ALHEMIJA DUHA

SAKRALNA GEOGRAFIJA

170 pregleda
Ilustracija (Pixabay)

Ona povezuje čoveka sa arhetipom ponavljanjem jednog mitsko-obrednog uzora koji probija profani prostor-vreme i čini ga svetim.

Sa psihološkog stanovišta, naša vrsta nije evoluirala već 40.000 godina i, uprkos očitim razlikama u boji kože, očiju i kosi, čovečanstvo čini jedna jedina vrsta (Homo sapiens ili Homo religiosus) nastala različitim mutacijama započetim pre više miliona godina. Bitno svojstvo ovog Homo sapiensa jeste da svesno čini aktuelnim postojanje svetog; ustvari, zahvaljujući buđenju njegove sakralne funkcije – jedine funkcije sposobne za percipiranje viših nivoa stvarnosti – čovek je postao sapiensi mogao se osloboditi materijalne ili zametljive ravnine. Zahvaljujući tome što mu je svest postala vertikalna, čovek je mogao povezati do tada razdvojene nivoe stvarnosti i dati smisao onome što je opažao. Stekao je svest o postojanju jedne dimenzije posve drukčije” od one zametljive. Dakle, može se reći da Homo sapiensima mišljenje religioznog karaktera u smislu u kojem Andre Lerua Guran shvata religiju, naime, kao skup zaokupljenosti koje, čini se, nadilaze materijalni poredak”.

Homo sapiens ili Homo religiousrezultat je, dakle, pojave novog stanja svesti, onog koje može spoznati sveto.Ovo traganje svojstveno čoveku potreba je za razumevanjem stvari iznutra, s one strane prividnog. Budući da čovek pretvara svet u slike, može se utvrditi, sa Žilberom Diranom,da je simbolička imaginacija zlatna podloga očovečenja (hominizacije)”.Funkcija koja u ljudskoj svesti omogućuje izražavanje svetog je aktivna imaginacija, matrica (pramera) simboličkog jezika i celokupnog umetničkog stvaranja.Aktualizovanje simboličke imaginacije uvodi čoveka u novi univerzum preddstava u kojem je unapred moguće pristupiti jednom celovitom ili globalnom viđenju sveta. Makrokosmička iskustva nisu za njega više spoljašnja niti strana, već predstavljaju iskustvo onih koji su se ponovo pronašli usred jedne celine. Tako magijsko-religijsko iskustvo omogućuje pretvaranje u samog čoveka u simbol.

Sakralna geografija je veza, ona je artikulacija, zglob koji povezuje čoveka s nebom i zemljom i omogućuje mu svesno komuniciranje s različitim nivoima stvarnosti.Prema Mirči Elijadeu, za čoveka drevnih društava sama činjenica da živi u svetu ima vrijednost religije. To znači da on živi u svetu koji su stvorila nadprirodna bića i da su njegovo selo ili njegova kuća slike kosmosa.” On je mitskom geografijom povezan sa samim poreklom sveta. Za drevnu ontologiju, realno se identifikuje pre svega sa snagom, sa životom, s plodnošću, izobiljem, a isto tako sa svime što je neobično, jedinstveno, drugim rečima, sa svime što postoji na autentičan način ili što predstavlja svet izuzetne egzistencije, jer sakralnost nosi smisao, ona je, pre svega, glavni izraz realnog.

Sakralna geografija je, prema tome, sveti prostor-vreme koji deluje poput nekog međusveta omogućujući pristup različitim planovima kosmičke egzistencije. Pomoću sakralne geografije tradicionalna su društva pokretala niz korespondencija omogućujući vezivanje svesti zemaljskog života s nebeskim.

Usvajanje svesti o vertikalnosti ne ogleda se samo u materijalnim promenama, već naročito u jednoj novoj percepciji sveta. Vertikalna dimenzija dopušta aktualizovanje ose sveta, te niti života koja povezuje nivoe stvarnosti i označava središte. Ona postaje, dakle, suštinska preokupacija za čoveka. Svetilišta, gradovi ili kuće bili su građeni u određenom odnosu prema središtu koje ih povezuje, jer bez takvog središta, bez orijentacije, ni prostor ni vreme nisu nastanjivi. Prostor orijentisan oko nekog središta postaje umanjeni model univerzuma. Zvezde i godišnja doba okreću se i oplođuju mesto koje je postalo živući univerzum.

Prema tradicionalnom viđenju, čovek proživljava iskustvo svetog i povezuje se sa univerzumom pomoću sakralne geografije koja ujedinjuje prostor i vreme i kojoj je cilj na zemlji reprodukovati konfiguracije nebeskog sveta. Te veze neba i zemlje slavljene su na geografski tačno određenim mestima gde su zajedno činile istinski posvećeni prostor.Taj prostor može se uporediti s jednom beskonačnom mrežom čiji su čvorovi veze, tačke sjedinjenja ili hijerogamije (svetog braka) između neba i zemlje. Tako je svaki stari grad bio jedan od magičnih čvorova, jedna od tih veza i činio je strukturni element sakralne geografije.

Taj brak između različitih ravnina postojanja slavljen je u određenim povlašćenim trenucima koji su bili utvrđeni uspostavom kalendara. Cilj kalendara bio je dati život i pokret prostoru povezujući ga s kosmičkim ritmom. Tako je, takođe, i vreme postalo sveto i omogućilo ponovno sjedinjenje čoveka sa univerzumom.Sakralna geografija je, prema tome, sveti prostor-vreme koji deluje poput nekog međusveta omogućujući pristup različitim planovima kosmičke egzistencije. Pomoću sakralne geografije tradicionalna su društva pokretala niz korespondencija omogućujući vezivanje svesti zemaljskog života s nebeskim.

Cela sakralna geografija sastoji se od slike sveta”, sadržane u mitskom otkrpvenju koje čini jezgro verovanja tradicionalnog društva.Uprkos njihovoj raznovrsnosti, sve mitske priče prenose jednu konvergentnu sliku univerzuma. Kako je to veoma dobro utvrdio Mirča Elijade, svaka priča nosi u sebi sliku središta sveta, središta koje povezuje ono što je gore s onim što je dole, poput ose sveta zahvaljujući kojoj sve živi i sve je povezano.

U mitskoj geografiji sveti prostor jeste stvarni prostor par excellence. Za drevni svet mit je stvaran jer pripoveda o manifestacijama istinske stvarnosti. U jednom takvom prostoru moguć je neposredan doticaj sa svetim koje se materijalizovalo u određenim predmetima, ili se javlja u hijerokosmičkim simbolima (Stub sveta, Kosmičko drvo itd.). U kulturama koje poznaju koncepciju tri kosmička područja – Nebo, Zemlja, Podzemni svet – središte je mesto preseka ovih područja. Upravo ovde je moguć proboj nivoa i, istovremeno, komunikacija između ova tri područja.To je, dakle, slika koju, zahvaljujući svom multivalentnom karakteru Homo religiouskoristi da bi proniknuo u konačnu stvarnost. Zato što se ta realnost manifestuje na kontradiktoran način, u formi paradoksa, izmičući linearnosti koncepta koji kaže da je simbolički jezik, tj. jezik aktivne imaginacije, postao oruđem operativnog izraza cele sakralne geografije.

Imaginacija, kao kreativna snaga koja stvara oblike i predstave stvarnosti, dakle aktuelne, ima zadatak upoznati nas s područjem bitka, koje je s one strane čula, i s apstraktnim, kako nas podseća Anri Korben.Aktivna imaginacija omogućuje nam pristup u međusvet između čulne i inteligibilne ravnine, tj. na samo mesto njihove interakcije. Bez tog međusveta, artikulacija između čulnog i inteligibilnog definitivno je blokirana i njegov nestanak uzrokuje katastrofu duha koji, lišen svog paradoksalnog mesta aktivne snage svesti, gubi sposobnost da se konkretno manifestuje. On, dakle, ostaje pasivni agens i manifestuje se isključivo na jedan od dva načina, bilo čulno bilo apstraktno.

Imaginarni svet, sedište aktivne imaginacije, izgledao bi kao svet u kojem se realizuju korespondencije i simboli. To je sedište središta sveta koji povezuje različite nivoe stvarnosti. On je mesto coincidentia oppositorum, kao novo stanje razumevanja, ni alegorijsko ni fantomsko, već prilično konkretno. To stanje bitka opisali su poznavaoci vanspoznajnog sveta i u Egiptu se simbolički predstavljalo likom Ozirisa, čudesnog bića, boga mrtvih i uskrsnuća.Imaginarni svet ima kontradiktorno svojstvo da dematerijalizuje čulne forme i da daje formu, ali ne materijalnu, inteligibilnoj stvarnosti kojoj daje oblik i dimenziju.Tradicionalna društva su oduvek poznavala trodelnu organizaciju svijeta koju je ponovo učinio aktuelnom Anri Korbeni ona se može prikazali na sledeći način:

1. Inteligibilni svet: čista inteligencija inteligibilnih formi (koje se ne mogu predstaviti), Nous kod Grka, Nun kod Egipćana.

2. Imaginarni svet: svet duše, formi koje se mogu zamislili, vidljivih, ali ne materijalnih, Psyche kod Grka; svet božanstava-simbola; mesto paradoksa.

3. Čulni svet: područje materijalnih stvari, konkretnih formi, Soma kod Grka; ljudski svet.

Prema sakralnoj geografiji, materijalna teritorija tradicionalnih društava bila je uređena po uzoru na imaginarni svet i njihova zemaljska domovina postala istinska vrata ka večnosti, ogledalo između neba i zemlje, tj. novo mesto paradoksa, mesto slika.Sakralna geografija ima hermeneutičku ulogu, ta’wiliranske filozofije 13. stoleća: vratiti neku stvar njenom izvoru”, njenoj istinskoj stvarnosti, njenoj nebeskoj zemlji.Prema sakralnoj geografiji, konkretno i privremeno mesto postaje sposobno uključiti se u sakralni prostor-vreme, omogućujući pojavu inteligibilnog u ovome svetu. Sakralna geografija je veza, ona je artikulacija, zglob koji povezuje čoveka s nebom i zemljom i omogućuje mu svesno komuniciranje s različitim nivoima stvarnosti.

 

Mitska priča izgleda kao povlašćeno sredstvo za izražavanje g viđenja svijeta u kojem svi njegovi delovi rade sinkronizovano.Čovek tradicionalnih društava mitom pripoveda kako su stvari postale, on ih objašnjava i posredno odgovara na drugo pitanje: zašto su one postale i zašto sam ja došao na svet?” Tako su priče koje govore o stvaranju sveta i ljudskog bića, kosmogonijski mitovi, oduvek za sva ljudska društva bili nešto na šta su se pozivali, neka vrsta modela.Kosmogonijski mit objašnjava kako su stvari prešle iz virtuelnog stanja u aktuelnu stvarnost. On je, dakle, postao model celog procesa stvaranja i pretvaranja, a takođe i cele formalne strukture aktuelizacije temeljnih moći života. Kosmogonijski mitovi objašnjavaju kako je stvoren prvotni prostor, omogućujući ostatku manifestacije da se ispuni od prvotnih vremena naovamo.

Kosmogonijski mitovi su, takođe, nosioci jedne sakralne geografije, drugim rečima, jedne slike sveta imago mundi. Sakralna geografija se ustanovljava jer je imago mundi izgrađena na zemlji. Konkretna realizacija jedne slike sveta izgradnjom kuća, hramova ili gradova aktuelizuje prvotne strukture ovde i sada. Ona povezuje čoveka sa arhetipom ponavljanjem jednog mitsko-obrednog uzora koji probija profani prostor-vreme i čini ga svetim.Svako proučavanje sakralne geografije jednog društva mora se oslanjati na temeljni kosmogonijski mit, na obrede orijentacije koji svoju kosmičnost prenose na prostor, na kalendar koji linearno vreme pretvara u sveto vreme, na projekciju njihove mitske geografije u fizičkoj geografiji, ne zaboravljajući obrede prelaza ili inicijacije koji treba da čoveka i zajednicu povežu s duhovnim arhetipom.

(Nova Akropola)

O autoru

administrator

Ostavite komentar