истину, јер ни најстарији мештани нису памтили тако богат и здрав род. Зверао сам около и где год да сам бацио поглед он би се зауставио на некој препуној пластичној врећи. Покушао сам једну подићи, али нисам наишао на њено разумевање. Никад до сада нисам видео толико набраних шљива на једном месту па радознало упитах чика Благоја, Лазиног старијег стрица, главног организатора дешавања око казана и роштиља:
„Колико је овде, господине, две тоне, две и по? Има ли више?“, показивао сам раширеним рукама препуне вреће око нас.
„Има их баш доста, што оно рекоше Тарабићи – Сви Срби по једну шљиву, свима по једна!“, убацио се Лаза у причу, додајући ми пуну чашицу.
Знам да се само нашалио са мном изменивши наводно пророчанство Јованa Тарабићa како ће „Сви Срби под једну шљиву“, али сам се ја као љутнуо и озбиљним гласом одговорио:
„Није баш тако ишло Лазаре, a ако нешто не подносим то је злоупотреба старих пророчанстава и извртање наших народних пословица и изрека!“
„A када они на телевизији изврћу пословице то ти не смета?“, почео је да се цери јер је био упућен у целу причу – пред њим нисам имао тајни.
„Мислиш на ону са оделом што чини човека?“
„Ма не, та је већ стара. Док си ти обилазио стари завичај овде се појавила једна нова реклама…“
„Која гласи, како?“ Чекао сам нестрпљиво да сазнам о чему је реч.
„Добро се добрима враћа!“, одрецитовао је Лаза и дубоко се наклонио.
„Ниси ти то добро чуо – народна пословица гласи ´Добро се добрим враћа!´“
„Добро сам ја чуо, и схватио да су уместо инструментала ставили датив! Ваљда им се тако боље уклапало у концепт.“
„С којим правом су нашој старој народној пословици ‘Добро се добрим враћа!‘ додали слово којим се у потпуности мења њен смисао?
Значи, појавила се још једна реклама у којој сецирају наше духовно богатство и вековну традицију па тако сада знамо да непроцењиво народно благо увек може да се измени, ако је то у нечијем интересу и ако се позната рекламна агенција са способним младим тимом прихвати посла, уз одговарајућу надокнаду, наравно.“ Почињао сам да бесним и губим контролу.
„Чекај, чекај, то није све, има и наставак.“
„Да чујем, брате. Мора да је нешто оригинално…“
„Ваљда сам добро упамтио – ´Oнима који негују традицију и онима који стварају нове идеје. Тако се чува Србија, наша природа и наша привреда!´“
„Ужас! Овако се негујe традицијa? Па то они све нас мало…“
„Пусти сад причу о рекламама, него реци каква је моја ракија? Има ли пролаз?“
Спремао сам се да му одговорим, али тада се у причу укључио чика Благоје, на којег смо и Лаза и ја били потпуно заборавили:
„Овог часа да си прест´о с причом о твојој ракији! То је моја ракија и ничија више! Је ли ти јасно, лезилебовићу? А ви, господине, како да вам кажем – не ваља вам то господине, ви се пуно, чак превише…“
„Шта се ја превише?“, прекинуо сам га додатно изнервиран његовим отезањем.
„Само полако, на врх ми је језика. Ама, како се зову оне жене са тамносмеђом, кестењастом косом?“
„Бринете?“
„Тако је, видите то вам ја говорим, ви се увек превише бринете, а биће онако како мора бити.“ И старац је почео да се неконтролисано смеје, али ми је рекао све што је требало рећи – вероватно исто оно што су и њему, док је био у мојим годинама, говорили његови стари.
Да бисмо могли научити своје потомке правим вредностима, било би добро да прво савладамо све оно што нисмо, а још увек можемо преузети од наших предака – док се то големо благо није бесповратно изгубило. Да упамтимо још неке изреке и пословице пре него што им ингениозни стручњаци за дизајн и маркетинг, а све у најбољој намери, не измене суштину.
Мислим да ипак не бисмо смели испразнити своје шоље баш до дна, као што је то саветовао мудри Нан-ин. Нека остане у њој и понека наша стара народна мудрост – није све ни у зену!
Књигу „Ребуси и како их се решити“, Миодрага Иванишевића, можете наручити поузећем на 066/240-499 или e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com
