Колико је младима Србије позната чињеница да је само један од пројеката који су реализовала предузећа из Србије био вредан преко 250 милиона долара? Да је реализовано на десетине пројеката трансфера технологије прехрамбене индустрије предузећа из Србије? Знају ли ишта о комплексности процеса преговарања оваквих пројеката? О утицају димензије времена на реализацију пројекта извозе технологије? Да ли би ове информације младе подједнако заинтригирале попут бљеска муње или појаве неке предивне боје приказаног експеримента?
Др Владимир Николић
У Србији је већ успостављена једна лепа традиција намењена младима: промоција науке. Тада млади, физичари, хемичари, биолози изводе разне експерименте пред, такође, младима који долазе у пратњи својих родитеља. Њихово извођење млади прате широм отворених очију уз изразе дивљења. Међутим, треба се питати: да ли нешто недостаје на овој слици? Да ли нам нешто промиче, да ли се налази непосредно пред нашим очима, али га превиђамо у магновању свакодневице? Поставимо конкретно питање с обзиром на тему овог чланка: да ли истраживање организације може изазвати сличан ефекат код младих? Да ли би се изненадили када би их питали у ком смислу се све може говорити о значењу појма технологија? Па, и о томе можемо разговарати неком другом приликом.
Зар се о производу већ не зна све оно што
треба знати? Међутим, имамо ли права да
превиђамо феномен производа и његов утицај
на свет, како то воле филозофи да именују
све оно што нас окружује?
Шта је то што се нуди купцима када се извози технологија? Да ли је то својеврсни производ, и каква има својства? У пракси је уобичајено користити ссинтагму: „фамилија производа” да би се издвојио неки скуп прооизвода сличних својстава и намене. Питање које смо својевремено поставили је: могу ли се, бар грубо, навести бар „фамилије” оних технологија које се уобичајено нуде приликом њиховог трансфера. Може ли се на све оно што се нуди приликом извоза технологије применити добро познати приступ маркетинг-микса? Не сумњајте, већ је разматрана структура (различитих) технологија која су предмет извоза, па тиме и у пракси потврђено обликовање у производ који одликују одређена својства. Такође, потврђена је могућност и оправданост примена приступа маркетинг-микса (додуше, варијанте која се примењује у случају услуга)[1].
Дакле, да бисмо дошли до нашег проблема, треба да подигнемо поглед и питамо се о производу. Зар се о производу већ не зна све оно што треба знати? Међутим, имамо ли права да превиђамо феномен производа и његов утицај на свет, како то воле филозофи да именују све оно што нас окружује? Образлагање теорије производа може почети са истицањем неких карактеристичних појава које снажно утичу на разумевање феномена производа у првим деценијама овог века.
1. Савремено пословање значајно утиче на промену својстава производа. Једна од најзначајнијих промена односи се на све присутније увођење конфигурације производа. Понуда различитих техничких или естетских карактеристика датог сложеног производа обезбеђује се захваљујући уградњом система, подсистема и компонената са различим својставима. На тај начин, купац, односно корисник таквог производа има могућност избора жељене конфигурације производа различитих употребних вредности. Ове промене су резултат све бржег раста интелектуалног капитала који утиче на увођење нових или на иновацију постојећих производа.
2. Све до последњих деценија протеклог века производна предузећа су била традиционални креатори производа. Своје производе су затим, самостално или преко посредника (трговине), нудили на тржишту.
Међутим, у савременој прооизводњи је све присутнија промена традиционалних улога у производњи и промету. О ширењу оваквог приступа креирања производа говори све шира примена лон-аранжмана управо у области модне конфекције и обуће. Све је присутнија пракса да велики трговински ланци креирају име (марку или brand, а рецимо и српски: заштићени жиг) различитих производа, а да при томе немају одговарајуће сопствене производне капацитете. Резултат овакве праксе су изузетно значајне промене у пословању пословно-производних система, јер су произвођачи (на пример, прехрамбених производа, модне конфекције, обуће) прихватили пасивну улогу у креирању сопствених производа. Непосредна последица је ограничавање визије сопственог развоја гушењем сопствених потенцијала, најчешће, отпуштањем стручњака ангажованих на креативним задацима.
Илустрација (Википедија)
Временом је у пословању на међународном тржишту уведен другачији начин пословања – outsourcing[2]-а. Пословни субјект која предузима овакве пословне подухвате усмерава се на прецизирање употребних вредности датог производа, односно производног програма и контролу тржишта. Овакав приступ за лидера у реализацији оваквих подухвата представља потез који му омогућава да смањи сопствене трошкове ангажовања капитала и умањује ризик освајања новог производа. Произвођач ангажован да развије и производе дати производ захтеваних употребних вредности и својстава у почетном периоду успешно ангажује сопствене производне капацитете.
Процесори су увели још једну особину
производа која до тада није била могућа:
увођење употребних вредности производа
које су изван контроле његовог корисника.
Када се зна да је корисник куповином уједно
постао и власник таквог производа, овим
се уједно ограничава и његово право
власништва, а тиме и располагања
употребним вредностима датог производа.
Међутим, оваква пракса је указала на знатно већи ризик у дугорочном смислу. Прималац захтева за производњу датог производа (производног програма) добија прилику да упозна тржиште и услове наступа, сагледа политику цена. Поред тога, самостално влада ланцем снабдевања материјалима и компонентама. Временом, стиче способност за самостални наступ на датом тржишту, па чак и елиминисању посредника (који је покренуо поступак outsourcing-а).
3. За растућу сложеност производа вероватно да је најзначајнија све присутнија примена процесора, који су уз све већи спектар перформанси, утицали на увођење и нових услуга: обуку за коришћење и одржавање, имплементацију софтверских решења и сл. Међутим, процесори су увели још једну особину производа која до тада није била могућа: увођење употребних вредности производа које су изван контроле његовог корисника. Када се зна да је корисник куповином уједно постао и власник таквог производа, овим се уједно ограничава и његово право власништва, а тиме и располагања употребним вредностима датог производа.
4. У савременим условима су све присутније девијације у производњи и пласману производа.
Истрајавање у примени:
– хормонских препарата у узгоју стоке,
– исхране говеда протеинском храном на бази овчијих изнутрица (са познатом последицом – болести „лудих крава”, која се преноси и на људе),
– генетски модификоване сточне хране, за људску исхрану – али, без одговарајуће провере здравствене исправности, поготово у дугорочном смислу,
– истраживања могућности клонирања живих бића, па и човека (и поред присутних правних ограничења),
– програмирано скраћивање животног века производа;
само су неки од појавних облика наведених девијација.
У погледу категорије вредности такође су присутна двe међусобно супротстављене тенденције. С једне стране, све више се инсистира на политици квалитета са захтевом да сви производи, односно компоненте испуњавају захтеве квалитета. С друге стране, све је присутнија пракса смањења животног века производа.
Међутим, оно што зачуђује јесте вишедеценијско ћутање о овој појави. Тек недавно се на страницама медија (кога репрезентује највиши ниво веродостојности) појавила вест о наведеној појави. Како се испоставило, два произвођача са значајним учешћем на тржишту мобилних телефона кажњени су због оваквих злоупотреба.
Својевремено су истраживања Римског
клуба по први пут јасно и недвосмислено
указала на материјална, па и просторна
ограничења на планети Земљи. Један
од најважнијих закључака овог истраживања
јесте негирање могућности бесконачног
привредног раста на целој планети.
5. Познати су проблеми с којима се суочавају у предузећима при утврђивању егзактног броја производа у оквиру сопственог производног програма (проблеми због сортимента, димензија, боје и сл). Једна домаћа фабрика декларисала је сопствени производни програм два типа дизел мотора и у њиховом оквиру неколико верзија у зависности од њихове снаге. Међутим, при отварању налога за производњу постојало је преко 250 различитих верзија дизел-мотора. Слично томе, поједина предузећа дефинишу величину сопственог производног програма преко броја каталошких одредница (занемарујући при том разлике у димензијама, боји или неким другим карактеристикама). Наведени примери указују на потребу прецизирања дефиниције производа и структуре производног програма (укључујући и његове категорије или атрибуте).
6. У савременом пословању је све присутнија тежња увођења различитих ограничења. Различити су разлози за увођење све разноврснијих ограничења у пословању пословних субјеката. Својевремено су истраживања Римског клуба[3] по први пут јасно и недвосмислено указала на материјална, па и просторна ограничења на планети Земљи. Један од најважнијих закључака овог истраживања јесте негирање могућности бесконачног привредног раста на целој планети. Прва карактеристика се односи на пораст становништва и индустријски развој. Друга је сазнање о ограниченим изворима различитих сировина, пре свих, нафте, као извора енергије и сировине за индустријску производњу. Садашње тенденције указују и на сазнање да у будућности неће бити довољно воде. Трећи вид присутних ограничења односи се на све нижу расположивост пољопривредног земљишта (а тиме и ограниченост могућности производње хране), затим, питање заштите животне средине, с обзиром на отпадне материје настале индустријском производњом и живот у урбаним подручјима и др.
С друге стране, у међународно пословање се уводе својеврсна правила игре која ограничавају промет роба и услуга и која, шта више, имају супротстављене тенденције. Способност тржишта да прихвати, апсорбује, све већу количину производа има резултат у условљавању могућности увоза на тржишта јединствених привредних система (држава или њихових регија) – увођењем различитих видова ограничења – у виду одређених квота, постављањем различитих захтева произвођачима. Коинцидира пораст ванцаринских баријера и материјалног стимулисања производње индустријски развијених земаља (пре свега у пољопривреди и прехрамбеној индустрији) с процесом индустријализације мање развијених земаља.
Насупрот прокламованој тези о пресудној улози тржишта, јача улога државе у промоцији предузећа и отварању нових тржишних сегмената за њихове производе. Заштита производних предузећа у индустријски развијеним државама спроводи се по цену одбацивања сопствених економских и идеолошких принципа (заштита сопственог тржишта због очувања стопе запослености). Угрожавање опстанка на планети (одбијањем да се смањи емитовање топлоте – као последице рада индустријских постројења) је предмет значајних међународних уговора и непосредно утиче на трошкове производње.
Парадокс је да се уз истовремену примену
антимонополских закона у појединим
државама, као услова за регулаторно деловање
тржишта све више отварају могућности за
монополе, картеле на глобалном тржишту.
Зачуђује, да се, истовремено, уз финансирање сопствене (пољопривредне) производње ограничава право другим државама да примењује овакав концепт подстицања привредног развоја у складу са својим условима и потребама. Овим ограничењима се придружују захтеви за омогућавање продора мегакорпорација из високо развијених индустријских држава на тржишта средње и мање развијених држава. Парадокс је да се уз истовремену примену антимонополских закона у појединим државама, као услова за регулаторно деловање тржишта све више отварају могућности за монополе, картеле на глобалном тржишту.
7. Претходно указане промене у привређивању значајно су утицале на успостављање потпуно другачијих односа у савременом пословању. Првобитни начин размене (у феудалном, па и робовласничком друштву) карактерише комплементарна трговина – када се тежило да се разменом производа дође у посед недостајућих добара. Како Питер Дракер наводи, енглески трговци су португалским продавали своје штофове и од њих куповали вино. Са индустријском револуцијом успоставља се конкурентска трговина којом се на другачији начин уређују односи на тржишту. У конкурентској трговини – више понуђача нуди исти производ а побеђује онај који нуди најбоље услове и употребне вредности. Питер Дракер указује да се након нафтног шока средином осме деценије ХХ века успоставља противничка трговина. Од тада, на тржишту на коме владају мегакорпорације, циљ је уништити противника[4]. За овакве односе у пословању очигледан пример је у аутомобилској индустрији.
Питер Дракер (Википедија)
Према Хелингу[5] је 1986. године анализирана листа од 40 највећих произвођача аутомобила у свету. Средином друге деценије XXI века у свету активно послује тек 10-12 произвођача аутомобила. Остали произвођачи аутомобила су престали са производњом аутомобила или су припојени неком од постојећих произвођача.
8. Бројни аутори су последњих деценија ХХ века указивали на наступајуће промене у привредном, односно, индустријском развоју. Најава Галбрајта о предстојећем добу неизвесности[6], Алвина Тофлера о променама на глобалном тржишту и информатичкој револуцији[7], разматрања о новом светском поретку[8], коначно, студија Адамовић С. о интеракцији високих технологија и структурних промена, као последице деиндустријализације[9] и др, током осамдесетих година прошлог века најавили су овакве трендове у коришћењу индустријских капацитета.
Тако Le Mond diplomatique у априлском броју 2003. износи да је: „…осим у Кини, остварена производња на 65% својих капацитета”[10]. Овај податак говори о томе да су индустријски капацитети у свету предимензионисани и да прелазе ниво реалне потражње. Истовремено, ово значи да је, грубо речено, трећина индустријских капацитета на планети Земљи непотребно. Пословање на границама раста оних индустријских капацитета која примењују зреле технологије евидентно је у аутомобилској индустрији, индустрији беле технике и кућних апарата, пољопривредних машина, машина-алатки, прехрамбеној и текстилној индустрији и др. Интензитет и обухват промена индустријског развоја указује на неопходност сагледавања проблема индустријског, односно привредног развоја током овог столећа, у светлу евидентног приближавања границама раста индустријских капацитета.
Значај производа за задовољавање потреба човека, односно човечанства, захтеви за постизањем и одржавањем лидерске улоге приликом креирања производа у савременим условима, наведене негативне тенденције приликом креирања производа, приближавање границама раста индустријских капацитета (чиме се, свакако, ограничавају могућности улагања у развој), и коначно, сложеност овог феномена, су, како се сматра, основани и оправдани разлози за истраживање у оквиру посебне теорије: теорије производа. Како је већ речено, феномен производа претпоставља мултидисциплинарно истраживање. Међутим, презентирање теорије производа је разматрано искључиво у контексту науке о организацији пословања.
Савремени приступ некој теорији одликује критеријум њене практичне применљивости[11]. Говорећи о структури научне теорије Михајло Марковић истиче да нека теорија треба да обухвати: (а) семантичка правила (којима треба одредити значење не-логичких термина и подручје примене); (б) ближе (условне) одредбе (qualifying clauses) – којима се одређују услови у којима та теорија важи; (в) основне теоријске претпоставке (г) метод и технику истраживања[12]. Имамо ли разлога да одступимо од оваквог приступа?
Михајло Марковић (Википедија)
(а) Семантичка правила којима се објашњава овакав приступ истраживања феномена производа подразумевају разматрање одговарајуће дефиниције појма „производ”. Чуди да је број доступних дефиниција појма „производ” сведена на веома ограничен број. Према ISO серији стандарда о менаџменту квалитетом и оцени квалитета[13], „производ је резултат процеса”. При томе, истиче се да многи производи „садрже елементе који припадају различитим категоријама производа”[14]. Али, дефиниција по којој је производ резултат процеса, преузета из ISO стандрада, показује своју недореченост када треба одговорити на питање: Да ли је резултат свих процеса – производ?
Нешто проширена дефиниција феномена производа дата је у „Лексикону менаџмента”[15]: „Производ (Product). Резултат човекове производне активности чији је циљ стварање нових употребних предмета или услуга, потребних за подмирење личних и друштвених потреба. У ширем смислу, производ је излазни резултат сваког организационог система, а у ужем, производ је резултат процеса производње, који може бити количина произведених предмета или квалитативно и квантитативно одређена услуга коју једно лице пружа другом лицу.”
Свакако, морамо се питати да ли се може говорити о томе да ли производ може бити „излазни резултат сваког организационог система”? Да ли се у организационе системе чији је излаз карактеристичан производ и политичке партије, различите инспекције (као државни орган управе), па и мафија (која, свакако, представља организаиони систем).
У „Лексикону менаџмента”,чији је издавач ФОН, Београд, производ је дефинисан на следећи начин[16]: „ПРОИЗВОДИ (Products) – Представљају излаз технолошког система и одређени су количином, квалитетом, ценом и временом. Карактеристике производа зависе од карактеристика улаза у технолошки систем: количине, квалитета, цене и времена улазних елемената технолошког система, од карактеристика самих технолошких процеса, као и од тржишних услова.” Може се запазити да се у овој дефиницији тежиште поставља на технологију производње и унеколико на захтеве тржишта, а потискује концепт производа и његових употребних вредности.
Неизбежан је утисак, да је у пракси доминатно разумевање производа као средства – инструмента за остваривање профита. Најчешће дефиниције о производу које се сусрећу у домаћој и страној литератури су:
– да је производ „добро“ које служи задовољавању потреба човека, као и да је:
– производ генератор свих пословних процеса у предузећу.
Као и претходно наведене дефиниције, и ова два одређења, нису ни довољно прецизна, ни потпуна.
У односу на другу тврдњу – са становишта праксе – поставимо питање да ли је генератор збивања у предузећу производ или профит? Ако је то профит – производ је инструмент чија својства усмеравају пословне одлуке. Али, ако је то производ, онда се тиме отвара пут размишљању о другачијим путевима изградње савременог друштва, цивилизације засноване на другачијим поставкама.
Како указује Михајло Марковић, семантичким правилима се подразумева прецизирање одговарајуће дефиниције појма „производ”: Производ је ентитет, резултат свесних намера и напора, намењен размени (на тржишту), са циљем задовољавања потреба (при чему не угрожава опстанак или оспорава етички став) човека (човечанства).
Према Светиславу Марићу, појам „ентитет” означава „биће једне ствари”, а појам „биће” („битак”) „оно што постоји, стварно или у мислима”, односно, „суштину, језгро, природу ствари”[17]. Тако појам „ентитет” указује на то да производ јесте, да постоји и да има своју суштину и сврху, разлог постојања: задовољавање потреба човечанства.
Сваки производ има своју сврху (телеолошку опредељеност), јер његов настанак захтева претходно промишљен рад, односно, намену, дакле, циљ да се понуди на тржишту. На овај начин се указује на разлику у односу на оне ентитете који то нису: када уберемо дивљу јабуку и одмах поједемо, таква јабука никако није производ, већ плод природе; или, када на некој планини уберемо дивље боровнице или купине, па код куће направимо слатко намењено за сопствену употребу. Само оно слатко за које смо брали (или купили) воће, па га справљали са намером да нешто зарадимо нудећи га на пијаци или продавници може се сматрати производом.
Подразумева се да производ поседује одређене употребне вредности за човека. Али, и овде треба нагласити фину разлику. На пример, успешна пљачка, производња и дистрибуција наркотика јесте, свакако, резултат помних припрема и захтева уложен труд, а отуђене ствари су по правилу намењене размени на „црном тржишту”. Међутим, криминалне активности су и у супротностима са етичким, а тиме и друштвеним опредељењима. Такође, етички став којим се задовољавају потребе једног или неког броја људи утичу на одређивању припадности категорија производа. На пример, неодговарајуће одлагање штетних материја, због негативних последица и загађење природе – свакако угрожава опстанак човечанства. Тиме, тај облик услуга се не може третирати као производ.
(б) Утврђивање ближих (условних) одредаба којима се ограничава истраживање у оквиру теорије производа је наредни корак. Прва, претпоставља постављање производа у средиште истраживања (сл. 1). Наредна, друга, је да истраживање феномена производа подразумева целовит и мултидисциплинарни приступ, заснован на методолошком структурализму. При томе, „основни принципи методолошког структурализма гласе: (1) Свака сложена појава је објашњена открићем његове структуре и (2) Сам елеменат је објашњен открићем његовог места у одређеном систему елемената и његових веза и односа са другим елементима система”[18].
Сл. 1. Приказ подручја карактеристичних за производ
(в) Да би се одговорило на питање шта се дешава са производом током његовог настајања, или експлоатације и коначно какве потребе треба да задовољи – биће неопходно размотрити његова својства, подразумевајући већ да је неопходно поставити производ у средиште истраживања. Након примарне класификације својстава, може се проширивати опсег истраживања на остала битна питања: утицајима категорије простора, времена, (ланцу) вредности и другим релевантним својствима за производ.
На наведена истраживања може се применити одређење научног посматрања као „организовано, планско и методски изведено опажање у циљу открића нових чињеница или проверавања научних хипотеза”[19]. При томе, није довољно истраживати само у оквиру појединих подручја, већ и разматрати шта се догађа у граничним подручјима (сл. 2).
Сл. 2. Подручја истраживања у оквиру теорије производа
Закључујући ово излагање можемо се осврнути и на остале аспекте неопходне за сагледавање утицаја теорије производа на истраживање организације пословања. Сврха и исходиште истраживања феномена производа јесте обједињавање напора истраживача и стручњака у сагледавању потребних својстава и улоге у савременом друштву, у светлу научнотехнолошког, односно цивилизацијског развоја.
Постављањем производа у средиште истраживања испунили би се примарни захтеви за његово разумевање као ентитета, који треба да омогући задовољавање потреба човека (човечанства). Овоме се може додати јасно исказан став да на генерисање производа утиче велики број чинилаца и околности чији утицај треба истраживати. Висок степен рационалности, посматрано са аспекта одрживог развоја, биће све присутнији у будућем периоду, па ће се проучавању производа и приступати из бројних углова.
Важна карактеристика која се односи на пословање индустријских пословних субјеката односи се на приступ развоју производа. Један правац указује на потребу поседовања снажних истраживачких лабораторија и опитних центара, која захтевају висок степен концентрације капитала, научних потенцијала и материјалних ресурса.
Други правац указује на то да се захваљујући поседовању знања у одређеним областима, могу разрађивати идеје које постају стожер окупљања ad hoc пословне групе с циљем развоја, освајања производње и наступ нс тржишту с новим производом, дакле, да је потребна и довољна креативна група. А овај закључак указује да млади имају своју шансу.
[1] Видети више: Николић, М.В., (2005) Диптих о организацији пословања, Виша политехничка школа,
Београд
[2] Оutsourcing – постало је уобичајено да се нови изрази не преводе, али, у овом случају овакви пословни подухвати означавају производњу и наступ на тржишту „без сопствених ресурса“.
[3] Медоуз, Х.Д., и др. (1974) , Границе раста, Стварност, Загреб
[4] Друкер, П., (1995), Менаџмент за будућност, Грмеч – Привредни преглед, Београд, стр. 16
[5] Хелинг, Ј. (1993) Светски шампиони – једна нова генерација производних предузећа, Прометеј, Нови Сад, стр. 45–47
[6] Галбрајт, J.K., Загреб, (-), Доба неизвесности, Стварност, Загреб
[7] Тофлер, A. (1983) Трећи талас, књ. 1 и 2, ИЗ Југославија & Просвета, Београд
[8] Група аутора, (1983) 1983, Нови међународни економски поредак – путеви, остварења, перспективе, пројекат – Економика, Београд
[9] Адамовић, С., (1991) , Висока технологија и структурне промене – Стратегија САД, Јапана и Западне Европе, Дечије новине, Горњи Милановац
[10] Le Mond diplomatique, (подлистак) Политика, 2003, стр. А6
[11] Видети више: Николић, М.В. (2018) Наука о организацији пословања – Теоријски основи, Економски институт, Београд
[12] Марковић, М., (1981) Филозофски основи науке, САНУ, Београд, стр. 505
[13] SRPS ISO 9000: 2015, Завод за стандардизацију Републике Србије, Београд, 2015.
[14] исто
[15] Сајферт, З., Ђорђевић, Д., Бешић, Х.Ц., (2006) Лексикон менаџмента, Технички факултет „Михајло Пупин“, Зрењанин
[16] Јовановић, П. (ред.), (2003) Лексикон менаџмента, Факултет организационих наука, Београд
[17] Марић, С., (2004) Филозофски речник, Дерета, Београд
[18] Шешић, Б., (1980) Општа методологија, Научна књига, Београд, стр. 316
[19] исто, стр. 319
