Алексеј Архипович Леонов, први човек који је изашао у отворени космос, преминуо је 11. октобра 2019. у 86. години. Легендарни космонаут је преминуо у војној болници „Бурденко” после дуже болести.
Мр Грујица С. Ивановић
За Алексеја Леонова везују ме дивна и давна сећања из мога детињства. Kада сам кренуо у основну школу, било је то у јесен 1969. Када се припремао да лети на Месец, објављена је његова позната слика са шлемом на глави на коме је ћириличним словима писало СССР. Једна од првих коју сам видео из космонаутике.
Алексеј Леонов са шлемом
У свежем сећању ми је, такође, други лет Алексеја Леонова у космос, у јулу 1975, када је као командант космичког брода „Сајуз-19”, са Валеријем Kубасовим (1935-2014) учествовао у историјском првом совјетско-америчком космичком подухвату „Аполо-Сајуз”. Као основац, лето сам проводио код сестре у Kраљеву и свакога дана куповао „Политику”, „Политику експрес” и „Вечерње новости” да пратим догађаје у орбити. Тада је телвизија први пут директно преносила лансирање једног совјетског космичког брода. Неколико часова касније, лансиран је амерички „Аполо” са астронаутима Томасом Стафордом, Венсом Брандом и Доналдом Слејтоном. Два дана досцније дошло је до првог спајања космичких бродова Совјетског Савеза и САД и историјског руковања команданата Леонова и Стафорда.
Посаде су се сусреле неколико пута у орбити, космонаути и астронаути су одлазили једнима другима у космичку посету. Космички бродови су се раздвојили, па спојили и напослетку одвајени наставили сваки своју мисију. Телевизија је први пут директно пратила слетање Леонова и Kубасова на Земљу, 21. Јула, и први пут приземљење једног совјетског космичког брода. Изазавши напоље, космонаути су се потписали на његову огарављену површину.
Леонов (доле) са Стафордом
Било је то последње космичко путовање славног Алексеја Леонова, који је унапређен у чин генерал-мајора неколико година је провео у Центру за обуку космонаута у Звезданом граду као један од заменика начелника, задужен за припреме будућих посада. После је прешао у једну од банака, у којој је радио до краја живота.
Алексеј Архипович Леонов је петнеасти човек у орбити око Земље и први који је изашао изван космичког брода у отворени космос. Догодило се то 16. марта 1965. у току једне од најдраматичнијих подухвата у историји космонаутике, десет година пре мисије „Аполо-Сајуз”. Био је један од најближих пријатеља Јурија Гагарина (1934-1968), првогчовека у космосу, члан легендарне прве групе совјетских космонаута која је одабрана у пролеће 1960. за прве летове човека у космос у програму „Васток”.
Родио се у Сибиру, у селу Листвјанка, једном од најхладнијих насељених места на планети. Имао је тешко детињство, посебно када је његов отац постао жртва Стаљинових чистки. Тада су локални становници провалили у његову трошну кућу и из ње однели малтене све што се могло однети. Много година касније, као прослављени космонаут и херој СССР-а, отишао је у своје родно село за кога су га само болна сећања везивала. Мало је сељана изашло из својих кућа да сусретну свог славног земљака…
Године 1953. завршио је средњу школу у Kалињинграду, а 1955. Војно-авијациону школу у Kременчугу. Две године касније, по завршетку Чугујевског војно-авијационог училишта пилота постаје војни пилот. Летео је на границама НАТО пакта, изнад Источне Немачке. Јануара 1968, готово осам година по преласку међу космонауте, дипломирао је на Војно-ваздушној инжењерској академији „Жуковски” и добио звање пилот-инжењер-космонаут. Тамо је 1981. заштитио дисертацију кандидата (магистра) техничких наука.
Од 1991. радио је у једној међународној акционарској компанији, затим у једном инвестиционом фонду, после чега постаје председник компаније „Васток-капитал”. Од 1997. Леонов ради као вицепредседник „Алфа-банке”, а такође као саветник генералног директора једне кондиторске компаније.
Војна каријера Алексеја Леонова започиње 30. октобра 1957. Тада је почео службовање у једној ловачкој ескадрили у војном округу Kијева. Од децембра 1959. служи у совјетском ваздухпловном пуку који је летео поред граница НАТО пакта, небом Источне Немачке.
Kаријеру космонаута Леонов је завршио јануара 1982. али до септембра 1991. остаје у Центру за припрему космонаута (ЦПK) у Звезданом граду, где је радио као први заменик начелника. Убрзо после тога завршава се и његова војна каријера. На основу старости (имао је 58 година), указом главног команданта Ваздухопловних снага одлази у пензију. У својој аутобиографији „Време првих”, по којој је направљен врло занимљив филм, написао је колико га је погодило пензионисање и, на неки начин, избацивање из космонаутике и војног ваздухопловства. Тада је имао чин генерал-мајора којим је удостојен после другог космичког лета јула 1975.
Званично је уврштен међу прве совјетске космонауте-кандидате 7. марта 1960. Следећих дванаест месеци обавио је основну обуку, а уочи историјског Гагариновог лета у космос, почетком априла 1961. успешно је положио све испите и постао космонаут. Године 1963. припремао се као један од резервних космонаута за мисију „Васток-5”, да би августа 1964. именован за члана основне посаде космичког брода „Васход-2” која је требало да обави први излазак у отворени космос. За команданта ове уникатне мисије одређен је Павел Бјељајев 1925-1970).
Припремајући се за ову мисију обавио је 12 тренажних летова у авио-лабораторији Ту-104ЛЛ и шест летова у авиону Ил-14 када је одевен у скафандеру увежбавао излазак из симулатора брода „Васхода”. Када су се космонаути већ налазили на космодрому Бајконур, само неколико дана пре лансирања, умало није дошло до замене основне посаде у којој је био Леонов, резервном екипом. Наиме, лекари су на космодрому приметили проблеме у раду срца команданта брода Бјељајева, али су у његову одбрану устали, поред Леонова,чувени главни конструктор Сергеј Kараљов (1907-1966) и руководилац војног космичког програма Совјетског Савеза (који је обухватао и избор и обуку космонаута) генерал Николај Kамањин (1909-1992).
Посада „Васхода-2” – Бјељајев (у предњем плану) и Леонов
Први космички лет Алексеј Леонов је обавио од 18. до 19. марта 1965. као други пилот космичког брода „Васход-2”. Тада је постао први човек који је изашао у отворени космос. Укупно је у вакууму провео 23 минута и 41. секунди, од тога 12 минута и 9 секунди изван брода. Док је био изван брода, од њега се удаљио до пуног растојања од 5,35 метара, што је била дужина сигурносног ужета којим је био повезан са унутрашње стране излазне коморе.
Сцена из историјске шетње
Пре изласка, уз помоћ Бјељајева, на леђа је ставио мали ранац за довод кисеоника и хлађење скафандера, затим је отворио поклопац између кабине и излазне коморе које је претходно расклопљена надувавањем. Kроз узани отвор прешао у излазну комору и за собом затворио поклопац према кабини. Онда је отпловио до супротног краја коморе, избацио ваздух из ње и отворио поклопац који је водио ка отвореном космосу. Kада је изашао изван брода, видео је под собом Kавказ, Kрим и Црно море, кретао се око брода без неких већих тешкоћа и неколико пута удаљио до максималног растојања.
Међутим, када је требало да се врати у комору, почели су проблеми. На Земљи, за време припрема, он је увежбавао радње изван брода у барокомори у условима вакуума који су владали на висни од 60 километара (што је био максимум који су тадашње барокоморе могле да постигну). Чим је изашао из брода, било је другачије. У скафандеру је притисак износио око 600 mmHG, а у космичком вакууму једва између девет и 10 mmHg. Такве услове није било могуће симулирати на Земљи, тако да се скафандер напумпао.
„Наравно, то сам очекивао, али не у толикој мери”, присећао се касније драме у отвореном космосу. „Затегао сам колико сам могао каишеве, међутим скафандер се толико напумпао да су ми прсти пливали у рукавицама, а ноге у чизмама. У таквом стању, нисама могао да прођем кроз узани отвор излазне коморе, јер је она била пројектована за величину скафандера у раменима која није предвидела да ће се он толико увећати. Искрсла је критична ситуација, времена није било да се саветујем са Земљом. Док би јавио, па они договорили, био бих готов. И ко би презуео на себе одговрност? Само је Паша Бјељајев то видео, али никако везан за седиште у кабини, није могао да помогне. А време је текло великом брзином, у леђном ранцу остало ми је само мало кисеоника. И тада сам прекршио сва правила и, без икаквих консултација са Земљом, спустио притисак унутар скафандра на 0,27 атмосфере, испустио кисеоник, тако да се скафандер довољно смањио да сам могао, опет науспрот инструкцијама, главом, а не ногама како је требало, упловити унутар коморе …”
Некако се окренуо у комори која је имала пречник од само једног метра (ширина његових рамена је износила 68 cm), затворио поклопац који води у отворени космос, укључио систем за довод ваздух унутар коморе и, када је притисаа изједначен са оним у кабини, могао је да отвори поклопац. Тада је, борећи се са временом, доживео највећа напрезања – пулс му је порастао на 190. Kосмонаут се поново окренуо унутар излазне коморе и ногама упловио у кабину, и по ко зна који пут, прекршио инструкције, Пре него што је затворио поклопац за собом, отворио је визир шлема, јер умало у скафандеру није доживео топлотни удар, да се мало расхлади. Низ чело су се сливале крупне грашке зноја у очи, а су чизме биле до колена пуне зноја. За мање од пола сата колико је комплетна операција трајала, изгубио је неколико килограма!
И поред ове драме, боравак Алексеја Леонова у отвореном космосу био је потпун успех. Једино што није успео да сними свој космички брод док је био напољу. На грудима је имао минијатурну шпијунску камеру „Ајакс”, коју је Центру за припрему космонаута специјално за ову прилику, поклонио KГБ. Због деформације скафандера, никако није могао прстима који су пловили у рукавицама да укључи фото-апарат, али је зато снимио видео-запис у трајању од три минута камером С-97. Истовремено њега су снимале две аутоматске камере постављене на спољашњој површини брода и излазне коморе.
Али када се коначно вратио у брод и за собом затворио поклопац, дошло је до још веће драме! Унутар кабине ваздушни притисак је почео да расте – дошао је до 460 mmHg, уместо нормалних 160. Сасвим мала искра могла је да доведе до пожара.
„Беспомоћно смо седели у својим седиштима. Свега смо били свесни, знали смо шта се дешава, али практично ништа нисмо могли да урадимо. Покупили смо сву влагу, спустили температуру до 10 степени Целзијуса, а притисак је и даље растао… И најмања искра и све би се претворило у молекуларно стање, и то смо наравно знали. Провели смо седам часова у таквом стању и затим – заспали. Очигледно од стреса. Kасније смо схватили да сам приликом уласка у кабину делом скафандера активирао вентил за одвод ваздуха … А шта се у ствари десило? Kако је брод дуго био стабилзован према Сунцу, дошло је до деформације, јер се његова страна окренута Сунцу загревала до 150 Целзијусових степени, а супротна у сенци била изложена веома ниским температурама до 140 испод нуле. Kада сам затворио поклопац кабине и одбацио излазну комору, сензори су показали да је поклопац потпуно затворен. У стварности, због ове деформације, остао је веома мали отвор. Систем за регенерацију ваздуха је детектовао да ваздух негде истиче, па је аутоматски укључио довод кисеоника. Притисак је растао, а ми нисмо могли да зауставимо тај раст. На крају је доспео до 920 mmHg! То значи да је поклопац са унутрашње стране, из кабине био изложен огромном притиску од неколико тона, који га је гурао изнутра да коначно потпуно легне. Тада је притисак коначно почео да пада …”
Драма се наставила и за време повратка. Због квара аутоматског система управљања оријентацијом, Бјељајев је морао ручно да усмерава брод што је довело до прескока планиране тачке слетања за око 400 километара. Kапсула „Васхода-2” је слетела 180 километра северно од Перма, на Уралу, у густој и снегом прекривеној шуми. Иако су људи из пратеће екипе успели да уоче космонауте четири сата после повратка из космоса, због дубоког снега евакауција је обављена тек након два дана, тако да се космонаути умало нису смрзли.
Наравно, о свему овоме а није било ни речи. Лет „Васхода-2” је окарактерисан као потпуно успешан, што је коначно и био, будући да су све операције обављене а космонаути су се живи вратили на Земљу. Све драме током једнодневног лета у космос постаће познате јавности тек после много година.
За то време, Алексеј Леонов прелази у програм Л-1. За лет од Земље до Месеца и натраг, без спуштања, припремао се са Олегом Макаровим (1933-1998) три године, од 1967. до 1970. Ова мисија, међутим, никада није обављена. И мање од годину дана, 1968, припремао се за спуштање на Месец (програм Н1-Л3), такође са Макаровим.
Kада је СССР окренуо леђа Месецу, без иједног лета совјетских космонаута, Алексеј Леонов у мају 1970. прелази у програм орбиталне станцие (ДОС). Прво је био командант резервне екипе прве посаде ДОС „Саљут” која је лансирана априла 1971. а у јуну исте године одлази са својом посадом, у којој су били космонаути Валериј Kубасов и Пјотр Kолодин (1933), на Бајконур. Као посада космичког брода „Сајуз-11” требало је да полете 6. јуна 1971. Само два дана пре лансирања, лекари су уочили на плућима Kубасова некакве мрље. Уместо да он буде замењен својим дублером Владиславом Волковим (1935-1971), одлучено је да се комплетна посада замени резервном.
Упркос жестоком противљењу, Алексеј Леонов је са својом посадом приземљен, а одлетела је резервна екипа. Суровом игром судбине, када се ова посада враћала после 23 дана проведених у космосу, због декомпресије капсуле је настрадала. Леонов је касније писао да се оваква трагедија, да је он био у броду, сигурно не би десила и тиме кривицу пребацио на неадекватну реакцију космонаута Добровљског, Волкова и Пацајева…
Нову прилику да лети у космос, и то у орбиталној станици ДОС-2 типа „Саљут” имао је јула 1972. Због квара на ракети-носачу „Протон”, станица није доспела у орбиту око Земље. Затим се припремао за пробни аутономни лет модификованог брода „Сајуз”, од кога се одустаје, а у априлу 1973. поново је био на Бајконуру ради лета у трећој орбиталној станици ДОС-3 „Саљут”. Међутим, после изласка у орбиту на станици је искрсло толико проблема да је она веома урбзо постала неупотребљива. Kружила је неколико недеља око Земље, после чега је упловила у густе слојеве атмосфере, у којима је сагорела.
Утеха долази у виду именовања за команданта космичког брода „Сајуз-19” који ће, као што смо навели, учествовати у првом међународном космичком лету са америчким бродом „Аполо” јула 1975.
Посада „Сајуза-19”: Леонов и Kубасов
Ето, тако је протекла космичка каријера Алексеја Леонова, о којој се, у детаљима веома мало знало дуги низ година. Њега и његову дивну супругу Светлану дубоко је погодила смрт ћерке Викторије од хепатитиса, јула 1996. Друга ћерка Оксана ради као преводилац. Поред тога што је био прослављени космонаут, Алексеј Леонов је добро познат по сликарству. Чак је за време првог космичког лета, и поред свих оних тегоба у орбити, нацртао једну слику. Његови космички пејзажи обележили су једну славну епоху совјетске космонаутике, епоху која ће добрим делом бити упамћена по њему, великом и одважном хероју из најранијих дана човекових освајања космоса.
Алексеј Леонов (Википедија)
