Како се један атеиста, доктор, професор и хистолог једне зоре на Карибима, одбацивши генетски детерминизам, дарвиновски еволуционизам и њутновски материјализам, преко ноћи преобратио у верника, схвативши да смо сви ми једно с већим свемиром/Богом.
Милован Шавија
Најлепши и најснажнији осећај који можемо доживети је искуство мистичног. Он је покретачка снага сваке истинске науке.
Алберт Ајштајн
……………..
Међутим, иако ме је до мог еуфоричног тренутка спознаје довела наука, признајем да је то искуство наликовало тренутним преобраћењима какве описују мистици. Сећате ли се библијске приче о Савлу којег је ударац грома оборио с коња? У мом случају није било ударца грома који би дошао из карипског неба. Но, утрчао сам у медицинску библиотеку сав изван себе јер ме карактер ћелијске мембране, што је био „учитан” у моју свест у глуво доба ноћи, уверио да смо бесмртна, духовна бића која егзистирају одвојено од својих тела. Чуо сам непорециви унутрашњи глас који ме обавестио да сам водио живот заснован не само на погрешној претпоставци да гени управљају биологијом, него и на погрешној претпоставци да је смрт физичког тела наш крај. Провео сам године проучавајући молекуларне механизме управљања у физичком телу и у том запањујућем тренутку сам схватио да протеинске »прекидаче« који управљају животом укључују и искључују првенствено сигнали из околине – из свемира.
Брус Липтон
……….
Тог раног јутра на Карибима схватио сам да су чак и „победници” у нашем дарвиновском свету губитници, јер ми смо једно с већим свемиром/Богом. Ћелија се упушта у одређено понашање када њезин мозак, ћелијска мембрана, одговори на сигнале из околине. У ствари, сваки функционални протеин у нашем телу је направљен као комплементарна »слика« одређеног сигнала из околине. Да протеин нема комплементарни сигнал с којим ће се спарити, не би имао функцију. То значи, као што сам закључио у том „аха!” тренутку, да је сваки протеин у нашим телима физичка/електромагнетска надопуна нечему у нашој околини. Будући да смо ми машине састављене од протеина, ми смо по дефиницији направљени на слику и прилику околине, при чему је околина свемир, или, за многе, Бог.
Последња научна открића воде до погледа на свет који није различит погледу на свет који су имале древне цивилизације, у којима се за сваки материјални предмет у природи сматрало да поседује дух. Мали број преживелих припадника древних народа свет и даље сматра недељивом целином. Домородачке културе не праве уобичајене разлике између стена, ваздуха и људи; сви су прожети истим духом, невидљивом енергијом. Звучи ли вам то познато? То је свет квантне физике, у којем су материја и енергија потпуно испреплетене. И то је свет Геје, свет у којем се читава планета посматра као један организам који живи и дише, те којег треба заштитити од људске похлепе, незнања и лошег планирања.
………….
… Но, спознао сам и да свако од нас поседује јединствен, биолошки идентитет. Зашто? Шта ћелијску заједницу сваке особе чини јединственом? На површини наших ћелија налази се породица идентификацијских рецептора, који једног појединца чине различитим од другога. Добро проучена подгрупа тих рецептора, звана рецептори идентитета (self receptors) односно хумани леукоцитни антигени (HLA), повезана је с функцијама имунолошког система.
……………
Важно је уочити да појединцима њихов идентитет не дају протеински рецептори, него оно што активира те рецепторе. Јединствени сет идентификацијских рецептора сваке ћелије смештен је на на површини мембране, где функционишу као „антене” преузимају комплементарне сигнале из околине. Ти идентификацијски рецептори очитавају сигнал „идентитета” који не постоји унутар ћелије, него долази из спољашње околине.
Замислите да је људско тело телевизијски пријамник. Ви сте слика на екрану. Међутим, слика није дошла из унутрашњости телевизора. Ваш идентитет је емисија, одашиљање које се шири околином и примљено је преко антене. Једног дана укључили сте телевизор и његова катодна цев је прегорела. Ваша прва реакција била би, „О, #*$?!! Телевизор је цркао.” Но, да ли је и слика „цркла” заједно с телевизијским пријамником? Да бисте одговорили на то питање, набављате други телевизијски пријемник, укопчате га у струју и подесите на канал који сте гледали пре него што је катодна цев прегорела. Та вежба ће показати да је емитована слика и даље у ваздуху, иако је ваш први телевизор „цркао”. Смрт телевизора као пријемника није ни на који начин убила идентитет емисије која долази из околине.
У овој аналогији физички телевизор је еквивалент ћелије. Телевизијска антена, која преузима емисију, представља целокупни сет наших идентификацијских рецептора, а емитирани програм сигнал из околине. Због наше њутновске заокупљености материјалним стварима, испрва бисмо могли закључити да су ћелијски протеински рецептори „идентитет”. Међутим, то би било једнако веровању да је антена телевизора извор емитовања. Ћелијски рецептори нису извор њеног идентитета него средство помоћу којег се идентитет ћелије преузима из околине.
Када сам докраја разумео тај однос, схватио сам да мој идентитет, моје „ја”, егзистира у околини без обзира на то да ли је моје тело овде или не. Једнако као у телевизијској аналогији, умре ли моје тело и у будућности се роди нови појединац (биолошки „ТВ пријемник”) који поседује потпуно једнак сет рецептора идентитета, тај нови појединац ће преузети „мене”. Тако ћу бити још једном присутан у овом свету.
Након што моје физичко тело умре, емисија је још присутна. Мој идентитет је сложени сигнал садржан у огромном мору информација које сачињавају нашу околину.
Докази који подупиру моје гледиште да је емисија особе присутна у околини и након смрти долазе од пацијената с трансплантираним органима који извештавају да су заједно са својим новим органима дошле и психолошке промене. Једна конзервативна, здравствено освешћена жена из Нове Енглеске, Силвија Клер (Sylvia Claire), била је запањена када је након трансплантације срца и плућа заволела пиво, печене кобасице и мотоцикле. Разговарала с дародавчевом породицом и сазнала да је у њој срце осамнаестогодишњег мотоциклистичког ентузијасте који је волео печене кобасице и пиво. У својој књизи под насловом „Промена срца” (Change of Heart) она описује своје искуство личног преображаја, а и слична искуства других пацијената у својој групи подршке за пацијенте с пресађеним органима. …Тачност сећања која прате те пресађене органе превазилази било какву случајност. Једна девојчица ја након пресађивања срца почела доживљавати ноћне море које су укључивале убиство. Снови су јој били тако живописни да су довели до хапшења убице који је убио њеног дародавца.
……………..
Психолошко и бихевиорално памћење има смисла уколико схватимо да трансплантирани органи и даље носе своје изворне рецепторе идентитета дародавца, те да они очигледно и даље преузимају исте информације из околине. Чак и ако су тела појединаца који су даровали органе мртва, њихова емисија и даље траје. Они су, као што сам спознао у свом блеску спознаје док сам мозгао о механици ћелијске мембране – бесмртни, баш као, уверен сам, и сви ми.
Ћелије и пресађивања органа пружају модел не само за бесмртност него и за реинкарнацију. Размислите о могућности да неки ембрио у будућности показује исти сет рецептора идентитета који ја сада поседујем. Тај ембрион био би подешен на моје „јаство”. Мој идентитет је поново у игри, али овај пут делујући кроз друго тело. Сексизам и расизам постају смешни као и неморални када схватите да би ваши рецептори могли завршити на белој особи, црној особи, Азијцу, мушкој или женској. Будући да околина представља „све што постоји” (Бог), а наше рецепторске антене преузимају само врло мало подручје целокупног спектра, сви ми представљамо мали део целине – мали део Бога.
