ПРЕКРЕТНИЦА ЕВОЛУЦИЈЕ

На коју ће страну претегнути даљи развој човека и технологије – јер је еволуција процес који не престаје? Хоће ли развој вештачке интелигенција маргинализовати духовне потребе или ће их додатно нагласити? Већина миленијалиста, а и сингурларијанаца, сматра да је процес технолошких иновација аутономна људска делатност и да се не може зауставити, иако неки историчари науке и технологије мисле да увек постоје застоји услед разних техничких проблема, али и људских фактора.

Гордана Медић-Симић

Науку стварају људи. Ова чињеница, разумљива
по себи, лако се заборавља и можда ће подсећање
на њу допринети да се сузи јаз између двеју култура,
духовнонаучно-уметничке и техничко-природонаучне,
на који се људи тако често жале.
(Вернер Хајзенберг, „Физика и метафизика”)

Биолог Ричард Докинс (Dawkins) је у својој популарној књизи „Себични ген”подсетио на често научно указивање на аналогије између генетичке и културне еволуције. Дарвинов принцип природне селекције је и овде узет као аксиом, али оно што је интересантно у Докинсовом раду јесте теза да је, за разумевање еволуције модерног човека, неопходно узети у обзир и неке дугачије елементе.

Ричард Докинс је у овом свом делу поменуо
и филозофа Карла Попера, који је, како он
каже „посебно осветлио аналогију између
научног напретка и генетичке еволуције”.

Тако је предложио модел „ширења”идеја који би био налик на преношење гена из генерације у генерацију – „носаче”или „умноживаче”ових нематеријалних,а ипак моћних информација назвао је „мемима”. (Према сопственим речима, желео је да искористи грчку реч „мимеме”,али у нешто скраћеном издању. Дефинисао је „меме”као јединицу преношења неке културе или јединицу имитације). Докинс је у овом свом делу поменуо и филозофа Карла Попера, који је, како он каже „посебно осветлио аналогију између научног напретка и генетичке еволуције”.

Према Докинсовој аргументацији, еволуција је, селекцијом гена и тиме што је створила мозак, себи омогућила простор у коме су се појавили први меми. Они су, тврди он, у једном тренутку достигли ниво самосталног реплицирања и тако је настала нова врста еволуције. Мем-идеје Докинс у овом стадијуму дефинише као целине које могу да се пренесу од једног мозга до другог. Настављајући да истражује аналогију између гена и мема, он указује на моменат „међусобног такмичења”који постоји у оба случаја; кодмема то су идеје које поседују већу психолошку привлачност од других. Тако ће у култури опстати извесни „комплекси мема”.

Ричард Докинс (Википедија)

На пример, овај научник наводи друштвени феномен организоване цркве где би се на њену „архитектуру, обреде, законе, музику, уметност и писано предање могло гледати као на коадаптирани стабилан скуп мема који се узајамно потпомажу”.Докинс сугерише да је могуће размотрити опцију да се извесна одлика културе можда развила на известан начин стога што је била корисна сама себи. (Да ли је „корисност” једина категорија у којој можемо мислити о општим законима, друго је питање). Овде он поентира да мозак представља механизам који је способан за брзу имитацију; а меми су ти који способност надаље користе.

Способност свесног предвиђања и способност за истински, чист алтруизам Докинс наводи као могуће мемички развијене јединствене црте човека. Оно што остаје као позив на преиспитивање јединственог положаја човека и његовог стања јесте, за Докинса, да „смо саздани као генске машине и одгојени као мемске машине, али имамо и моћ да се окренемо против својих твораца”.

Когнитивна еволуција и успон симболичког размишљања су повезани с еволуцијом културе од епизодне до миметичке, од миметичке до митске, а напослетку до теоретске и креирања спољашњих симболичких складишта.

Теодосијус Добжански (Dobzhansky),такође,истиче међусобну зависност биологије и културе, указајући на рад бројних научника који су се бавили везом између физичке еволуције човека и еволуције његових оруђа.

Теодосијус Добжански (Википедија)

С друге стране, етнопсихолог Мерилин Доналд (Donald) сматра да jе модерни људски ум комплексна целина сачињена од мозга и културе. Когнитивна еволуција и успон симболичког размишљања су повезани с еволуцијом културе од епизодне до миметичке, од миметичке до митске, а напослетку до теоретске и креирања спољашњих симболичких складишта. Убрзавањем технолошког развоја овај простор складиштења се повећава и то битно утиче на целокупну културу и начин живота. Похрањивање информација у компјутерску меморију јесте очигледан пример формирања спољашњих симболичких складишта.

Како год да тумачимо однос биолошких и културних процеса у људској заједници, несумњиво је да интеракција постоји и да је значајна за развој појединаца и људске врсте чији друштвени живот варира у погледу своје организације.

„Ако је мем научна идеја, њено ће
распростирање зависити од тога колико
је прихватљива за популацију научника:
грубу меру успешности њеног опстанка
добићемо ако пребројимо колико се пута
сваке године та идеја помиње у научним
часописима.”(Ричард Докинс)

Због тога су и прилично интригантне скорије аналогије између културних и биолошких процеса и идеја. Неке од њих изнео је и Малком Гледвел (Gladwell, ), у делу „Тачка преокрета”где говори о социјалним епидемијамакоје утичу на друштвене и радне заједнице, стварајући окружење у којем се идеје, ставови и облици понашања шире налик на вирусе:„Када покушавамо да доведемо до преокрета…ми заправо покушавамо да променимо публику којој се обраћамо и то у једном малом али пресудном аспекту; покушавамо да их заразимо, да их укључимо у нашу епидемију, да их преобратимо од непријатеља у присталице. То се може постићи утицајем посебних људи, људи са изузетним личним везама. То је закон неколицине.”

Докинс, слично тврди: „Ако је мем научна идеја, њено ће распростирање зависити од тога колико је прихватљива за популацију научника: грубу меру успешности њеног опстанка добићемо ако пребројимо колико се пута сваке године та идеја помиње у научним часописима.”

И у случају Докинсових разматрања, као и код Доналда, несумњива је тврдња да су људи резултат свог генотипа и своје средине. У научним дисциплинама адаптивна вредност мишљења и мозга као седишта когнитивних активности не доводи се у питање, али се усложњавају питања о природи човека. Наиме, иако су аналогије између културне и биолошке еволуције потпуно очигледне – постоје и дисаналогије, како то истиче Елиот Собер (Sober, 2006). Он указује да просту чињеницу да је цела биологија обједињена теоријом биолошке еволуције, док не постоји општа теорија културне еволуције. Такође, постоји и дисаналогија у погледу разлике између генотипа и фенотипа и идеје да не постоји наслеђивање стечених особина; све ове законитости, истиче он – немају аналогију у културној еволуцији. Међутим, оно значајно јесте да је „ и у културној и у биолошкој еволуцији погрешно мислити да свака особина еволуира независно од свих осталих. Поука је да појединачне особине треба посматрати кроз њихове међусобне односе.”

Едгар Морен смело тврди да је „више него очигледно да се крупни сапиенсов мозак могао догодити, успети, тријумфовати само након формирања једне већ сложене културе и зачуђује да се тако дуго могло мислити управо супротно” (Морен, 2005).

Едгар Морен (википедија)

Потпуно је извесно да се на сва могућа питања о биолошкој и културној еволуцији човечанства неће моћи одговорити унутар једне научне дисциплине.

Међутим, извесне теорије културне, стваралачке еволуције ипак постоје, па и ако су у колективном уму доживљене као научнофантастичне. Kњига Џоела Гароа (Garreau) о психокултури убрзане промене; „Радикална еволуција: Очекивање и опасност усавршавања наших умова, наших тела – и шта значи бити човек”(2006) један је од новијих примера. У књизи која одише трансхуманистичким духом, разматрају се могуће последице развоја генетског инжењеринга, роботике, информационих система и нанотхнологије.

Идеја техно-миленијалистичког сингуларитетa потиче од математичара и писца научне фантастике Вернора Винџа (Vinge). Сингуларитетом се, у физици, сматра центар „црних рупа”и других простора ван нормалног простор-временског континуума, гдене можемо предвидети како ће закони физике деловати (они који су гледали филм Кристофера Нолана „Интерстелар” вероватно ће имати асоцијације на необична стања која напор поимања сингуларитета производи, макар и у уметничкој перцепцији).

Овде ћемо под миленијализмом подразумевати очекивање да ће свет какав познајемо бити уништен, а на његово место ће доћи „савршени свет”(Barkun, 1974.; Cohn, 1970). Питер Расел (Russel, 1983) и Грегори Сток (Stock, 1993) излажу да сценарио појаве глобалног људско-компјутерског мета-ума подсећа на есхатолошку идеју Тејара де Шардена (De Chardin) о ноосфери која ће довести до „Омега тачке”– спајања с Божанским умом. Према Шардену, управо се због  протока информација, знања и концепата – ствара специфична опна око Земље (ноосфера) која почива на биосфери, но није стопљена с њом, иако на њу све више делује.

Још је на преласку из 19. у 20. век руски
филозоф Николај Умов, указујући на
чињеницу да се усложљавањем живота
подиже и човеков креативни капацитет,
приметио да живот прелази са несвесних
на свесне акте, те да међу људима настаје
нова врста homo sapiens explorans.

Већина миленијалиста, а и сингурларијанаца, сматра да је процес технолошких иновација аутономна људска делатност и да се не може зауставити, иако неки историчари науке и технологије мисле да увек постоје застоји услед разних техничких проблема, али и људских фактора. Они су мишљења да би слични процеси могли зауставити развој супериорне вештачке интелигенције. (Lanier, Seidensticker,Wilson,). Неслагања наших савременика, познатих имена из света нових технологија –  Илона Маска и Марка Зукерберга,такође,задиру у питања последица развоја вештачке интелигенције на човечанство. Док Маск сматра да би требало направити контролисано окружење за развој вештачке интелигенције јер не можемо сагледати све последице њеног развоја, Зукерберг види углавном позитивну страну њене еволуције.

Погледи на међупрожимања културне и биолошке еволуције и раније су отварали изненађујуће и провокативне погледе на будућност људске врсте и улогу човека.Још је на преласку из 19. у 20. век руски филозоф Николај Умов, указујући на чињеницу да се усложљавањем живота подиже и човеков креативни капацитет, приметио да живот прелази са несвесних на свесне акте, те да међу људима настаје нова врста homo sapiens explorans. Према његовом схватању, пред овим човеком се налази задатак „стварај и гради”; идеја стваралачког закона процеса еволуције.

Наиме, Николај Фјодоров (1829-1903), веома необичан и занимњив мислилац, веровао је да је човечанство позвано да овлада природним стихијама и створи нови тип организације друштва – психократију. Он је указивао на могућност опште синтезе наука које би све чиниле комплексну и велику науку о животу, а живот је доживљавао као јединствену целину у којој је све међуповезано. Према његовом мишљењу, технoлогија се може усавршавати али не на уштрб човековог усавршавања – већ би сам човек требало да усавршава себе.

Такође, интересантан поглед на развој човека и његових симболичких меморијских складишта понудио је Владимир Вернандски (1863-1945) који је, држећи предавања на Сорбони 1922/1923, доста утицао на Едуарда Леруа и поменутог Пјера Тејара де Шардена, познатих по својим концептима ноосфере. Сам овај појам је прву употребио Леруа – математичар и филозоф, ученик Анри Бергсона. Према концепту ноосфере, појава човека на лествици животних форми означава да еволуција прелази на употребу нових средстава, психичког и духовног.

Наиме, еволуција је створила велико оруђе даљег развоја; ум који поседује самосвест и поседује могућност дубоког спознавања себе и света, као и капацитет да трансформише себе и своје окружење. Човек се испоставља као кулминирајући моменат слепог и несвесног тока еволуције, али је и почетак нечег новог; њеног свесног нивоа. Тако настају оруђа проширене когниције, идеје и пројекти који се и даље усавршавају – од усменог предања, преко писма, докумената и информатичких „облака”које користе најсавременији софтверске инфраструктуре. Према Шардену и Леруау, тај проток информација, знања, концепата – ствара ноосферу; „простор”идеалних реалности; њу чине уметничка, научна и духовна дела – сви стваралачки подвизи.

Ова открића се материјално манифестују у преображеној природи испуњеној од човека креираним машинама, конструкцијама, уметничким делима. Појава свести о себи сматра се могућим финалним нивоом и у развоју вештачке интелигенције, то је тема којом обилују научнофантастични филмови.

Павел Флоренски, математичар и филозоф, такође је дошао на идеју о ноосфери; она се у његовом концепту назива пнеуматосфера, а писао је о њој Вернандском 1929. године. Он говори о о нечем што би могло постојати у биосфери или над њом; био би то специфичан доменбивствујућег који би креирала област културе и духа (терминолошки су појам ноосфера и пнеуматосфера блиске; пнеума на грччком означава дух, душу и дах, а нус – ум, разум). Данас су ови концепти, како претходно видесмо, интересантни истраживачима вештачке интелигенције (поготово сингуларијанцима),који примећују аналогије између развоја машинске интелигенције, глобалног умрежавања и ноосфере.

Милан Узелац (Јутјуб)

Ипак, разлика је у томе, како истиче и проф. Милан Узелац, што су концепти руских филозофа 19. и 20. века под утицајем хришћанског космизма у којима аналогон ноогенезе – стварање ноосфере представља концепцију обожења (богоочовечења), трансформацију света и успостављање на духовним начелима. Тако се концепт културне, спиритуалне еволуције човека ставља у контекст стремљења ка духовном идеалу који још није достигнут – ономе који човеку помаже да превазиђе сопствену природу.

„Људска истина подразумева грешку.
Људски ред подразумева неред. Ваља се
стога запитати да ли се напредак
сложености, инвентивности и
интелигенције друштва догодио упркос
нереду, погрешци, фантазму икли због
њих.”(Едгар Морен)

Де Шарден је, покушавајући да теорију еволуције усклади с креациониизмом, разматрао све веће ширење комплексности као битну карактеристику Универзума – све до тачке коју је назвао Омега. Ова би „тачка”, уједно, била максимални степен свесности која би означила мегасинтезу свих свесних ентитета на планети и прелазак на нови ниво постојања – стапање с божанским умом. Идеја која не престаје да инспирише креативне духове – пример за то је новија књига Дона Делила – „Омега тачка”.

На коју ће страну претегнути даљи развој човека и технологије – јер је еволуција процес који не престаје? Хоће ли развој вештачке интелигенција маргинализовати духовне потребе или ће их додатно нагласити? Закључимо Мореновом тврдњом да нам ваља на озбиљном, марљивом и поузданом лицу homo sapiensa претпоставити „истовремено другачије и идентично лице”homo demensa. Он говори о могућности успостављања нове науке која би, као општа знаност о physis-у успоставила споне између природе и живота, ентропије и негентропије – „будући да је човек негентроп par excellence”.

Даље он наводи да је „човек лудак – мудрац. Људска истина подразумева грешку. Људски ред подразумева неред. Ваља се стога запитати да ли се напредак сложености, инвентивности и интелигенције друштва догодио упркос нереду, погрешци, фантазму икли због њих. А ми ћемо одговорити истодобно због њих, с њима и упркос њима, будући да добар одговор може бити само комплексан и противречан.”

Остаје нам да видимо.

Литература

Гледвел, М. (2005): Тачка преокрета, Порталибрис, Београд.
ДеЛило, Д (2010): Тачка омега,Геопоетика, Београд.
Де Шарден, П. Т. (1979): Феномен човека, БИГЗ, Београд.
Добжански, Т. (1982): Еволуција човечанства,Нолит, Београд.
Докинс, Р. (2014): Себични ген,Хеликс, Смедерево.
Морин, Е. (2005); Изгубљена парадигма: Људска природа, Сцарабеус – наклада, Библиотека „Имаго”.
Собер, Е. (2006). Филозофија биологије. Плато, Београд.
Хјуз, Џ.Џ.. ( 2008, 2011, 2012) Миленијалистичке тенденције као одговори на апокалиптичне претње у Ризици глобалних катастрофа, Хеликс, Смедерево.
Barkun, M. ( 1974). Disaster and the Millenium. New Haven, IN: Yale University Press.
Cohn, N. (1970). The Pursuit of the Millenium; Revolutionary Millenarians and Mystical Anarchists of the Middle Ages.New York: Oxford University Press.
De Chardin, P. T. (1984) On Love and Happiness, Harper & Row, Publishers, Inc. NY.
Garreau, J. (2006). Radical Evolution: The Promise and Perilof Enhancing Our Minds, Our Bodies – and What It Means to Be Human  ( Broadway)
Lanier, J. ( 2000). One half of a manifesto.Edge, 74..http://www.edge.org/documents/archive/edge74..html
Russell, P. ( 1983). The Global Brain: Speculation on he Evolutionary Leap to Plenetary Counsciousness( Tarcher)
Seidensticker, B. ( 2005). Brief History of Intellectual Discussion of Accelerating Change,http://www.accelerationwatch.com/history_brief.html
Wilson, D. ( 2007). Where’s My Jetpack? A Guide to the Amazing Science Fiction Future that Never Arrived ( Bloomsbury)
https://www.21stcenturysciencetech.com/Articles_2012/Spring-Summer_2012/04_Biospere_Noosphere.pdf
https://readingfeynman.org/tag/nikolay-umov/
http://www.uzelac.eu/Knjige/6_MilanUzelac_Istorija_filozofije_II.pdf

https://pdfs.semanticscholar.org/0f26/24745758b4e7ab16f021c674fe0de44561e0. Merilin Donald, Precis of Origins of the Modern Mind: Three Stages in the Evolution of Culture and Cognition