Несумњиво јесте да појмови и праксе са префиксом mind освајају подједнако пажљу научника и лаика. Дакле, шта представља mindfulness? Према речима Данијела Големана, филозоф Виљем Џејмс „на изванредан начин показује какву улогу одржање пажње игра у моралу, образовању, огромном низу других, веома значајних животних аспеката”.
Гордана Медић-Симић
Док су на Истоку хиљадама година постојале технике засноване на увежбавању „стања потпуне присутности” и коришћене за побољшање менталног здравља, општег стања и духовно-егзистенцијелних питања, на Западу је добробит ових ваннаучних приступа препозната тек релативно скоро (Dryden & Still, 2006; Kabat-Zinn, 2003). Западни свет данас под појмом мindfulness подразумева одржив метод који се подједнако односи и на здравље и на духовност; те се ове области препознају као делови истог система.
Mindfulness метод је привукао пажњу у литератури из области здравља пре више од две деценије с упливом и порастом прихватања источњачких пракси.
Не чуди што је допринос mindfulness метода примећен најпре у помагачким дисциплинама, као што је психолошко саветовање, неуропсихијатрија или психотерапија где су однос међу људима, пажња и концентрација суштина позитивног исхода. Вољно управљање пажњом и концентрацијом, као стање пуног присуства, обједињено појмом mindfulness дефинисано је на различите начине; као стање, особина, вештина, метода и техника, а чини се да поседује велики потенцијал за унапређење квалитета живота. Истраживања показују да практиковње ових техника доприноси постизању самосвеснијих менталних и емоционалних стања, као и понашања. Претпоставља се да ове промене имају последице и на неуролошке процесе човека, што је у домену различитих научних истраживања.
Mindfulness метод је привукао пажњу у литератури из области здравља пре више од две деценије с упливом и порастом прихватања источњачких пракси. Постало је чак и популарно говорити о томе. У књизи Mindclearing; the key to mindfulness mastery (Whieldon, 2016), једној од најновијих која се бави популарнијим представљањем mindfulness метода клиринга (mindclearing), ауторка управо говори о пракси менталне хигијене која је права добробит за човека 21. века. Колико је препозната ова тема најбоље сведочи чињеница да је mindfulness метод био промовисан на насловној страни часописа Time 2014. године. „ Није више питање да ли овај метод ради, већ зашто и како ради” (Whieldon, 2016, стр. 226) наводи ауторка ове књиге. Она истиче самоспознајни ефекат практиковања ове менталне дисциплине, засноване на Патанђалијевој древној науци јоге, комбиноване са савременим психотерапијским методама.
Јон Кабат-Зин (Твитер)
Заиста, постоје истраживања која указују на могућу везу између мindfulness метода и онога што називамo самоспознајом (Carlson, 2012). Самоспознаја или знање о себи односи се на перцепцију сопствене личности или личних образаца мишљења, осећања и понашања, као и знање о томе како други доживљавају те обрасце (Vazire & Carlson, 2010). Често су у савременим разматрањима тема повезаних с пажњом и концентрацијом цитиране речи филозофа Виљема Џејмса, који је пре једног века објавио књигу „Разговори с наставницима” (Големан, 2004). У овом делу Џејмс говори експлицитно о „вољном одржавању пажње” као врхунској вештини, значајној за продубљивање квалитета живота.
„Џејмс на изванредан начин показује какву улогу одржање пажње игра у моралу, образовању, огромном низу других, веома значајних животних аспеката. Образовни систем који би, према његовим речима, могао да помогне ученицима да развију способност да својевољно одрже пажњу, био би најбољи образовни систем. У будизму се то назива свесношћу или интроспекцијом, као и шамата, обука, медитативни спокој.” (Големан, 2004. стр. 372).
У последњој деценији често је употребљаван појам mindfulness управо у контексту способности вољног одржавања пажње. Иако поседује „њу ејџ” призвук, данас је овај појам пронашао своје место и у научном свету, захваљујући управо развоју технолошких уређаја (ПЕТ скенер, функционална магнетна резонанца) којима се спроводе истраживања могућих добробити од ових пракси. Данијел Големан је писао о томе, сведочећи о сусретима филозофа, неуронаучника, психолога и стручњака за људски развој, као и будистичких монаха, чак и самог далај ламе у Институту „Свест и живот” (Mind and Life). Ови сусрети су имали за циљ истраживање феномена свести, али и креирање програма психосоцијалног и емоционалног учења које би помогло умањењу деструктивног понашања код деце и младих, као и подстицању позитивних емоција.
Данијел Големан (Фејсбук)
Сличан, Mind up програм, спроводи се широм света, па и код нас, а укључује обуку наставника и васпитача за управљање – „свесном пажњом”. Циљ је резултате истраживања развојне когнитивне неуронауке применити на креирање пракси вежбања сабраности, социјалног и емоционалног учења. Креатори и реализатори ових програма сигурни су у њихово позитивно, трансформишуће дејство, које подразумева изградњу позитивних ставова и навика, као и развој психолошке отпорности – резилијентности код својих полазника.
Несумњиво јесте да појмови и праксе са префиксом mind освајају подједнако пажљу научника и лаика. Дакле, шта представља mindfulness?
Говорећи о пореклу и развоју овог појма можемо утврдити да представља секуларни дериват будистичких медитативних техника, укључујући зен, випасану и тибетански будизам, коришћен у терапеутској пракси. У стручној литератури често навођен, један од првих научника који је увео овај појам и припадајућу му праксу у сврхе лечења јесте професор Јон Кабат-Зин (Jon Kabat-Zinn, 1994) и његов програм – Mindfulness Based Stress Reduction. Рад професора Кабат-Зина из Медицинског центра Масачусетс универзитета у Ворчестеру био је заснован на будистичкој пракси медитације старој преко две хиљаде година, а ипак у потпуно секуларизованом виду. Кабат-Зин је развио методе за коришћење свесних медитација на широком узорку популације – на запослене људе, хоспитализоване пацијенте, затворенике и популацију из гета из разних области САД.
„Користећи прилагођену медитацију доброте, која људе обучава да из тренутка у тренутак пажљиво посматрају своје мисли и осећања, а да на њих не реагују, Кабат-Зин је помогао болесницима да поврате душевни мир, што им је ублажило физичке болове, патњу и симптоме које су имали… Оваква медитација се користи у болницама, а будизам се никада и не спомиње…” (Големан, 2004, стр. 372).
Прва шира уоптреба овог термина долази из енглеског језика и односи се на поседовање имплицитне свесности контекста и садржаја неке информације (Langer, 1989), тако да би психолошки саветник могао бити свестан културе, клијентових развојних потреба или стандарда праксе. У овом приступу бити mindful значило је способност за скидање пажње са одређених садржаја или показивање бриге (Dryden & Still, 2006).
У енглеском језику појам медитација
подразумева различите активности
(нпр. вођена медитација, контемплативна
медитација, „mindfulness медитација”,
медитација као молитва) и изгледа да
је то најбоља реч која подразумева
есенцију пракси које долазе с Истока.
У тексту који читате није реч о овој конотацији термина мindfulness, већ се оно односи на енглески превод санскритске речи Sati (Germer, Siegel, & Fulton, 2005).
С обзиром да су термини mindfulness, „медитација” и „mindfulness медитација” често коришћени као узајамно заменљиви, готово као синоними, помињање термина mindfulness може бити збуњујуће. Наиме, изгледа да су „различити психолошки процеси и методе описивани истим термином” (Hayes & Wilson, 2003, p. 166). Постоји и обрнути случај, где различити термини указују на исту mindfulness праксу, што доприноси конфузији. На пример, усмеравање пажње на искуство ходања може се тумачити као медитативна шетња (јап. кинхин). У енглеском језику појам медитација подразумева различите активности (нпр. вођена медитација, контемплативна медитација, „mindfulness медитација”, медитација као молитва) и изгледа да је то најбоља реч која подразумева есенцију пракси које долазе с Истока. Сем у егзотичном источњачком наслеђу, праксе сабирања ума и молитве-медитације постоје у разним религијско-филозофским системима, па и у православном хришћанском наслеђу, посебно у исихазму.
Потребно је имати у виду да неки научници истичу да је mindfulness преднаучна активност и концепт који још није у потпуности сазрео за пуно научно истраживање (Hayes & Wilson). Дефинисање mindfulness метода за истраживачке потребе није једноставно и још је у иницијалној фази (Hayes & Shenk;, 2003; Shapiro et al., 2006). Из овог разлога, „mindfulness медитација” понекад бива смештана у контекст традиционалних будистичких вежби. Постојао је преокрет од популарног коришћења појма mindfulness до покушаја да се овај појам операционализује у сврху истраживања (Bishop et al., 2004). Бишоп и његове колеге формирали су панел који је унапредио процес дефинисања mindfulness техника за ове потребе. Они су, на пример, запазили да mindfulness захтева способност да се пажња врати свесно на објекат посматрања.
С друге стране, Хајес и Шенк (Hayes and Shenk 2004) додали су да многе друге методе за одрживост пажње могу постојати без способности или вештине за преусмеравање пажње. Из свега овога јасно је да постоји озбиљна потреба да научници обрате пажњу – на саму људску пажњу јер изгледа да је она конституент сваке „свесности”.
Иако је много текстова и научних радова
написано о програмима заснованима на
овом методу, према нашем сазнању још
није објављена неопходна генерална
стандардизација која врста тренинга је
потребна за општу и интегративну праксу
у саветовању и психотерапији, а у току су
емпиријска истраживања на ову тему.
Преглед доступне литературе показује суштински интерес за mindfulness у помагачким делатностима, као што су психолошко саветовање и психотерапија (Allen et al., 2006; Baer, 2003; Grossman et al., 2004; Kabat-Zinn, 2003; Shigaki et al., 2006). Практиковање метода и техника који се могу подвести под појам мindfulness пронашлo je широку примену, нарочито као терапијски „алат” или као метода којом клијенти могу унапредити своје стање, ментално и физичко здравље. Природно, пошто резултати истраживања показују да тренирање ових техника доприноси бољитку клијeната, привлачно делује идеја о примени mindfulness праксе у саветовању и психотерапији. Такође, постављају се и питања стандарда тренинга; која су то неопходна знања и вештине које би терапеути и консултанти требало да имају да би могли радити са клијентима (Capuzzi & Stauffer, 2006; Christopher, Christopher, Dunnagan, & Schure, 2006; Germer, Siegel, & Fulton, 2005; Stanley et al., 2006).
Иако је много текстова и научних радова написано о програмима заснованима на овом методу (Bonadonna, 2003; Kabat-Zinn, 2003; Ryback, 2006; Shigaki et al., 2006), према нашем сазнању још није објављена неопходна генерална стандардизација која врста тренинга је потребна за општу и интегративну праксу у саветовању и психотерапији, а у току су емпиријска истраживања на ову тему (Arunya, B; Thamilselvan, P. 2017, Grabovac, A; Burrell, E., 2017).
