Тафофобија је страх од сахрањивања док смо још живи, а корен највероватније сеже још у древна времена када је ово био један од начина кажњавања. Сурова казна због које многи и данас имају фобију.
Легенда коју су забележили византијски историчари из 1. и 12. века, Зонарес и Kедренос, говори да је источноримски цар Зенон у петом столећу жив сахрањен у Kонстантинопољу јер је постао тиранин због претеране конзумације алкохола. И додају да су његови поданици три дана чули крике из гроба који се налазио у цркви Светих Апостола, али да нису желели да отворе саркофаг због мржње коју су осећали. Иако је за живота стекао доста непријатеља, прича о ромејском цару је највероватније неистинита, међутим она указује на једну ствар – још од древних времена када су људи желели некога да казне, једна од бројних метода била је сахрањивање живих преступника.
Највероватније никада нећемо сазнати да ли су овај облик казне Римљани преузели од геманских племена или је био локалног карактера, али је остало забележено да је једна од весталки осуђена на „живо сахрањивање” тако што је затворена у пећину са мало хране и воде – због кршења целибата на који се заветовала ступањем у ред.
Тацит у свом делу „Германија” бележи да су германска племена имала два облика смртне казне. Један је подразумевао кажњавање издајника бешењем о дрво, а други везивање за плетени рам а потом гурање у блато и закопавање, јер су сматрали да срамота мора да се прикрије. Највероватније никада нећемо сазнати да ли су овај облик казне Римљани преузели од геманских племена или је био локалног карактера, али је остало забележено да је једна од весталки осуђена на „живо сахрањивање” тако што је затворена у пећину са мало хране и воде – због кршења целибата на који се заветовала ступањем у ред.
Слична традиција се наставила током средњег века, па је у енглеском обичајном праву ова казна служила за мучење и смрт осуђених за почињену содомију или неки сличан вид разврата. Док је у данском граду Рибе, према статуту из 1269. године, служила да се казне жене лопови.
Током векова ова казна је у бројним културама наставила да еволуира. Примећено је њено практиковање у бројним земљама од Фарских острва и Русије где су убице мужева осуђиване на јаму, до Бразила где су се деца староседелаца с посебним потребама сахрањивала на поменути начин. Ова пракса се, такође, често изводила за време ратова у модерном добу.
Свето римско царство је, такође, практиковало ову казну на чедоморкама и силоватељима. Ово сазнајемо из записа средњовековног правника Едуарда Хендкеа који је тврдио да је кажњавање жена кривих за чедоморство на овај начин било често у Хесену, Чешкој и Тиролу. Од 1412. до 1447. године у овим местима је живо сахрањено њих 10, те да су накнадно прободене кроз срце коцем. Истраживачи објашњавају да други део казне у суштини није био метод погубљења већ чин спречавања покојнице да устане из гроба у жељи за осветом тј. да се повампири и да представља део народних веровања.
Током векова ова казна је у бројним културама наставила да еволуира. Примећено је њено практиковање у бројним земљама од Фарских острва и Русије где су убице мужева осуђиване на јаму, до Бразила где су се деца староседелаца с посебним потребама сахрањивала на поменути начин. Ова пракса се, такође, често изводила за време ратова у модерном добу. Најпознатији примери су Вијетнамски и Заливски рат, а током потоњег је на овај начин усмрећно – према неким проценама – од 80 до 250 ирачких војника. Док је према неким извештајима 2014. године, ИСИС закопао живе језидске жене и децу да би уништио њихово племе.
ТВ емисија „Разбијачи митова” је пре неколико година тестирала да ли неко може да преживи да буде закопан жив дуже од два сата. Међутим, када је челични ковчег водитеља почео да се савија под тежином земље, експеримент је морао да буде прекинут. Научници се слажу да без обзира у коју сврху је казна спровођена, она је морала да остави и психичке последице на жртву у последњим тренутцима. Страх је био толико дубок да се кроз гене пренео и на наредне генерације, и толико је снажан да је постао фобија – тафофобија.
(Национална географија)
