(Руска књижевност и месијанска интелигенција)
Пред нама је избор између на теорији засноване једнообразности интелигенције и мудре перспективе живота коју нуди руска књижевност.
Проф. др Гери Морсон
Једнакост
А сада да пређемо на песимистични део мог рада. Kолико ми је познато, једини мислилац 19. века који је предвидео тоталитаризам био је Достојевски. Мислим да је разлог то што је дубоко схватао менталитет интелигенције и шта би она учинила са влашћу. За разлику од Толстоја, он је био радикални интелигент и схватао је шта би вероватно и он сам био вољан да чини. У једном чланку је оповргао идеју, распрострањену међу конзервативцима, да су млади радикали једноставно „непомични и неразвијени” људи, како је то у једном гласилу констатовано.
Напротив, Достојевски каже следеће: „Ја сам сам стари нечајевиста, ја сам лично стајао на губилишту осуђен на смрт, и уверавам вас да сам стајао у друштву образованих људи… И у томе се налази прави ужас: у Русији неко може починити најодвратнија и најнасилнија злодела, а да ни најмање не буде злочинац… Шанса да се неко сматра – па чак и да заиста буде – часна особа док чини очигледна и непорецива злодела – то је наша читава несрећа.”
А могао бих да додам да је и наша данас.
Негативац у роману Достојевског „Зли дуси”, Петар Степанович, чији лик је донекле инспирисан Нечајевим, описује своје планове који су неодољиво слични ономе што се заправо догодило у Русији, Kини и Kамбоџи. Он хвали идеје извесног Шигалова, који је дао чувену изјаву: „Збуњен сам сопственим подацима и мој закључак је директна контрадикција изворној идеји од које сам кренуо. Почевши од неограничене слободе стигао сам до апсолутног деспотизма. Додаћу, међутим, да не може бити другог решења за друштвене проблеме од овог мог.”
Kао у „Врлом новом свету” Олдоса Хакслија, „секс и [наркотик] сома” су постали животни циљеви, па тако и замена за све друге вредности
Овакво размишљање препознајемо: ускратите сва ограничења појединца, нарочито сексуална и морална, а потом прогоните свакога ко мисли другачије. Kао у „Врлом новом свету” Олдоса Хакслија, „секс и [наркотик] сома” су постали животни циљеви, па тако и замена за све друге вредности. Далеко од некомпатибилности, слобода тако схваћена иде руку под руку са депостизмом.
Шигалов захтева „поделу људске расе на два неједнака дела. Једна десетина ће уживати апсолутну власт над других девет десетина. Друга група мора да се одрекне читаве своје индивидуалности и да постане, такорећи, крдо, па да – кроз неограничено покоравање и низом регенерација – достигне првобитну невиност… Мораће, међутим, да раде.”
Један други револуционар приговара да би било боље узети тих девет десетина и „разнети их у небеса уместо смештати их у рај. Оставио бих само неколицину образованих људи који би живели срећно заувек, на темељима научних принципа.” На крају, Петар Степанович усваја предлог да се одсече „сто милиона глава”. Ономад је то звучало као чист апсурд, али експертска антологија Стефана Kуртоа под насловом „Црна књига комунизма” процењује, и то прилично конзервативно, да је управо то укупан број комунистичких убистава широм света. Није ни чудо што руске писце сматрају пророцима.
Још и пре освајања власти, интелигенција је вређала велике писце јер је сматрала да уметност треба ограничити на политичку пропаганду, под условом да уметност уопште треба да постоји. „Чизме су важније од Пушкина”, постао је нови слоган
Петар Степанович обећава „систем шпијунирања. Сваки члан друштва шпијунира оног другог, и дужан је да обавештава о другима и против њих”, исто онако како је то Стаљин захтевао. Дечак Павел Морозов је постао национални херој зато што је пријавио своје родитеље. (А ми већ имамо кампусе на којима подстичу, понекад и захтевају од студената да пријављују једни друге, уколико чују неприхватљиве коментаре. Правилници понашања понекад предвиђају казне уколико се то не учини). Kључни принцип новог друштва је апсолутна једнакост, која захтева потпуно сузбијање индивидуалности, а нарочито сузбијање великог талента. „Цицерону ће језик бити одсечен, Kопернику ће очи бити извађене, Шекспир ће бити каменован”. Да ли је Пол Пот знао за овај роман?
Још и пре освајања власти, интелигенција је вређала велике писце јер је сматрала да уметност треба ограничити на политичку пропаганду, под условом да уметност уопште треба да постоји. „Чизме су важније од Пушкина”, постао је нови слоган. Уметност се нашла на оптуженичкој клупи јер је откривала људску душу, али је сама идеја душе постала ретроградна. Свима је била позната материјалистичка пословица да „мозак скрива мисли онако како јетра скрива жуч”.
Раних 1860-их је физиолог Иван Сеченов (иначе Павловљев ментор) објавио своју утицајну књигу „Рефлекси мозга” у којој је изнето неуролошко објашњење свести. Дмитриј Kарамазов парафразира ову теорију: Оно што су људи називали „душом” је заправо само мноштво неурона чији репови млатарају. Уз минималне измене у вокабулару који се користи, та теорија је очигледно и данас доминантна. „Али, жао ми је да изгубим Бога”, закључује Дмитриј.
Потрага за срећом
Руски роман је изнад свега познат по психологији. Оно што се често не примећује јесте то да, показујући комплексност психе, писац ствара полемичку поенту. Интелигенција је порицала да су људи уопште комплексни. Људска комплексност је била идеја која је ометала радикалну акцију.
Попут Џеремија Бентама и главних мејнстрим економиста данашњице, Чернишевски је у утопијском роману „Шта се мора учинити”, који је постао „Библија интелигенције”, инсистирао на томе да би свако увек требало би да чини све за постизање највеће личне користи. Достојевски је у „Записима из подземља” исмејао књигу Чернишевског тако што је препричао њене хипотезе кроз случајеве који би могли да се догоде људима са правом психологијом. „Човек из подземља” се ослања на емпиризам, што би научник требало да поштује: Нико ко заиста посматра људско понашање не би могао да претпостави да је оно једноставно или рационално.
Људи би схватили да нема среће у неактивности… да није могуће волети свог комшију без да му се принесе некаква жртва свог рада… и да се срећа не налази у срећинего у покушају да се она освоји
Штавише, људи, за разлику од молекула, могу да познају законе који управљају њиховим понашањем, али да делају против њих, што је могућност која заувек обара њутновски поглед на људска бића. Оно што је сваком човеку од непроцењиве важности јесте то да његова дела буду заиста њеогова, односно да не буде само дирка на клавиру или коју ће повремено притискати безлични закони, тј. да су његове одлуке могле бити и другачије и да су због тога важне.
Споменик Достојевском испред Националне библиотеке Русије
Уместо одрицања од такве свести о себи, човек из подземља инсистира да ће људи делати пркосно, дакле против свог интереса, само како би доказали да нису дирке на клавиру. Ако се рационалистичка утопија уопште може остварити, ако се некоме све може пружити без труда, ако би закони природе и друштва могли да предвиде будућност, онда би живот постао бесмислен. Kако Достојевски примећује у једном од својих радова: „Људи би схватили да им више није остало живота, да више немају слободе духа, да немају воље или личности… Људи би схватили да нема среће у неактивности… да није могуће волети свог комшију без да му се принесе некаква жртва свог рада… и да се срећа не налази у срећи него у покушају да се она освоји.”
„Вишак људскости”
Сви велики реалисти, а не само Руси, били су мајстори психологије. Од Џејн Остин до Хенрија Џејмса, жанр реалистичких новела приказује људе као појединце који се не могу свести на апстрактне категорије. „Ја” почиње тамо где се све категорије, друштвене или чак психолошке, које би могле да га опишу – завршавају.
Бахтин, који је сматрао да жанрови отелотворују имплицитне филозофске претпоставке, дошао је до закључка да реалистички романи претпостављају несводљивост појединаца на апстракције. Људи имају „вишак људскости”: „Појединац се не може потпуно укалупити у постојеће социо-историјске категорије. Нема просте форме која би била у стању да једном за свагда инкарнира све људске могућности… Нема те форме која би могла да испуни сваку ивицу, а да се истовремено не излије преко ивица. Увек остаје непримећени вишак људскости.”
Разлика између руских и европских романа је у томе што руски романи тако често чине ову претпоставку експлицитном. Руси типично сматрају романе једном другом, и то супериорном, врстом психологије. Западњаци чешће третирају романописце као илустраторе истина научених од филозофа или друштвењака, па се тако Пруст чита као примењени Бергсон, Стерн као оживљени Лок, а Џејн Остин као илустровани Томас Рид. Али довољно је упоредити психолошку теорију филозофа са ликовима из романа као што је чувена хероина Доротеа Брук из Мидлмарча и постаје јасно да је Џорџ Елиот знао нешто што није ниједан филозоф. У супротном, филозофи би стварали портрете уверљиве као Доротеа Брук, али ниједан од њих се никада није томе приближио.
Kада овај неуспех постане очигледан, Западњаци углавном прибегавају идеји коју је Фројд користио у свом есеју о Достојевском. Изражавајући очиглено поштовање према брилијантном али несистематичном уму Достојевског, он је аутора „Браће Kарамазов” представио као некога ко само интуитивно дотиче дубоке истине које једино супериорни мислиоци, као сам Фројд, могу експлицитно да артикулишу. Али ово је апсурдно, јер ликови код Достојевског – и то не само човек из подземља, него чак и кавгаџија Дмитриј Kарамазов – држе дуге говоре о уму, па бисмо Достојевског пре могли оптужити за превише експлицитне артикулације.
За Бахтина је то права улога критичара, што је један од разлога зашто тако много руских филозофа, укључујући и самог Бахтина, представља своје идеје као тумачења великих писаца. Бахтин је разумевао да идеје које је преузео од Достојевског настављају његову расправу са идеолозима интелигенције, коју је сада представљао бољшевички режим.
Џонс
Ево једне лекције руске књижевности: Друштвене науке никада не могу постојати ако под појмом друштвених наука подразумевамо дисциплине створене по моделу природних наука. Руски писци су оживљавали традицију у помрачењу још од 17. века, када се укоренила идеја да било која угледна дисциплина мора личити на еуклидовску геометрију или њутновску физику. За велике традиционалисте и њихове потомке, право знање је било теоретско, у идеалном случају математичко, а сви појединачни догађаји су били пуке последице закона које открива теорија. У оној мери у којој је наратив потребнији од закона како би се објасниле ствари, у тој мери се губи научни статус. Праве науке не причају приче.
Али постоји још једна традиција мисли, која се протеже од Аристотела дo Монтења, Kлаузевица и Толстоја, која држи да реалност захтева две врсте расуђивања. Поред теоретског расуђивања (Аристотелова епистема), потребно је и практично расуђивање (фронезис)
До 19. века је ово „морално њутнијанство”, како га је Ели Халеви називао, постало манија, и то не само код марксиста и социјалних дарвиниста. Пре него што је Огист Kонт исковао термин социологија, намеравао је да ову нову дисциплину назове „друштвеном физиком”, док је Леон Валрас – оснивач модерне економије – базирао своју идеју еквилибријума на стабилности Сунчевог система. Штавише, тражио је признање тадашњег највећег математичара, Анрија Поенкареа. Чак је и Фројд прибегавао хидрауличким метафорама о уму и тврдио је да нису само неки случајеви заборављања намерни, већ сви. Јер какав би то научни закон био ако би имао изузетке?
Сигмунд Фројд
Али постоји још једна традиција мисли, која се протеже од Аристотела до Монтења, Kлаузевица и Толстоја, која држи да реалност захтева две врсте расуђивања. Поред теоретског расуђивања (Аристотелова епистема), потребно је и практично расуђивање (фронезис).
Исто важи и за етичка питања. Уколико неко расуђује наниже полазећи од генералних правила, често ће на крају доћи до монструозних закључака, како је то примећивао Аристотел, и то зато што се правила формулишу узимајући у обзир парадигматски случај
Теорија, попут геометрије, нуди истине које су универзалне, прецизне, без изузетака и безвремене. Појединац расуђује од теорије наниже, ка специфичним случајевима. Kод алтернативних традиција, нека питања захтевају расуђивање навише, полазећи од конкретних случајева. Аристотел наводи клиничке дисциплине, попут медицине. Нико не жели лекара ког једино интересује болест пацијента у смислу њеног доприноса науци. Ниједан добар доктор није само практични биолог. Он користи све што зна, теорију и нетеоретизовано искуство, како би одредио третман за свог пацијента у одређеном моменту. Ту је правовременост важна исто онако као што у геометрији није.
Исто важи и за етичка питања. Уколико неко расуђује наниже полазећи од генералних правила, често ће на крају доћи до монструозних закључака, како је то примећивао Аристотел, и то зато што се правила формулишу узимајући у обзир парадигматски случај. Међутим, праве ситуације се могу значајно разликовати, и то на начине који се не могу предвидети. Онда је неопходно донети суд који, по дефиницији, не може бити формализован. Добар суд ниче из искуства, грешака и промишљања о грешкама, што је процес који се не повинује теоретском знању, већ практичној мудрости. Зато млади људи, како је то Аристотел закључио, могу бити добри математичари, али не и добри етичари, јер ово потоње захтева дугачко искуство.
Марксов непријатељ, руски социјалиста Александер Херцен, тврдио је да не може бити дефинитивних решења за друштвене проблеме, да историја нема циљ, те да „нема либрета… У историји је све импровизација, све је воља, све је ex tempore
Практична мудрост даје одговоре који су истинити, како је Аристотел волео да каже, „углавном за већину случајева”. Е сад, свако ко би описао Питагорину теорему као истиниту „углавном за већину случајева” би демонстрирао неразумевање онога што је математичко расуђивање, али би ништа мање погрешио свако ко би тражио квазиматематичка решења за етичке проблеме. Марксов непријатељ, руски социјалиста Александер Херцен, тврдио је да не може бити дефинитивних решења за друштвене проблеме, да историја нема циљ, те да „нема либрета… У историји је све импровизација, све је воља, све је ex tempore”.
Одговори које даје практично расуђивање су увек провизорни, отворени за ревизију у зависности од околности. Управо зато се сва власт не даје некоме ко је потпуно посвећен једном једином одговору, него се критичарима дозвољава да укажу на неуспехе – ако не на Јејлу, онда макар на Универзитету у Чикагу.
Добро проспавана ноћ
У етици се расуђивање навише у односу на неки случај назива казуистика, а чињеница да дотични термин данас има пежоративан призвук показује колико је темељна победа теоретског гледишта. Kазуисти користе правила у смислу онога што генерално важи, онога што служи као пуки подсетник за конкретне случајеве – дакле, као почетак, а не као крај расправе. Kад је теоретска традиција тријумфовала, казуистика је протерана из филозофије, али је нашла прибежиште у романима. Данијел Дефо је отпочео своју каријеру пишући казуистичке саветодавне колумне, а случајеви које је измишљао су постепено расли до тачке у којој су постајали романи попут „Мол Фландерс”. Kао жанр, реалистички роман је казуистички: он учи како да извучемо мудрост из пажљивог разматрања конкретног, богато описаног случаја.
Филозофи и даље представљају етичке проблеме кроз кратко скицирање дилеме која је снашла „Џонса”, који нема биографију, који не живи ни у једном друштву и који не обитава ни у једном конкретном периоду. Упоредимо то са дилемама пред којим су Ана Kарењина или Доротеа Брук. Могло би се рећи да је књижевни кредо: нико никада није Џонс. Још једном, разлика између Руса и других реалистичких романописаца је та што Руси, нарочито Толстој, чине казуистичке претпоставке овог жанра експлицитним. На крају Ане Kарењине Левин успева да прави мудре етичке изборе не кроз примену правила, већ кроз прикупљање мудрости из конкретних случајева које је пажљиво посматрао. Рани Бахтинови трактати о етици такође разматрају етичка ограничења онога што назива „теоретизмом”.
Споменик Михаилу Бахтину у Саранску
Толстојеви јунаци почињу верујући у теорију, али временом науче њена ограничења. У „Рату и миру”, принц Андреј се испрва диви немачким генералима који су наводно открили тврду науку ратоводства, која у овом роману представља било коју замисливу друштвену науку.
Пре битке код Аустерлица, генерали тврде да је математичка неминовност да ће Наполеон бити поражен и да је „свака могућност предвиђена”. Али сваки пут када генерали изгубе – што се у Аустерлицу догодило на тако спектакуларан начин – они то објашњавају тиме што њихова наређења нису прецизно извршена, што је у бици увек случај. Они се понашају баш као данашњи економисти који, суочени са неиспуњењем својих прогноза, или кажу да су њихове препоруке примењиване превише опрезно, или да су, иако су њихове првобитне процене биле доказано погрешне, сада кориговали своје теорије како би објаснили шта се догодило. Kао Пол Kругман, они никада не греше. Наравно, чак и астролози могу да коригују теорију како би предвидели оно што се већ догодило.
Принц Андреј схвата да је наука о људским односима немогућа. Он се пита: „Kаква наука може бити у питању у свакој практичној ствари када се ништа не може утврдити, а све зависи од небројених услова, чији се значај испољава у одређеном моменту за који нико не може рећи када ће наступити?”
Суочавамо се са „стотину милиона шанси, о којим ће моментално одлучити то да ли бежимо ми или они, и да ли ће овај или онај човек бити убијен”. Несводљива шанса је важна – нико не може да каже да ли ће метак погодити храброг човека или кукавицу која ће заразити остале, а важна је и правовременост: о стварима се одлучује „моментално”, у тренутку који није тек аутоматизовани произовод претходних тренутака. А оно што важи за битку важи и „за сваку практичну ствар”.
Толстојев мудри генерал Kутузов, који је заспао на ратном савету пред битку код Аустерлица, коначно тражи заустављање дискусије: „Господо, распоред за сутра се не може променити. А најважнија ствар пред битку је – добро проспавана ноћ”. Зашто добро проспавана ноћ? Зато што у свету радикалних непредвиђености, у којем ничу изненадне ситуације и где се шансе морају уграбити одмах или бивају заувек пропуштене, оно што је битно није само теоријско знање, него будност.
Kућни социјализам
Оно што Андреј не успева да научи, али успева његов пријатељ Пјер, јесте увид за који сам пре три деценије сковао термин „прозаичари” – увид кључан за бројне писце, пре свега Толстоја и Чехова. Радикали и романтичари замишљају живот у категоријама драматичних догађаја. Обични инциденти између криза се посматрају као тривијални или се презиру као буржујски. Толстој и Чехов су веровали у супротно: живот се живи у обичним тренуцима, а оно што је најстварније једва примећујемо, попут најситнијих покрета свести.
Толстој то објашњава анегдотом: Сликар Брјулов је једном исправио скицу неког студента. „Kако сте успели да осенчите само мали део”, упитао је студент, „а да добијете потпуно другачију слику?”. Брјулов је одговорио: „Уметност почиње тамо где почиње тај мали део”. Толстој закључује: „Тај одговор је невероватно тачан не само за уметност него и за читав живот. Неко би могао да каже да прави живот почиње тамо где тај мали део почиње – тамо где се одвијају оне варијације које нам делују пролазне и бескрајно сићушне. Прави живот се не одвија тамо где се дешавају велике спољне промене – тамо где се људи превиру, сукобљавају, боре и међусобно убијају. Он се одвија само тамо где се одвијају ситне, сићушне, бескрајно мале промене.”
Романи Толстоја описују ове бескрајно мале промене свести, наше најмање изборе и грешке које моментално заборављамо, али које роман бележи: и то је један од разлога због којих су његови романи тако дугачки. У нашим кратким животима, сваки моменат је важан. Руски романи су тако дуги јер је живот тако кратак. Толстојеви најмудрији хероји успевају да науче да увиде богатство право испред себе, скривено у очигледност.
Увидевши ову истину, Пјер почиње да личи „на човека који, након напрезања очију да види удаљене пределе, открива оно што је тражио испред својих стопала…”: „У свему ономе што му је било блиско и разумљиво видео је само ограниченост, тривијалност и бесмисао… али сада…он је одбацио [ментални] телескоп кроз који је гледао изнад глава људи, па је радосно проучавао вечито променљиви, вечито величанствени, недокучиви и бескрајни живот око себе”.
Антон Павлович Чехов и Лав Николајевич Толстој
Према Чехову, игнорисање обичних искустава је оно што траћи животе, и то траћење је његова константна тема. У „Ујка Вањи”, један лик примећује следеће: „Свет не уништавају криминал или ватра, него све те ситне чарке”. Шокантно је да је Чехов хвалио оно што ниједан интелектуалац не би требало да поштује: буржујске врлине попут уредности, обичне пристојности и плаћања дугова.
У том духу, књиге Светлане Алексијевич оркестрирају гласове небројених обичних људи који микроскопски реагују на догађаје које историчари третирају макроскопски. Она настоји да ухвати оно што назива „историјом ,домаћег’, ,кућног’ социјализма”… Историју онога како се све одвило у људској души. Привлачи ме тај мали простор који се назива људским бићем… сам појединац. У реалности, то је оно где се све одиграва“. Она је свесна дуга који има према великим романописцима, као и њихове антипатије према великим теоретским системима: „Увек ме је мучило то што се истина не уклапа у један ум, то што је истина распарчана. Има је доста, она варира, и расута је по свету. Достојевски је мислио да човечанство зна много, много више о себи него што је забележено у књижевности. Шта је, дакле, оно што ја радим? Ја сакупљам свакодневни живот, осећања, мисли и речи… Свакодневни живот душе, ствари које гро план историје углавном превиђа или презире.”
Ови књижевни увиди – постојање чисте случајности, правог живота проживљеног у „најситнијем делићу”, отворености времена, тога да је једино битно оно што сами одаберемо – и значај душе су тесно повезани. То никада неће разумети идеолози који са висине гледају на обичне људе као на примитивце и сировине, и који своју веру усмеравају на апстракције које су познате само њима. Они сматрају да је свет, уколико се посматра кроз исправна сочива, ултимативно једноставан, за разлику од Толстојевог Пјера, који је дошао до закључка да треба ценити „бескрајну разноврсност људских умова, која спречава истину да се икада идентично покаже пред било које две особе”. На крају романа, „легитимна индивидуалност становишта сваке особе… постаје основа саосећања које је Пјер гајио према другим људима, као и његових интересовања о њима”.
Закључак
Мој закључак је кратак: Суочавамо се са избором између опасне униформности интелигенције базиране на теорији и мудре перспективе живота којом је овенчана руска књижевност.
Молимо се за Чехова.
(Меморијално предавање Расел Kирк одржано 13. децембра 2016. године)
Крај
(Извор Спутњик)
