Прозни записи, пред нама, документарно-биографско-есејистичка сугестивна и топла слова у сећањима која чине књигу Академије, проф. др Бошка И. Бојовића (издавач Архив Војводине), јединствени је калеидоскоп знања и умећа, искуства и љубави.
Весна Башић
У овим разбокореним есејима, виђењима и увиђањима људи и догађаја, види се и наш живот, са слутњама и сумњама, несхватљивим противречностима, дилемама, глупостима, заблудама и забунама, беспућима и странпутицама, претњама, опасностима и промашајима. Све је пред нама, ми, недочујни за духовне моћи и богате поуке које не слушамо, располућени и обеспућени, са или без свести о личним, партијским и националним сагрешењима.
Прозни записи-сећања, приче мемоарског карактера, о угледним интелектуалцима, књижевницима, црквеним великодостојницима, историчарима, сликарима, политичарима и културним посленицима – потврђују ауторову примарну оријентацију ка слободном индивидуалном-стваралачком активитету и изрицању смосвојних запажања, утисака и судова о српским и европским академским елитама. Он своја промишљања не уобличава према шаблонизованим узусима таутолошко-интерпретативног модела, већ на богатству сопственог интелектуалног, искуственог, емотивног, имагинативног и интуитивног хабитуса. О свим личностима и о сваком питању које разматра, он сучељава различита гледишта и ставове, износећи их на видело из своје богате читалачко-сазнајне, филолошко-књижевне и личне ризнице.
Повезујући садашњост са оним што јој је претходило, Бојовић је показао опредељеност за духовне вредности, настављајући богоугодним и душерадосним монашким путевима српских писара и далековидих владара.
Сигурно је да је,свако писање о другим ствараоцима, као облик онога што се у науци о књижевности назива метапоетика, а у облику есејистичких текстова или интервјуа експлицитна поетика, истовремено откривање властите, иманентне поетике и формулисање аутопоетике као јединствене пишчеве самосвести. Тај процес се дешава и у књизи Академије. Аутор у овим записима, „малим приватним историјама”, сведочи о лепоти, изазовима, искушењима, напорима, упорности… тако он осветљава поједине аспекте главног тока српске у оквирима европске културе друге половине XX века, изблиза, као савременик. И само је такав сведок једне епохе, захваљујући бољем увиду у научни, стваралачки и уметнички рад својих колега, сарадника, сапутника и пријатеља, кадар да временски удаљене читаоце упозна са лепотама и искушењима живота с културом и у култури.
То не можемо да прочитамо у приручницима, биографијама и критикама. Бошко Бојовић је желео да сабере, обједини и засводи вишедеценијски филолошко-књижевни напор разабирања о темељним питањима вере, језика, историје и културе, националне и опште. Можда и да себи себе објасни и преведе.
Дозволите ми, и понешто о аутору-наратору у овој, михизовској „аутобиографији о другима”. Пре него што је постао редовни професор универзитета у Француској: оснивач катедри, покретач и уредник најугледнијих филолошких часописа, предавач по позиву на преко сто конгреса и других научних скупова у земљи и иностранству, научник, преводилац и писац драгоцених студија и књига, становник великих градова, блиставих и раскошних престоница и грађанин света, пре свих научних почетака – Бојовић је послушања примао од српског језика који је настао и развијао се у различитим епохама.
Отварање рукописне ризнице, после много векова, није једноставно улажење у свет књига, какав је он данас. Оно подразумева претходно познавање стваралачке и књижевне поетике средњег века, технику настајања рукописа и рукописних књига, правила и начина исписивања текста, и најважније, различитост у схватању ауторства и оригиналности једног дела у односу на савремене погледе.
Слово Љубве (Патријаршија)
Повезујући садашњост са оним што јој је претходило, Бојовић, је показао опредељеност за духовне вредности, настављајући богоугодним и душерадосним монашким путевима српских писара и далековидих владара. Требало је много вештине, труда, стрпљивости, упорности, одрицања и спремности на горчину трпљења да се, рашчитају све црте и линије ћирилских слова. Колико га је то морало стајати самопрегора и тегоба, колико уложених напора и мука, поднетих горчина и неминовних неспоразума са свима, али и са собом, колико дугих и неизвесних путовања и боравака у манастирима на Светој Гори и Србији.
Први пут су на француском језику у професоровом преводу, објављени: Слово љубве и Натпис на Косовском стубу Деспота Стефана Лазаревића.
Затим је следило превођење на француски језик. Плод преводилачке делатности професора Бојовића није само превод дела светски познатог и признатог византолога Елен Арвајлер: Политичка идеологија Византијског царства већ, што је од посебног значаја за нашу средњовековну историју и књижевност, његови преводи са српскословенског на француски језик. Први пут су на француском језику у професоровом преводу, објављени: Слово љубве и Натпис на Косовском стубу Деспота Стефана Лазаревића.
Целом својом личношћу и својим посвећеним и преданим радом, професор припада и служи своме роду, налазећи у томе припадању највећу своју обавезу, а у томе служењу највећу своју радост. С горчином сазнања о трагедији српског народа, али и са ширином човека који сагледава дубље и дуже, токове живота и историје, он одолева грубостима времена чији смо савременици.
На најлепши начин, сећањем на своје професоре, менторе, оне јавне, али и оне из „сенке”, и овде и „тамо далеко”, ма које вере и нације били, професор Бојовић је подстицај који обавезује, проналазио у споменима на своје господствене претке, а његово дело посведочује из којих му је дубина корен, а у које висине га диже лоза. Праву добробит његовог прегнућа, осетиће читаоци и они који долазе.
О захвалности и љубави сведочи ова књига.
