„Невероватно! Имала је све да буде срећна.” Мој лични утисак је да су те жене, у стварности, биле срећне једино када су имале веома мало да то буду.
Габријел Гарсија Маркес
Увлачим се понекад у самопослугу посматрајући домаћице како оклевају пред рафовима колебајући се шта да купе, видим их како се шетају с колицима међу лавиринтима са изложеном робом и увек се питам која ће се од њих убити истога дана у шест после подне. Тај ружни обичај потекао је из једне медицинске студије, према којој жене у развијеним земљама, на крају плодног живота и јеванђелског материнства, пошто су помогле мужевима да се извуку из блата и подигле синове, завршавају тако што се убијају када су све тешкоће преброђене и када треба да плове мирним водама јесени. Највећи део ових жена, убија се, према истој статистици, предвече.
Нема ничега тежег, стерилнијег и узалуднијег од рада домаћице. Једна од ствари која ме чини радозналим и којој се дивим је начин на који жене успевају да обезбеде довољно тоалетног папира. Израчунати колико је метара потребно за свакодневну интимну потребу, најукорењенију и у исто време најмање предвидљиву, захтева не само посебан инстинкт, већ и административни дар, достојан најугледњих предузећа.
Да им се не дивим из толиких других мотива, као што сам, надам се јасно, показао у својим књигама, већ само та поменута врлина била би довољна да их поштујем.
Заиста сам уверен да је само мали број људи способан да одржава ред у кући са толико природности и ефикасности. Ја лично не би то био у стању ни за какве паре овога света.
У логистици куће је скривено својство историје које историчари обично не виде. Да не одем превише далеко, увек сам веровао да колумбијски грађански ратови из прошлога века не би били могући без спремности жена, које су остајале да одржавају ред код куће. Људи су, без много размишљања, стављали пушку на раме и одлазили у авантуру. Баба ми је причала да је деда, веома млад, отишао са војском генерала Урибе и да за њега није чула целу годину дана. Једнога јутра, веома рано, неко је покуцао на прозор њене спаваће собе и гласом, који није препознала, рекао: „Ако хоћеш да видиш супруга сместа устани”. Бака је истога тренутка отворила прозор, али једино што је видела био је прашњави траг коњице, у којој је био и њен вољени. Kако су то све наше баке издржале, бринући саме о деци, не може се прочитати у историјама, које, уосталом, пишу мушкарци.
Имајући све то у виду, објашњење због чега жене, преобраћене у домаћице, завршавају убијајући се у шест после подне, није тако мистериозно како се може чинити.
Удавале су се веома младе и лепе за предузимљиве и способне људе који су започињали каријеру. Биле су радне, упорне, лојалне и чиниле све што је у њиховој моћи да једном руком помогну супрузима да напредују, док су са другом подизале потомство. „Подносиле су”, како сам чуо једном од своје мајке, „цео терет у кући”. Kао што су то чиниле и њихове баке у току заборављених ратова. Ма колико тај хероизам био грозничав и незахвалан, он је био смисао њиховог живота. Био је то много мање после више година, када је каријера супруга била завршена а породица уживала плодове вишегодишњег рада и још мање када су одрасли синови одлазили од куће. Тада је настајала велика празнина у којој пожртвоване супруге и мајке нису успевале да нађу смисао.
Пријатељи су њихову судбину пропраћали увек истим речима: „Невероватно! Имала је све да буде срећна.” Мој лични утисак је да су те жене, у стварности, биле срећне једино када су имале веома мало да то буду.
(Феномени)
