Мишел Фуко показује да, супротно многим увреженим поставкама, да хришћанска правила у вези са сексуалним праксама нису ништа репресивнија од норми које толеришу прописи паганских филозофа.
Више од три деценије после смрти француског филозофа Мишела Фукоа (1926‒1984), последње поглавље његове „Историје сексуалности” коначно је објављено.
Мишел Фуко (Википедија)
Фукоова књига под насловом „Исповест о месу”, која за тему има питање сексуалне сагласности, важи за преседан у издавачкој кући „Галимар”. Тиме је заокружен монументални рад, чији први део датира из 1976. године. Публиковање тог издања долази у тренутку када је расправа о узнемиравању у центру пажње светске јавности, и када је на неки начин актуелизовано питање сексуалне сагласности у јавном мњењу.
„Ови принципи су прешли у хришћанско размишљање и праксу из паганског наслеђа и чине кодекс облика понашања који су раније били препознати као важеће вредности”, пише филозоф. Брак, прељубништво, проклетство, честитост, невиност, хомосексуалност, мастурбација…
Књига Мишела Фукоа, написана 1980-их, очигледно није анализа тренутног стања. Бавећи се питањем сексуалности, аутор „Историје лудила у класичном добу” у фокус ставља правила и доктрине раних хришћанских очева (од Јустина до Св. Августина).
Филозоф, чије је интересовање за хришћанство добро познато, показује, супротно многим увреженим поставкама, да хришћанска правила у вези са сексуалним праксама нису ништа репресивнија од норми које толеришу прописи паганских филозофа.
„Ови принципи су прешли у хришћанско размишљање и праксу из паганског наслеђа и чине кодекс облика понашања који су и раније били препознати као важеће вредности”, пише филозоф. Брак, прељубништво, проклетство, честитост, невиност, хомосексуалност, мастурбација…
Очеви цркве су, као и грчки и пагански филозофи пре њих, за то поставили низ норми које се односе и на сексуалну праксу. Према мишљењу аутора, те норме показују да су репресивне, али и да не представљају апсолутну забрану, јер упућују на различита проматрања, и говоре у прилог томе да секс не представља табу тему.
У суштини, каже Фуко, од Аристотела до Климента из Александрије, основно је питање одређивања онога што јесте или није толерантно у смислу сексуалности. Свакако, Фукоово читање дотиче најделикатније аспекте феномена који је актуелан и у данашњем друштву.
(Бранислав Јарић, РТС)
