Она повезује човека са архетипом понављањем једног митско-обредног узора који пробија профани простор-време и чини га светим.
Сa психолошког становишта, наша врста није еволуирала већ 40.000 година и, упркос очитим разликама у боји коже, очију и коси, човечанство чини једна једина врста (Homo sapiens или Homo religiosus) настала различитим мутацијама започетим пре више милиона година. Битно својство овог Homo sapiensa јесте да свесно чини актуелним постојање светог; у ствари, захваљујући буђењу његове сакралне функције – једине функције способне за перципирање виших нивоа стварности – човек је постао sapiens и могао се ослободити материјалне или заметљиве равнине. Захваљујући томе што му је свест постала вертикална, човек је могао повезати до тада раздвојене нивое стварности и дати смисао ономе што је опажао. Стекао је свест о постојању једне димензије „посве друкчије” од оне заметљиве. Дакле, може се рећи да Homo sapiens има мишљење религиозног карактера у смислу у којем Андре Леруа Гуран схвата религију, наиме, као „скуп заокупљености које, чини се, надилазе материјални поредак”.
Homo sapiens или Homo religious резултат је, дакле, појаве новог стања свести, оног које може спознати свето. Ово трагање својствено човеку потреба је за разумевањем ствари изнутра, с оне стране привидног. Будући да човек претвара свет у слике, може се утврдити, са Жилбером Дираном, да је симболичка имагинација „златна подлога очовечења (хоминизације)”. Функција која у људској свести омогућује изражавање светог је активна имагинација, матрица (прамера) симболичког језика и целокупног уметничког стварања. Актуализовање симболичке имагинације уводи човека у нови универзум преддстава у којем је унапред могуће приступити једном целовитом или глобалном виђењу света. Макрокосмичка искуства нису за њега више спољашња нити страна, већ представљају искуство оних који су се поново пронашли усред једне целине. Тако магијско-религијско искуство омогућује претварање у самог човека у симбол.
Сакрална географија је веза, она је артикулација, зглоб који повезује човека с небом и земљом и омогућује му свесно комуницирање с различитим нивоима стварности. Према Мирчи Елијадеу, за човека древних друштава „сама чињеница да живи у свету има вриједност религије. То значи да он живи у свету који су створила надприродна бића и да су његово село или његова кућа слике космоса.” Он је митском географијом повезан са самим пореклом света. За древну онтологију, реално се идентификује пре свега са снагом, са животом, с плодношћу, изобиљем, а исто тако са свиме што је необично, јединствено, другим речима, са свиме што постоји на аутентичан начин или што представља свет изузетне егзистенције, јер сакралност носи смисао, она је, пре свега, главни израз реалног.
Сакрална географија је, према томе, свети простор-време који делује попут неког међусвета омогућујући приступ различитим плановима космичке егзистенције. Помоћу сакралне географије традиционална су друштва покретала низ кореспонденција омогућујући везивање свести земаљског живота с небеским.
Усвајање свести о вертикалности не огледа се само у материјалним променама, већ нарочито у једној новој перцепцији света. Вертикална димензија допушта актуализовање осе света, те нити живота која повезује нивое стварности и означава средиште. Она постаје, дакле, суштинска преокупација за човека. Светилишта, градови или куће били су грађени у одређеном односу према средишту које их повезује, јер без таквог средишта, без оријентације, ни простор ни време нису настањиви. Простор оријентисан око неког средишта постаје умањени модел универзума. Звезде и годишња доба окрећу се и оплођују место које је постало живући универзум.
Према традиционалном виђењу, човек проживљава искуство светог и повезује се са универзумом помоћу сакралне географије која уједињује простор и време и којој је циљ на земљи репродуковати конфигурације небеског света. Те везе неба и земље слављене су на географски тачно одређеним местима где су заједно чиниле истински посвећени простор. Тај простор може се упоредити с једном бесконачном мрежом чији су чворови везе, тачке сједињења или хијерогамије (светог брака) између неба и земље. Тако је сваки стари град био један од магичних чворова, једна од тих веза и чинио је структурни елемент сакралне географије.
Тај брак између различитих равнина постојања слављен је у одређеним повлашћеним тренуцима који су били утврђени успоставом календара. Циљ календара био је дати живот и покрет простору повезујући га с космичким ритмом. Тако је, такође, и време постало свето и омогућило поновно сједињење човека са универзумом. Сакрална географија је, према томе, свети простор-време који делује попут неког међусвета омогућујући приступ различитим плановима космичке егзистенције. Помоћу сакралне географије традиционална су друштва покретала низ кореспонденција омогућујући везивање свести земаљског живота с небеским.
Цела сакрална географија састоји се од „слике света”, садржане у митском открпвењу које чини језгро веровања традиционалног друштва. Упркос њиховој разноврсности, све митске приче преносе једну конвергентну слику универзума. Kако је то веома добро утврдио Мирча Елијаде, свака прича носи у себи слику средишта света, средишта које повезује оно што је горе с оним што је доле, попут осе света захваљујући којој све живи и све је повезано.
У митској географији свети простор јесте стварни простор par excellence. За древни свет мит је стваран јер приповеда о манифестацијама истинске стварности. У једном таквом простору могућ је непосредан дотицај са светим које се материјализовало у одређеним предметима, или се јавља у хијерокосмичким симболима (Стуб света, Kосмичко дрво итд.). У културама које познају концепцију три космичка подручја – Небо, Земља, Подземни свет – средиште је место пресека ових подручја. Управо овде је могућ пробој нивоа и, истовремено, комуникација између ова три подручја. То је, дакле, слика коју, захваљујући свом мултивалентном карактеру Homo religious користи да би проникнуо у коначну стварност. Зато што се та реалност манифестује на контрадикторан начин, у форми парадокса, измичући линеарности концепта који каже да је симболички језик, тј. језик активне имагинације, постао оруђем оперативног израза целе сакралне географије.
Имагинација, као креативна снага која ствара облике и представе стварности, дакле актуелне, има задатак упознати нас с подручјем битка, које је с оне стране чула, и с апстрактним, како нас подсећа Анри Корбен. Активна имагинација омогућује нам приступ у међусвет између чулне и интелигибилне равнине, тј. на само место њихове интеракције. Без тог међусвета, артикулација између чулног и интелигибилног дефинитивно је блокирана и његов нестанак узрокује катастрофу духа који, лишен свог парадоксалног места активне снаге свести, губи способност да се конкретно манифестује. Он, дакле, остаје пасивни агенс и манифестује се искључиво на један од два начина, било чулно било апстрактно.
Имагинарни свет, седиште активне имагинације, изгледао би као свет у којем се реализују кореспонденције и симболи. То је седиште средишта света који повезује различите нивое стварности. Он је место coincidentia oppositorum, као ново стање разумевања, ни алегоријско ни фантомско, већ прилично конкретно. То стање битка описали су познаваоци ванспознајног света и у Египту се симболички представљало ликом Озириса, чудесног бића, бога мртвих и ускрснућа. Имагинарни свет има контрадикторно својство да дематеријализује чулне форме и да даје форму, али не материјалну, интелигибилној стварности којој даје облик и димензију. Традиционална друштва су одувек познавала троделну организацију свијета коју је поново учинио актуелном Анри Корбен и она се може приказали на следећи начин:
1. Интелигибилни свет: чиста интелигенција интелигибилних форми (које се не могу представити), Nous код Грка, Nun код Египћана.
2. Имагинарни свет: свет душе, форми које се могу замислили, видљивих, али не материјалних, Psyche код Грка; свет божанстава-симбола; место парадокса.
3. Чулни свет: подручје материјалних ствари, конкретних форми, Soma код Грка; људски свет.
Према сакралној географији, материјална територија традиционалних друштава била је уређена по узору на имагинарни свет и њихова земаљска домовина постала истинска врата ка вечности, огледало између неба и земље, тј. ново место парадокса, место слика. Сакрална географија има херменеутичку улогу, ta’wil иранске филозофије 13. столећа: „вратити неку ствар њеном извору”, њеној истинској стварности, њеној небеској земљи. Према сакралној географији, конкретно и привремено место постаје способно укључити се у сакрални простор-време, омогућујући појаву интелигибилног у овоме свету. Сакрална географија је веза, она је артикулација, зглоб који повезује човека с небом и земљом и омогућује му свесно комуницирање с различитим нивоима стварности.
Митска прича изгледа као повлашћено средство за изражавање г виђења свијета у којем сви његови делови раде синкронизовано. „Човек традиционалних друштава митом приповеда како су ствари постале, он их објашњава и посредно одговара на друго питање: зашто су оне постале и зашто сам ја дошао на свет?” Тако су приче које говоре о стварању света и људског бића, космогонијски митови, одувек за сва људска друштва били нешто на шта су се позивали, нека врста модела. Kосмогонијски мит објашњава како су ствари прешле из виртуелног стања у актуелну стварност. Он је, дакле, постао модел целог процеса стварања и претварања, а такође и целе формалне структуре актуелизације темељних моћи живота. Kосмогонијски митови објашњавају како је створен првотни простор, омогућујући остатку манифестације да се испуни од првотних времена наовамо.
Kосмогонијски митови су, такође, носиоци једне сакралне географије, другим речима, једне слике света imago mundi. Сакрална географија се установљава јер је imago mundi изграђена на земљи. Kонкретна реализација једне слике света изградњом кућа, храмова или градова актуелизује првотне структуре овде и сада. Она повезује човека са архетипом понављањем једног митско-обредног узора који пробија профани простор-време и чини га светим. Свако проучавање сакралне географије једног друштва мора се ослањати на темељни космогонијски мит, на обреде оријентације који своју космичност преносе на простор, на календар који линеарно време претвара у свето време, на пројекцију њихове митске географије у физичкој географији, не заборављајући обреде прелаза или иницијације који треба да човека и заједницу повежу с духовним архетипом.
(Нова Акропола)
