Већина људи у Уједињеном Kраљевству кремирају се након смрти, а спаљивање тела није добро за планету. Типично кремирање је на плински погон, а процењује се да производи 126 килограма еквивалентних емисија угљен-диоксида – отприлике исто као вожња од Брајтона до Единбурга (747 километара). У САД је просек виши и износи 208 килограма. То, можда, није највећа емисија у нашим животима, али када већина у многим земљама одлучи отићи у дим, емисије брзо расту.
Покопати тело није много боље. Гробница је обложена бетоном, материјалом с високим уделом угљеника, а тело је смештено у дрвени или челични сандук који изискују много ресурса. Често се користи високотоксична течност за балсамовање, попут формалдехида, која отиче у тло с тешким металима што загађују подземне воде. А сам лес може бити одговоран за 46 килограма угљен-диоксида, зависно од коришћених материјала. Дакле, могу ли уопште избећи да моје тело постане облак црног дима?
То укључује покоп без икаквих препрека за распадање – без текућина за балсамовање, пластичних облога или металних сандука, дакле нулту емисију угљен-диоксида. Тело са сахрањује у релативно плитку гробницу, која може бити нечији врт или природно гробље. Једна природна гробља допуштају означавање гробова камењем или другим једноставним ознакама, друга су строжа и не допуштају никакве ознаке. То су шуме или друга места богата дивљом флором и фауном, којима се често управља на начин да се подупире очување.
Али шта је с не баш природним материјалима који улазе у људско тело – лекови, микропластика, тешки метали, којима није место у земљи. Једно решење могло би бити у облику леса од гљива. Loop Living Cocoon је вероватно први такав на свету. Израђен је од аутохтоне, неинвазивне врсте мицелија гљива, који се такође користи за израду изолационих плоча, амбалаже и намештаја.
(Индекс)
