ALHEMIJA DUHA

SREĆNE SE UBIJAJU U ŠEST

180 pregleda
Pixabay

„Neverovatno! Imala je sve da bude srećna.” Moj lični utisak je da su te žene, u stvarnosti, bile srećne jedino kada su imale veoma malo da to budu.

Gabrijel Garsija Markes

Uvlačim se ponekad u samoposlugu posmatrajući domaćice kako oklevaju pred rafovima kolebajući se šta da kupe, vidim ih kako se šetaju s kolicima među lavirintima sa izloženom robom i uvek se pitam koja će se od njih ubiti istoga dana u šest posle podne. Taj ružni običaj potekao je iz jedne medicinske studije, prema kojoj žene u razvijenim zemljama, na kraju plodnog života i jevanđelskog materinstva, pošto su pomogle muževima da se izvuku iz blata i podigle sinove, završavaju tako što se ubijaju kada su sve teškoće prebrođene i kada treba da plove mirnim vodama jeseni. Najveći deo ovih žena, ubija se, prema istoj statistici, predveče.

Nema ničega težeg, sterilnijeg i uzaludnijeg od rada domaćice. Jedna od stvari koja me čini radoznalim i kojoj se divim je način na koji žene uspevaju da obezbede dovoljno toaletnog papira. Izračunati koliko je metara potrebno za svakodnevnu intimnu potrebu, najukorenjeniju i u isto vreme najmanje predvidljivu, zahteva ne samo poseban instinkt, već i administrativni dar, dostojan najuglednjih preduzeća.

Da im se ne divim iz tolikih drugih motiva, kao što sam, nadam se jasno, pokazao u svojim knjigama, već samo ta pomenuta vrlina bila bi dovoljna da ih poštujem.

Zaista sam uveren da je samo mali broj ljudi sposoban da održava red u kući sa toliko prirodnosti i efikasnosti. Ja lično ne bi to bio u stanju ni za kakve pare ovoga sveta.

U logistici kuće je skriveno svojstvo istorije koje istoričari obično ne vide. Da ne odem previše daleko, uvek sam verovao da kolumbijski građanski ratovi iz prošloga veka ne bi bili mogući bez spremnosti žena, koje su ostajale da održavaju red kod kuće. Ljudi su, bez mnogo razmišljanja, stavljali pušku na rame i odlazili u avanturu. Baba mi je pričala da je deda, veoma mlad, otišao sa vojskom generala Uribe i da za njega nije čula celu godinu dana. Jednoga jutra, veoma rano, neko je pokucao na prozor njene spavaće sobe i glasom, koji nije prepoznala, rekao: „Ako hoćeš da vidiš supruga smesta ustani”. Baka je istoga trenutka otvorila prozor, ali jedino što je videla bio je prašnjavi trag konjice, u kojoj je bio i njen voljeni. Kako su to sve naše bake izdržale, brinući same o deci, ne može se pročitati u istorijama, koje, uostalom, pišu muškarci.

Imajući sve to u vidu, objašnjenje zbog čega žene, preobraćene u domaćice, završavaju ubijajući se u šest posle podne, nije tako misteriozno kako se može činiti.

Udavale su se veoma mlade i lepe za preduzimljive i sposobne ljude koji su započinjali karijeru. Bile su radne, uporne, lojalne i činile sve što je u njihovoj moći da jednom rukom pomognu supruzima da napreduju, dok su sa drugom podizale potomstvo. „Podnosile su”, kako sam čuo jednom od svoje majke, „ceo teret u kući”. Kao što su to činile i njihove bake u toku zaboravljenih ratova. Ma koliko taj heroizam bio grozničav i nezahvalan, on je bio smisao njihovog života. Bio je to mnogo manje posle više godina, kada je karijera supruga bila završena a porodica uživala plodove višegodišnjeg rada i još manje kada su odrasli sinovi odlazili od kuće. Tada je nastajala velika praznina u kojoj požrtvovane supruge i majke nisu uspevale da nađu smisao.

Prijatelji su njihovu sudbinu propraćali uvek istim rečima: „Neverovatno! Imala je sve da bude srećna.” Moj lični utisak je da su te žene, u stvarnosti, bile srećne jedino kada su imale veoma malo da to budu.

(Fenomeni)

O autoru

administrator

Ostavite komentar