РАЗУМ ЛЕВО, УМ ДЕСНО

Збрка је потпуна, јер се и једном и другом појму често приписују карактеристике оба појма. Постоје текстови у којима су ти појмови раздвојени, тако да се уму приписију више спознајне функције, а разуму ниже, али то је само враћање на ставове Св. Томе Аквинског и Имануела Kанта.

Проф. др Љубо Ристовски

Званична медицина, са својим канонима добре праксе, је у потпуности заснована на на разумској, тј. рационалној спознаји. То се најбоље огледа у њеном аналитичком рашчлањивању људског тела на органе, ткива, ћелије, па све до молекула и атома. С друге стране, традиционална (алтернативна) медицина, која је заснована на интуитивној, надразумској спознаји, људско тело посматра као целину, несводљиву на своје делове. Према Имануелу Kанту, разум је ужа и нижа, а ум шира и виша спознајна моћ.

Појам ума у текстовима западњака
се имплицитно, а још чешће
експлицитно, поима као део разума.

И овлашно прелиставање бројних сајтова на интернету, у којима се помињу појмови разум и ум, показује да се тешко може наићи на дефиниције где се та два појма не поистовећују, а још теже на две садржајно исте дефиниције тих појмова. Занимљиво је, али и врло индикативно, да у енглеском, француском и шпанском, језицима народа који су колонизовали друге и наметали своје културне и религијске обрасце по скоро целој планети, не постоје посебне речи за разум и ум. Још прецизније, немају реч за ум.

Појам ума у текстовима западњака се имплицитно, а још чешће експлицитно, поима као део разума. Тако се уз основно значење појма разум, да је то способност разборитог (логичког) мишљења, поимања и расуђивања, додаје да разум такође означава и више когнитивне функције људског ума. Наилази се и на дефиницију ума, опет неодвојиве од разума, према којој је ум способност мисаоне обраде разумски прикупљених и обрађених, чулно перцепираних података.

Ужа и нижа, шира и виша

Данашња наука се приклонила схватању да је сво наше сазнање засновано на разумски обрађеним емпиријским подацима, прикупљеним на шим природним или продуженим чулима, односно научним инструментима. То је у складу са актуелним научним схватањем да је стварност само оно што је у досегу наших чула, или научних инструмената. Све оно што се дешава у уму, а углавном се не каже шта то јесте, третира се као субјективни ток свесности, тј. као епифеномен – узгредна, споредна појава, која прати важнијие разумске процесе.

„Сво наше сазнање почиње чулима,
прелази од њих на разум и завршава
се умом”. (Имануел Кант)

Експерименти с људским мозгом, код кога су веома слабе везе између леве и десне мождане хемисфере, показали су да се особа са таквим мозгом понаша као двојна личност. Са сваком од те две личности може се комуницирати независно. Резултати ових експеримената показују да смо сви ми двојне личности, које су јаче или слабије повезане, зависно од веза између наших можданих хемисфера. Пошто је податак о овом експерименту наведен у једном научном раду, без навођења рефернце, личном сумњам да је он изведен како је описан, али нема места сумњи у двојност човекове личности, односно свести. На то је први указао Свети Тома Аквински у 13. веку.

У својим теолошким расправама он прави разлику између ума (интелекта) којим се непосредно (интуитивно) сазнаје истина, и разума (рациа) који заобилазно (дискурзивно) долази до истине. При томе, уму се приписује виша, а рациу нижа спознајна моћ: „Бића која поседују пуну умску снагу, нпр. Бог и анђели, не требају разум, јер истину спознају једноставним мотрењем…”

Слично је и мишљење велика филозофа Имануела Kанта: „Разум је ужа и нижа, а ум шира и виша спознајна моћ”. Он сматра да разум анализира и сређује искуствена факта, тј. грађу добијену посредством чула, док се уопште не бави искуством, него у разумски сређене појмове својим неискуственим идејама уноси више јединство.

Другим речима, за Kанта је разум сазнајна моћ којом мисаоно анализирамо и обликујемо чулне спознаје, односно стичемо знања о чулима доступној реалности (свету, стварности). Ум је пак. способност закључивања и синтезе, тј. сазнајна моћ која нам омогућава сазнања изнад граница могућег, тј, доступног чулима. Једноставније речено, да цитирамо Kанта: „Сво наше сазнање почиње чулима, прелази од њих на разум и завршава се умом”.

Наука саму себе пориче

Данас је наука строго секуларна и неумно аналитичка, тако да је потпуно разумска. Пориче све што је у мисаоном смислу неразумско, какви су религија, а у знатној мери и уметност. Наиме, за разлику од времена Св. Томе Аквинског и Имануела Kанта, када су разматрани религија и доживљаји религиозности, значи надчулно и надразумско, данас се наука својом секуларношчу потпуно оградила од свега тога. Kако су спознаје о тим појавама биле везане за ум, наука је, преставши да се бави њима, престала да се бави и умом.

Савремена прагматична наука Запада,
суочена с проблемима на које нема
праве одговоре, као што су значај и
доживљавање вере и уметности, менталне,
тј. мисаоне активности дели у две групе.

Међутим, и даље постоје религије, још се говори о надчулним, екстрасензорним феноменима, а наука остаје аналитички, неразумски доследна, да се свиме тиме не бави. Ако се и бави, ни чини то у спознајном, него игнорантском смислу, увек трудећи се да побија, али не и да проверава. Ништа се научно референтно, како се у науци каже, не може наћи о свему томе, а нити о уму. Све што се о уму каже, или се своди на разумско, или се подвлачи под дефиницију разумског, као узгредно, тј. као епифеномен.

Савремена прагматична наука Запада, суочена са проблемима на које нема праве одговоре, као што су значај и доживљавање вере и уметности, менталне, тј. мисаоне активности дели у две групе. У прву групу спадају активности које сматра интересно сврсисходним, јер служе задовољењу нужних људских потреба, а у другу групу спадају безинтересно-сврсисходне активности, чије је сврха задовољење личних емоционалних потреба, а служе пружању задовољства.

Безинтересне и ирационалне садржаје наше свести, које чине речима неописиви вера, емоције, љубав, мржња, страх и радости, прагматична наука третира као одраз наших примитивних, неразумских нагона и инстинката. Зато их раздваја од разумског, потискујући их из рационалне свести у ирационалну подсвест, за шта је добро дошао претерано слављени Сигмунд Фројд. Ипак, не постоји потпуна сагласност, па су присутна и мишљења да се разумско (рационално) и емоционално (ирационално) не могу тако ригидно раздвајати.

Све је више текстова у којима је опис појма разума обогаћен, али је то довело и до својеврсне збрке, јер се често разум и ум изједначују, тј. третирају као синоними. Збрка је потпуна, јер се и једном и другом појму често приписују карактеристике оба појма. Тако се за ум каже да је то аспект свести и интелекта доживљен као комбинација перцепције и мисли (разумског), затим памћења, емоција, воље и маште, укључујући све когнитивне (рационалне) и несвесне (ирационалне) процесе. Ипак, постоје текстови у којима су ти појмови раздвојени, тако да се уму приписију више спознајне функције, а разуму ниже, али то је само враћање на ставове Св. Томе Аквинског и Имануела Kанта, који као да су заборављени у савременој, наглашено прагматично и строго секуларно настројеној науци.

Ако се узме мало од Имануела Kанта и Св. Томе Аквинског, па дода још понешто, долази се до следећих сажетих и секуларних дефиниције разума и ума, које су прихватљиве чак и за научни ум:

• Разум је мисаона способност, којом се чулни утисци претварају у искуствене појмове, судове и садржаје.
• Ум је аспект људског интелекта, који се испољава кроз свесне и несвесне мисаоне процесе у којима се оперише са искуственим, генетски наслеђеним и архетипским садржајима. Резултати тих мисаоних процеса нису предвидљиви и једнозначни, јер зависе од субјективних фактора, као што су емоције и машта.

Под маштом, која је се на свој начин испољава и у разумској равни, овде подазумевам способност препознавања разних могућности анализе поменутих садржаја ума и разума и установљених веза између њих.

Раздвојени у две хемисфере

Св. Тома Аквински и Имануел Kант нису лоцирали места у нашем мозгу где би били смештени разум и ум. Временом се емпиријским путем дошло до закључка да је разум смештен у левој, а ум у десној можданој хемисфери. У ствари, установљено је да су мождане функције и активности расподељене између можданих хемисфера, тако да се у десној хемисфери налазе центри за визуелну комуникацију, учење, оријентацију и препознавање лица, а у левој хемисфери центри за вербалну комуникацију, решавање логичких операција и комуникацију.

Основна особина особа код којих је израженија лева хемисфера је аналитичност и изразита вербална изражајност, јер кад размишљају и одлучују следе сазнајни пут од делова ка целини (индуктивна спознаја), што је типична одлика савремених научника. Вешти су са речима и бројевима, па им зато добро иду иматематика, логика, језици, писање.

Иако често користимо више једну
страну мозга, најчешће, заправо,
балансирамо између обе хемисфере
(чешће то раде жене него мушкарци).

Добро се контролишу, организовани су, прецизни и тачни. Реалисти су, студиозни и стрпљиви при доношењу одлука и увек закључују на основу проверених чињеница. Игноришу надразумске, парапсихолошке и друге езотеричне појаве, појмове и ентитете, јер је за њих стварно само оно што је доступно људским чулима и научним инструментима. Њихова религија је наука, у коју безпоговорно верују.

Особе код којих је доминантна десна хемисфера, нису вешти с речима, зато ух теже проналазе да јасно искажу своје мисли, опишу своја осећања. Међутим, њихова осећајност, сањалаштво, не би боље описале ни особе са израженом левом хемисфером, јер често осећају оно што не осећају ни други њима слични. Поред вербикалне комуникације, лоше стоје и се бројевима, не иду им од руке математика, писање и језици. Необуздано су маштовити, зато и надарени за све гране уметности, наклоњени визуелној коминикацији. Мање слушају речи, а знатно пажљивије посматрају, анализирају гестове и мимику. Врло често на тај начин и закључују, па им се често дешава да избегавају или се приклањају особи с којом никада нису разговарали и о којој ништа не знају.

Поред наведеног, неорганизовани су и неуредни, увек нешто траже, због тога, а и без тога, по правилу касне. Лоши су планери; ако планирају, углавном се не држе својих планова. Не одликује их самоконтрола, лако прасну, па и заплачу. Kада размишљају и одлучују, следе сазнајни пут од целине ка деловима (дедуктивна спознаја). Пре би се могло рећи да углавном не следе никакав сазнајни пут, јер често одлучују интуитивно, без икакве рационалне анализе. На крају, за њих очекивано, интересује их све што је надразумско, парапсихолошко, езотерично. За њих није стварност све што наука каже да постоји. Постоје и многе појаве које су изван досега наших чула и разума.

Из претходног можемо закључити да је разумско у нама смештено у левој можданој хемисфери, из које контролише, региструје и обрађује чулне информације, игра се бројкама и речима. Сортира, координара, одређује правила понашања, али увек на основу искуствених сазнања. Наш разум зна да не смемо дирати врелу плотну, не зато што је сам у себи то спознао, него зато што смо бар једном животу искусили да је то тако.

У десној хемисфери је седиште нашег ума, јер из ње извиру у нашу свест не само искуствени садржаји, него и ничим видним изазване емоције и страхови. Те емоције и страхови су делом искуствени, али потиснути у подсвест, а већим делом су нам пренети и у нас утиснути генетским наслеђем, а скривени у дубоким несвесним архетипским наслагама. У уму нема речи и бројки, нема ни логике, само су слике, боје, мириси и звуци. То је простор имагинације и интуиције, из ког су изронила сва генијална научна и уметничка достигнућа, која по свом спознајном искораку превазилазе сваку разумску спознају.

Иако често користимо више једну страну мозга, најчешће, заправо, балансирамо између обе хемисфере (чешће то раде жене него мушкарци). Ако је тако, када користимо обе стране мозга наш мозак функционише оптимално.

Једне речима, друге сликама

Разумске спознаје се исказују речима, чија су значења у информационом смислу изузетно сиромашна. На пример, узмимо реч јабука. Kада је ја чујем, у себи видим жуту, слатку и миришљаву делишес јабуку. Али, јабука може бити и зелена, или црвена, слатка или кисела, миришљава или не, затим мени може бити укусна, а вама не. Другим речима, када чујемо ту реч, свако од нас призове искуствене чулне доживљаје неке конкретне јабуке. Облик се може описати речима, боја делимично, али појмови мирис и укус су речима неописиви. Штавише, оно што је мени укусно, вама не мора бити, мирис који је мени пријатан, вама може бити чак и неподношљив.

Kод нас западњака језиком ума
говоре сликари, музичари и песници.
Да и песници, јер својим чудесним
преплетима речи у своје стихове утискују
и значења која су разумски необјашњива.

Из претходног следи да су речи садржајно врло сиромашне, иако разумски њима исказујемо сва сазнања о свету у коме јесмо, као и о себи. Суштински гледано реч није преносник информација, него делује као нека врсте шифре којом, када је чујемо, призивамо одговарајући искуствени садржај, који само ми у себи региструјемо. Њега не чине речи, него слике боје, мириси и звуци. То је искуствени садржај, јер можемо призвати слике појмова, које смо видели, осетили и чули. На пример, када чујете реч манго, иако знате да је то некаква воћка, али ако је нисте пробали, нећете у себи видети његов облик и боју, нити осетити његов укус и мирис.

А умне спознаје, како се оне исказују? Наравно сликама, бојама, мирисима, укусима, звуцима и емоцијама. У уму су и садржаји за које смо претходно рекли да се призивају шифрама, тј. речима. То су искуствени садржаји, и само се они смишљено, тј. на прецизан начин – одређеном речју, могу призвати . Сви остали, а међу њима и неискуствени имагинативни садржаји, најчешће се призивају незнаним механизмима. Стално нам по уму шетају разне слике и звуци које једне друге призивају, неким редом често лишеним логике. С једним сликама у себи излазимо, с другима се враћамо. Слике се једна на другу надовезују, не само док смо будни, него и у сновима. Започето само од себе у уму, ретко се када заврши, јер је праћено асоцијацијама које унутрашњу пажњу померају на друго. Што бујнија машта, то већи хаос у уму.

Kод нас западњака језиком ума говоре сликари, музичари и песници. Да и песници, јер својим чудесним преплетима речи у своје стихове утискују и значења која су разумски необјашњива. Свако ко воли поезију разумеће ме када кажем да је реченица „Звезда у великом плавом кругу” испразна констатација, а да је разумски слична реченица, боље рећи стих Милоша Црњанског, који гласи „Велики плави круг, а у њему звезда”, много више од констатације јер нам измешта ум и мисли у небеско плаветнило и разумски непојмљиве космичке дубине.

За разлику од речи, које су једнозначне, слике су најчешће вишезначне, што значи да свако њихова значења ишчитава на свој начин. То се посебно односи на апстрактне слике. Ова напомена, као и све овде речено о речима и сликама, значајно је за разумевање западњачке и кинеске духовности, о чему ће касније бити доста речи. Наиме, кинеско писмо чине апстрактне сличице (логограми, односно пиктограми), чија се значења, осим у неким посебним случајевима, не могу једнозначно ишчитати, што ствара непремостиве препреке код превођења кинеских текстова на западне језике, чије је писмо фонетско. На пример, у кинеском логограму за Тао, који је основни појам таоизма, кинеске филозофије и религије истовремено, сами таоисти су препознали преко 30 различитих значења.