СЕЋАЊА БЛЕДЕ, А ОСТАЈУ

Зашто се сећате имена свог најбољег пријатеља из детињства кога нисте видели годинама, а лако заборављате име особе коју сте недавно упознали? Другим речима, зашто су нека сећања стабилна деценијама, док друга избледе за неколико минута?

 Истраживачи Калтеха (Калифорнијски институ за технологију) утврдили су да се снажна, стабилна сећања заснивају на тимовима неурона који су међусобно синхрони и пружају „вишак информација” који омогућава да та сећања током времена остану. Истраживање је веома важно за разумевање како меморија функционише после оштећења мозга, можданог удара или током Алцхајмерове болести.

Овај истраживачки рад обављен је у лабораторији Карлоса Лоиса, професора биологије, а објављен је крајем августа у часопису Science. Истраживачки тим који је водио постдокторанд Валтер Гонзалес, развио је тест за испитивање неуронске активности мишева док уче и памте ново место. Током теста миш је био смештен у једноставно кућиште са белим зидовима.

Дуж зидова јединствени симболи означавали су различите локације – на пример, подебљани знак плус близу десног краја и угаона коса црта у близини центра. На оба краја стазе била је постављена зашећерена вода (као награда). Док је миш покушавао да се снађе и дође до ње, истраживачи су мерили активност специфичних неурона у његовом хипокампусу (регион мозга у коме се формирају нова сећања) за које се зна да су одговорни за памћење места.

Валтер Гонзалес (ResearchGate)

Tоком вишеструких искустава са стазом, миш је добро упознао и сећао се места на коме је била зашећерена вода. Како јој се више приближавао, све више неурона се синхронизовано активирало пошто би угледао симболе на зиду

 На почетку, када је животиња била стављена на стазу, није била сигурна шта да ради, лутала је лево и десно, док није наишла на зашећерену воду. У тим случајевима, појединачни неурони би се активирали када би миш уочио симбол на зиду.

Међутим, током вишеструких искустава са стазом, миш је добро упознао и сећао се места на коме је била зашећерена вода. Како јој се више приближавао, све више неурона се синхронизовано активирало пошто би угледао симболе на зиду. У основи, миш је препознавао где се налази у односу на сваки појединачни симбол.

Kоришћење група неурона омогућава мозгу да помоћу „вишка информација” и даље чува сећања, чак и ако неки првобитни неурони утихну или буду оштећени

Да би проучили како сећања временом бледе, истраживачи су потом мишеве држали ван ових стаза око 20 дана. По повратку на стазу после паузе, мишеви који су формирали снажна сећања помоћу већег броја неурона брзо су се сетили задатка.

Иако су неки неурони показали различиту активност, мишје памћење стазе се могло јасно препознати током анализе активности великих група неурона. Другим речима, коришћење група неурона омогућава мозгу да помоћу „вишка информација” и даље чува сећања, чак и ако неки првобитни неурони утихну или буду оштећени.

Др Валтер Гонзалес објашњава: „Замислите да имате дугу и компликовану причу коју треба да испричате. У циљу да сачувате причу у памћењу, ви ћете је испричати петорици пријатеља, а затим ћете се повремено састајати са свима њима и помагаћете једни другима да попуните све празнине које је појединац заборавио. Осим тога, сваки пут када намеравате да поново испричате причу, можете да доведете и нове пријатеље да је ,научеʼ – на тај начин бисте помогли да се памћење сачува и ојача. На аналоган начин, ваши неурони помажу једни другима у формирању сећања која ће трајати и опстати током времена.”

Овај рад указује да би сећања могла брже бледети како старимо јер мање неурона учествује у чувању меморије, а ако било који од ових неурона пропадне, меморија се губи. У студији се сугерише да би једног дана одређени третмани могли да подстакну ангажовање већег броја неурона за чување меморије, што би могло да помогне у спречавању губитка памћења.

(Извор РТС)