На најнижој равни говора не постоји дистинкција између реченица и изолованих, појединачних речи. На овој равни, изоловане речи служе да укажу на чулно присуство онога што оне описују. Преко ове форме говора објекат-речи и добијају своје значење, и у овој форми говора свака реч је једна тврдња.
Бертранд Расел
Прилазим сада прелиминарном разматрању питања: „Шта је то реч?”. Али оно што сада имам рећи биће допуњено детаљним разматрањима, која ће уследити касније.
Речи су, од најстаријих времена о којима имамо историјске документе, биле објект сујеверног страхопоштовања. Човек који је знао име свог непријатеља могао је, служећи се њиме, да стекне магичну моћ над њим. Још употребљавамо изразе као „у име Закона”. Лако се прихвата тврдња: „У почетку беше Реч”. Ово гледиште лежи у основи филозофије Платона, Kарнапа и већине метафизичара између њих.
Да бисмо могли да разумемо језик, морамо га најпре лишити његових мистичних атрибута који изазивају страхопоштовање. У томе је главни циљ овог поглавља.
Пре но што приђемо разматрању значења речи, испитајмо их најпре као појаве чулног света. С тог становишта, постоје четири врсте речи: изговорене, чуте, написане и прочитане. Без икаквих сметњи претпоставићу здраворазумско гледиште о материјалним објектима, будући да касније увек можемо оно што је изражено здраворазумским терминима превести на било који филозофски језик који нам се свиђа. Отуда је могуће сјединити написане и прочитане речи и сваку од њих заменити неким материјалним објектом како Нојрат (Neurath) каже, траговима мастила – који је написана или одштампана реч, сходно околностима. Дистинкција између писања и читања је, наравно, значајна, али скоро све оно што је потребно рећи о њој може бити речено о дистинкцији између говора и слушања.
Дата реч, рецимо „пас”, може бити од многих људи, у многим околностима изговорена, чута, написана или прочитана. Оно што се дешава када нека особа каже неку реч називам „вербални израз”; оно што се дешава када нека особа чује неку реч називам „вербални звук”; физички објект који се састоји од једне написане или одштампане речи називам „вербални облик”. Разуме се да се вербални изрази, звукови и облици разликују од других израза, звукова и облика психолошким карактеристикама –„интенцијом” или „значењем”. Али, за сада желим да ове карактеристике, колико год је то могуће, оставим на страну, а да разматрам само статус речи, уколико оне чине део чулног света.
Изговорена реч „пас” није један изолован ентитет: то је једна класа сличних кретања језика, грла и ларинкса. Управо као што је скакање једна класа телесних покрета, а ходање друга, тако је изречена реч „пас” трећа класа телесних покрета. Реч „пас” је општа, као што је и пас нешто опште. Ми слободно кажемо да можемо изрећи исту реч „пас” у двема околностима, али, у ствари, можемо изрећи две инстанце исте врсте, управо као што када видимо два пса, видимо два примерка исте врсте. Тако, у погледу логичког статуса, не постоји разлика између пса и речи „пас”; сваки је општи и егзистира само у инстанцама. Реч „пас” је извесна класа вербалних израза, управо као што је пас извесна класа четвороножаца. Све ово подједнако важи и за чуте и за написане речи.
Могло би се помислити да ја неоправдано истичем врло очигледну чињеницу кад инсистирам да је једна реч општа. Али постоји једна скоро неодољива тенденција да мислимо, кад год нисмо довољно пажљиви, о речи као о једној ствари, и да доказујемо да, док постоје многи пси, једна реч „пас” је применљива на све њих. Отуда смо наведени да мислимо да сви пси имају неку заједничку псећу суштину, која је оно што реч „пас” стварно значи; те долазимо до Платоновог схватања да пас обитава на интелигибилном небу. Док, напротив, оно што стварно имамо, то је дан број, више или мање, сличних звукова, који су сви применљиви на један број више или мање сличних четвороножаца.
Реч је, у ствари, једна породица, управо као што су пси једна породица, и постоје недовољно јасни прелазни случајеви исто као у еволуцији, где су морали постојати посредници између паса и вукова, на пример.
Kада покушамо да дефинишемо изговорену реч „dog” (пас), налазимо да то не можемо да учинимо а да не узмемо у обзир интенцију. Неки кажу „dawg”, али ми препознајемо да они имају на уму „dog”. Немац је склон да каже „dok”; ако га чујемо да каже „dok” врти репом када је задовољан”, ми знамо да је изговорио инстанцу речи „dog”, док би Енглез, који би произвео исти звук (док) изговорио једну инстанцу речи „dock”. У погледу писане речи, исто то важи и за оне чији је рукопис лош. Тако, док је сличност са стандардним звуком или обликом – оним говорника на BBC-ију или у уџбенику калиграфије – есенцијална при дефинисању инстанце неке речи, она ипак није довољна, те нужан степен сличности са стандардом не може бити прецизно дефинисан. Реч је, у ствари, једна породица, управо као што су пси једна породица, и постоје недовољно јасни прелазни случајеви исто као у еволуцији, где су морали постојати посредници између паса и вукова, на пример.
У овом погледу штампани текст је пожељнији. Изузев у случају када је штампарска боја избледела, особа са нормалним видом тешко би могла да сумња да ли је реч „пас” одштампана на извесном месту или није. У ствари, штампани текст је смишљен да задовољи нашу склоност за класификацијом. Два примера слова А су веома слична, а сваки од њих се веома разликује од неког примера слова Б. Kористећи црну штампарску боју и бели папир, ми штампањем свако слово оштро контрастирамо са подлогом. Тако се једна штампана страна састоји од једне колекције дискретних облика, које је лако класификовати: дакле, рај за логичара. Али он се не би смео заваравати мишљењем да је свет, изван књига, пођеднако шармантан.
Речи, изговорене, чуте или написане, разликују се од других класа телесних кретања, звукова или облика тиме што имају „значење”. Многе речи имају значење само у одговарајућем вербалном контексту – као што су речи „него”, „или”, „међутим”, које не могу стајати саме. Објашњење значења не можемо почети оваквим речима, јер оне претпостављају друге речи. Међутим, постоје речи – укључујући све оне које дете најпре учи – које могу бити изоловано употребљаване: властита имена, имена класа познатих врста животиња, имена боја итд. То су оне речи које називам „објекат-речи” и оне чине „објекат-језик”, о чему ћу више говорити касније. Ове речи имају више особености.
Прво, њихово значење је научено (или може да буде научено) конфронтацијом са објектима који су оно што оне значе. Друго, оне не претпостављају друге речи. Треће, свака од њих, сама собом, може да изрази цео исказ; можете узвикнути „ватра!”, али би било бесмислено узвикнути „него!”. Очигледно је да свако објашњење „значења” мора почети оваквим речима; јер, слично „истинитости” и „лажности” и „значење” има хијерархију значења која одговара хијерархији језика.
Речима се служимо на више начина: приликом нарације, постављања питања, изрицања наредби и захтева, говора о фиктивним ентитетима итд. Али најелементарнија употреба је демонстративна употреба, као у узвику „лисица!”, када је лисица видљива. Скоро је подједнако примитиван вокатив: властито име је употребљено да би указало на жељено присуство именоване особе. Али то није баш тако примитивно као што изгледа, јер значење једне објекат-речи мора бити научено у присуству објекта. (Искључујем такве речи које су научене помоћу вербалне дефиниције, пошто оне претпостављају неки већ постојећи језик).
Очигледно је да се знање једног језика састоји у одговарајућој употреби речи и у одговарајућој реакцији када се оне чују. Није нужно да будемо у стању да кажемо шта оне значе, ништа више но што је за једног играча крикета нужно да зна математичку теорију пројектила. Уистину, у случају многих објекат-речи, строго узев, немогуће је рећи шта оне значе, изузев таутологијом, јер су то речи са којима језик почиње. Ви можете објаснити, на пример, реч „црвено” само показујући нешто што је црвено. Дете разуме чуту реч „црвено” када је установило везу између чуте речи и црвене боје.
Оно је овладало изговором речи „црвено” када је у стању, ако примећује нешто црвено, да каже „црвено” и побуђено је да тако поступа.
Првобитно учење објекат-речи је једна ствар, а употреба језика, кад је овим средством овладано, друга је ствар. У животу одраслих сваки говор, слично позивању по имену, мада мање очигледно, јесте у интенцији, у заповедном начину. Kада се чини да се ради о пуком тврђењу, требало би да му претходе речи „знај да…”. Ми знамо многе ствари, а тврдимо само неке од њих; ствари које тврдимо су оне које желимо да наши слушаоци знају. Kада угледамо светлећи метеор и једноставно кажемо „погледај!”, ми очекујемо да ова једна реч изазове одговарајућу реакцију присутног посматрача, да га и он опази. Ако имате неког непожељног посетиоца, ви га можете избацити или му само рећи „излази!”, пошто ово последње имплицира мање трошење физичке енергије и пожељније је ако већ има исти резултат.
Следи да, ако се као одрасли служите неком речи, ви то, по правилу, не чините само зато што је у вашим чулима или у вашој имагинацији присутно оно што она „означава”, него зато што желите да ваш слушалац учини нешто поводом ње. Ово није случај код детета, кад учи језик, нити увек у каснијим годинама, пошто има занимљивих околности у којима се употреба речи одвија аутоматски, по навици. Тако, ако бисте изненада угледали пријатеља за кога сте погрешно веровали да је мртав, ви бисте вероватно изговорили његово име, иако вас ни он нити ико други не би могли чути. Али такви случајеви су изузетни.
У значењу једне реченице постоје три психолошка елемента: спољашњи узроци изрицања, ефекти чувења изреченог и (као део узрока изрицања) ефекти које говорник очекује да се јаве код слушаоца.
Уопштено узев, можемо рећи да се говор, осим неких изузетака, састоји од звукова произведених од стране неке особе, са намером да узрокује жељене акције других особа. Међутим, његове индикативне и асерторичке могућности остају фундаменталне, јер захваљујући њима, када чујемо неки говор, он нас може навести на акцију, на начин који одговара неком обележју средине, које је уочено од стране говорника али не и од слушаоца; или којих се говорник сећа, на основи прошлих опажања. Изводећи посетиоца из своје куће, ноћу, можете му рећи: „Овде су два степеника низ које треба сићи”, што њега наводи да поступи као да је видео степенице. Ово пак имплицира известан степен благонаклоности према вашем посетиоцу.
Али износити чињеницу никако није увек сврха говора; може се, управо, говорити са намером да се други обмањују. „Језик нам је дат да бисмо могли да прикривамо наше мисли”. Тако, када мислимо о језику као о средству за изражавање чињеница, ми прећутно подразумевамо извесне жеље говорника. Интересантно је да језик може изражавати чињенице; а такође је интересантно да он може изражавати и лажи. Kад изражава једно или друго, онда се то дешава с обзиром на неко делање слушаоца које би тиме било изазвано. Ако је слушалац роб, дете или пас, резултат се једноставније постиже употребом императива.
Међутим, постоји разлика између делотворности лагања и делотворности истине: лаж производи жељене ефекте само уколико се очекивала истина. У ствари, нико не би могао учити да говори уколико истина не би била правило. Ако детету, кад види пса, насумично кажете „мачка”, „коњ” или „крокодил”, ви нећете моћи да га обманете тиме што ћете рећи „пас” онда кад то није пас. Дакле, лагање је једна изведена активност, која претпоставља истинитост као уобичајено правило.
Мада је већина реченица примарно императивна, произилази да оне не могу испуњавати своју функцију узрочника акције код слушаоца, осим на основу индикативног карактера објект-речи. Узмимо да кажем „трчи” и да особа на коју се заповест односи трчи; ово се дешава само зато што реч „трчи” указује на извесну врсту акције. Виђена у својој најпростијој форми, ова ситуација се показује на војним вежбама; установљен је условни рефлекс, тако да извесна врста звука (заповести) производи извесну врсту телесног кретања. У овом случају можемо рећи да је врста одређених звукова име одређених врста кретања. Али речи које нису имена телесног кретања имају мање директну везу са делањем.
Само у извесним случајевима „значење” вербалног изрицања може бити поистовећено са ефектом који се хтео постићи код слушаоца. Заповедне речи и реч „погледај!” су такви случајеви. Али ако кажем „погледај, ено лисице”, ја не намеравам само да произведем извесну акцију код слушаоца, него му обезбеђујем и мотив за акцију, описујући једну карактеристику околине. У случају наративног говора дистинкција између „значења” и намераваног ефекта још је очигледнија.
Само реченице имају намераване ефекте, док значење није ограничено на реченице. Објекат-речи имају значење које не зависи од њиховог јављања у реченицама.
На најнижој равни говора не постоји дистинкција између реченица и изолованих, појединачних речи. На овој равни, изоловане речи служе да укажу на чулно присуство онога што оне описују. Преко ове форме говора објекат-речи и добијају своје значење, и у овој форми говора свака реч је једна тврдња. Све оно што превазилази тврдње о ономе што је чулно присутно, па чак и неке тврдње које то не чине, може се постићи само помоћу реченица; али ако реченице садрже објект-речи, оно што оне тврде зависи од значења тих објектречи.
Има реченица које не садрже објекат-речи, то су логичке и математичке реченице. Али свако емпиријско тврђење садржи објекат-речи, или речи дефинисане помоћу њих. Тако је значење објекат-речи фундаментално у теорији емпиријског сазнања, јер је језик преко њих повезан са нелингвистичким околностима, на начин који га чини способним да изражава емпиријску истину или лаж.
(Пулсе)
