Још 1961. године наш научник Милош Зеремски написао је у часопису „Васиона” да на Земљином суседу треба очекивати постојање воде! Какве то везе има с Карађорђем?
Замислите само: још 1961. наш научник се осмелио да напише да на Марсу има воде, што је тек скоро поткрепљено?
Часопис „Васиона” (издавач Астрономско друштво „Руђер Бошковић” из Београда) објавио је чланак др Милоша Зеремског који је, описујући рељеф, предвидео да на Земљином свемирском суседу треба очекивати постојање воде! Свој исказ утемељио је на климатском тумачењу: изостанак водене паре у поларним пределима мора се однекуда надокнађивати!
Милош Зеремски (лична архива)
Међутим, да би постао лед, онакав
какав се јавља на Земљи, мора да
постоји отапање (претварање снега
најпре у течно, а потом у чврсто стање).
„Поларне области (капе) су покривене снегом или ледом чија максимална дебљина износи три сантиметра. Због овако мале дебљине леденог покривача и брзог смањивања површине под њим, нарочито с пролећа, сматра се да лед отапајући се не прелази у воду већ директно испарава одлазећи у атмосферу. Ово схватање би се извесно могло усвојити за снежни покров. Међутим, да би постао лед, онакав какав се јавља на Земљи, мора да постоји отапање (претварање снега најпре у течно, а потом у чврсто стање). Али размотримо шта ће бити с воденом паром при главном отапању”, писао је пре готово пола века Милош Зеремски.
Дефицит снега
Да ли ће се задржати у атмосфери изнад поларних подручја и кондезацијом се поново вратити на исто тле или ће се преселити у екваторијалне пределе?
Имајући у виду да се „црвена планета” окреће (ротира), то значи да се, као последица разлике у температури, јавља и планетарно и регионално струјање (ветрови). Другим речима, кружење (циркулација) ваздуха и водене паре између поменутих области. Шта се при томе збива?
Претпставимо да је водена пара, наставио је Милош Зеремски, ваздухом доспела из поларне у екваторијалне области. Због ниске температуре у висини, могла је настати јача кондензација и изливање кише. Уколико се падавине сруче на светле површине-пустиње, тада ће се један део воде упити у растресито пустињско тло, други ће отећи површински, а трећи се испаравањем поново вратити у атмосферу.
Ако се, пак, киша излије на тамне површине које су, по неким научницима, обрасле маховином и лишајевима, тада ће један део воде утрошити поменуте биљке за своје животне радње, други део ће упити тле, трећи ће отећи површински, а четврти се испаравањем поново вратити у атмосферу.
Да ли постоји први или други извор
храњења водом или оба заједно,
то ће се доказати у будућности.
„Као што видимо, и у једном и у другом случају врло мала количина воде ће се вратити у атмосферу. Под условом да та вода (водена пара) поново доспе у поларне области, тада ће већ после (њене) прве циркулације овде пасти знатно мање количине снега. Тај дефицит снега ће се одразити на дебљину снежног или леденог покривача, а с тим у вези и на дужину његовог трајања током зимског периода.
Међутим, посматрањима је утврђено да се Марсове капе приближно у исто време, с пролећа, почињу да смањују, што значи да се дебљина њиховог леденог прекривача мења. Ако ово усвојимо као вероватно, тада се приказани дефицит воденог талога однекуда мора надокнађивати.
Храњење бодом
Он се може надокнађивати или из мањих водених басена (у облику језера) који вероватно постоје у екваторијалној области или од јувенилне воде, из Марсове унутрашњости, преко вулканских ерупција и дубоких раседних пукотина. Да ли постоји први или други извор храњења водом или оба заједно, то ће се доказати у будућности. Али при изнетој климатској анализи, те изворе треба очекивати”, закључио је Милош Зеремски.
Неретко је др Милош Зеремски помагао у одгонетању појединих загонетки, па је тако установио на којем је месту тачно Ђорђије Петровић Карађорђе подигао Први српски устанак у Орашцу 1804. А то није било тамо где је постављено спомен-обележје, већ 150-170 метара низводно, с десне стране, на једном фосилном клизишту.
Тврдњу поткрепљује литографија из двотомне књиге Константина Н. Ненадовића, штампана у Бечу 1883. године, на којој су приказани Црни Ђорђије и неколико стотина устаника. Недокучиви су путеви научних увида, покаткад веома чудновати зар не?
Станко Стојиљковић
