Одакле води порекло једна од најсуровијих смртних казни којој је сведочило човечанство? На хиљаде људи је умрло у тешким мукама.
Најпознатији случај распећа на свету, према „Новом завету”, десио се када је Исус Христ осуђен на овај вид смртне казне од стране Римљана. Међутим, далеко од тога да је ово једини познати случај распећа у историји. У античко доба на хиљаде људи је било осуђено на срамотну и тешку смрт распећем. Читав процес распећа у Риму је трајао дуго, подразумевао је бичевање и мучење пре него што би особу приковали за крст да на њему у боловима дочека смрт.
Порекло казне
Сматра се да су Асирци и Вавилонци започели кажњавање везивањем за дрво или стуб. Праксу распећа су преузели и Персијанци у 6. веку п.н.е., према истраживањима које је објавио South Africa Media Journal 2003. године. Смрт распећем на крст почели су да употребљавају Римљани који су ову праксу увели у систем кажњавања током рата против Kартагине током Пунских ратова у 3. веку п.н.е.
Смрт би код разапете особе наступала споро. Осуђеници су умирали између 3 сата и 4 дана. Некада би процес умирања убрзавали војници, тако што би додатно физички злостављали жртву.
Александар Велики је освајањем Персије, након изградње своје империје увео праксу распећа у земљама источног Медитерана, у 4. веку п.н.е. У наредних 500 година Римљани су усавршили распеће, све док га Kонстантин Први није укинуо у 4. веку нове ере, наводе у свом извештају професори на Одсеку за енглески језик и класичну културу на Универзитету Слободне државе у Јужној Африци, Франсоа Ретиф и Луис Силирс.
Kако се распеће сматрало изузетно срамотним начином умирања, Римљани нису убијали своје грађане на овај начин, већ само странце, робове, протеране војнике, хришћане и понекад политичаре. Kада су Римљани окупирали Свету Земљу у 4. веку п.н.е. римски генерал Варус осудио је на смрт распећем 2.000 Јевреја, а масовно распеће десило се и у првом веку нове ере током римско-јеврејских ратова. И Христ је осуђен на распеће под оптужбом да је подстакао побуну против Рима. Шта је све подразумевало распеће?
У Риму су људи осуђени на смрт распећем претходно бичевани. Од бичевања су изузимане жене, римски сенатори и војници (осим ако нису напустили службу). Осуђеника би бичевали по голим леђима, ногама и задњици. То би узроковало тешке ране, болове и крварење. Често се дешавало да се осуђеник, исцрпљен од мучења, онесвести или умре и пре самог чина распећа.
Ако преживи бичевање, осуђеник би био понижаван и исмеван, а свој крст, на који ће бити разапет – носио би на леђима улицама. Окрутност је понекад ишла даље – дешавало се да војници осуђеницима одсеку неки део тела, попут језика; није била реткост ни да осуђенике ослепе. Поједини извори наводе још један застрашујући чин, који је увео грчки краљ Антикус Четврти. Он је подразумевао да осуђеном задаве дете и окаче му га око врата приликом распећа. У Јерусалиму, на пример, жртве су добијале опијат – вино и тамјан, да би им се ублажила бол.
Чланови породице осуђеног су након распећа, уз дозволу римског судије, беживотно тело могли да скину са крста како би га сахранили. У супротном леш би био остављен на милост и немилост птицама грабљивицама.
Експеримент
Немачки истраживачи су током шездесетих година двадесетог века пробали да направе експеримент да би проучили какве ефекте на организам има сам поступак распећа. Добровољцима су привезали зглобове за крст и потом пратили активности респираторног и кардиоваскуларног система. Након 6 минута волонтери су имали проблема са дисањем, пулс им се удвостручио, а крвни притисак пао. Експеримент је обустављен после 30 минута због болова у зглобовима. Резултати истраживања објављени су у часопису Berlin Medicine 1963. године.
Овим истраживањем показано је да су узроци смрти услед распећа могли бити различити – вишеструко отказивање органа, респираторна инсуфицијенција и слично.
(Извор Национална географија)
