Нишлијка Јелена Вучковић је прва жена српског рода изабрана у најцењенију на свету америчку Националну академију наука и једина с тим звањем из Србије после слвног Михајла Пупина.
Редовна професорка електротехнике на Универзитету Станфорд (САД), Јелена Вучковић, изабрана је у америчку Националну академију наука. Завршила је студије на Електронском факултету у Нишу и након тога школовање и каријеру наставила преко океана. Прва Српкиња у најцењенијем ученом друштву на свету, каже да јој најновији успех представља велику част, а младима у Србији поручује да раде на себи јер само њихова енергија и оптимизам могу да сачувају свет.
Националну академију наука (NAS) основао је председник Абрахам Линколн 1863. године с циљем да буде независан и објективан савет који ће нацији и свету помагати у питањима науке и технологије. Од тада је у своје редове примила око 500 добитника Нобелове награде из разних области. Од Срба једини је у чланство ове Академије примљен Михајло Пупин.
„Пријем у NAS сматра се врло престижним и за мене је заиста огромна част. Сазнала да сам примљена пре неколико седмица, и то у секцији за примењену физику. Пријем у Националну академију није занимање већ само почасна улога, али су чланови често укључени у припрему анализа будућности њихове научне области и разних грана науке и технологије”, објашњава Јелена Вучковић.
Јелена Вучковић је дипломирала на Електронском факултету у Нишу 1994. године, пре тога је завршила Гимназију „Бора Станковић” у истом граду, која је у то време била математичка, а основну школу у Параћину. Након дипломирања, кратко је била асистент на катедри за електронику на Електронском факултету, али је каријеру наставила ван Србије.
„Мене је интересовало бављење науком и као и многи људи из моје генерације, пријавила сам се за постдипломске студије у Америци, где су се дешавале најзанимљивије ствари у науци. Примили су ме у Калифорнијски институт за технологију (Калтек), једну од најбољих школа за електротехнику и физику. У Америци пријем на докторске студије из науке и технике у водећим школама значи и да добијете пуну стипендију, односно плаћену школарину и плату која покрива трошкове живота, тако да можете да се фокусирате на бављење науком и на усавршавање”, наглашава Вучковић.
Тамо је почела да се бави фотоником и квантном оптиком, облашћу између елекротехнике и физике. Магистрирала је на Калтеку 1997. године, а потом и докторирала на истом месту 2022.
„Одмах после тога сам отишла на Станфорд где сам постала доцент електротехнике 2003. године, и формирала истраживачку групу за нанофотонику и квантну фотонику. Kонкретно се бавим полупроводничким оптичким чиповима за процесирање информација, квантним процесирањем информација и квантним рачунарством, што је последњих година постало популарно. Мој рад је примарно експерименталан, а то уз лабораторију коју сам основала на Станфорду захтева лабораторије за израдз чипова каквих нема на сваком универзитету. Станфорд има једну од најбољих лабораторија за производњу чипова, с обзиром да је у срцу Силицијумске долине”, подсећа Јелена Вучковић.
Сада је редовни професор електротехнике и руководилац департмана за електротехнику, што је једнако звању декана на нашим факултетима. То значи да, осим своје групе, координише рад на електротехници са преко 60 професора. Њена група има око 25 студената, постипломаца са електротехнике и физике и постодктораната на додатном усавршавању, и студената основних студија заинтересованих да се баве истраживањима.
„Мој успех је, заиста, испреплетан са успехом чланова групе, јер смо ми сви заједно радили на пројектима које водим и са многима наставимо да сарађујемо након што заврше студије на Станфорду. Тако да је уз квалитет лабораторија, квалитет људи у мом тиму пресудан. И то су заиста најбољи људи из целог света који желе да се баве науком и који дођу да раде са мном на Станфорду”, истиче наша саговорница.
Људи из њене групе сада су на водећим позицијама на факултетима у Америци и Европи, укључујући Харвард, МИТ, Калтек, Беркли, Технички универзитет у Минхену, а и менаџерске позиције у компанијама попут „Епла” и „Гугла”. Јелена Вучковић истиче да је поносна на све те људе, међу којима има и Срба, а посебно је на успех Марине Радулашки која докторирала код ње, а пре тога дипломирала на физици у Београду и сада је професор на Калифорнијском универзитету у Дејвису.
Јелена Вучковић сматра да млади људи у Србији могу да стекну одлично образовање јер и даље има добрих школа и факултета. Истиче да је то свуда у свету загарантовано и да је то традиција коју наша земља мора да очува.
„Рад на себи и својем образовању је заиста једна од најбитнијих ствари и за нас саме, и за будућност човечанства. То образовање младима може да отвори многа врата у свету, од бављења науком до рада у индустрији. Иако ми о њима не чујемо толико колико о јавним личностима попут спортиста, то су људи који Србију заиста представљају у целом свету у најбољем светлу. Све је то сада много теже него раније, али ја заиста верујем у младе људе, у њихов оптимизам и енергију и у то да ће сачувати ову планету”, поручује проф. др Јелена Вучковић.
(Јелена Вучковић/приватна архива)
(Јужне вести)
