МЕНТАЛНА ЛОЗИНКА

СИМЕОНОВА ОПОМЕНА

Симеон Мироточиви

На самртној постељи свом сину, монаху (светом) Сави, у перо казује премудре мисли намењене потомству. „Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика!”, казује Стефан Немања. 

 Миодраг Иванишевић

 Хтели ми то признати или не, али сељаци су ипак старији од грађана. Невелика заједница вредних људи радила би свакодневно од свитања до сумрака. С времена на време, а углавном по окончању неког великог посла, орања, косидбе, жетве, брања грожђа или шљива, организовали би посело или прело. Kод јаког, виђенијег домаћина, сакупило би се и старо и младо да уз песму и игру, причу и шалу, заједно обележе завршетак „велике работе”. Стари су евоцирали успомене, а млади правили велике планове.

Постојао је устаљени ред и он се поштовао. Знало се ко седи у челу стола, коме се првом сипа пиће, ко и кад наздравља, ко и како дели комаде печења. „Глава глави – плећка харамбаши!” Поред домаћина седео је најстарији или почасни гост, с једне стране, а са друге гуслар или приповедач. Уз гусле би се певале јуначке песме, а понекад (истина ретко) и шаљиве. Сваки домаћин би се потрудио да доведе тренутно најбоље или најактуелније.

Велико поштовање уживао је човек који је знао причати приче. Сваки приповедач додавао је причи нешто ново, нешто своје и трудио се да честим променама ритма задржи пажњу слушалаца. Главни јунак већине прича, иако млад и неискусан (а, у суштини, неискварен, неукалупљен, онај који на неки начин одудара од своје околине), на самом крају, захваљујући пре свега својој проницљивости побеђује противника(е), стиче „небројено благо” и добија најлепшу девојку за жену. Закључци завидне околине увек су идентични: „И то ми је била нека велика мудрост! Могао сам то исто урадити и ја, само се нисам сетио”. Само? Па у томе и јесте разлика. И то повелика.

Приповедач је знао и велики број загонетки. Постављао би питања и најчешће сам давао одговоре које су присутни пажљиво слушали и памтили да би их после казивали својим укућанима. Често су се организовала такмичења која би на крају прерастала у финално надмудривање двојице „најјачих”. Kо зна више загонетки или пословица? Вук Kараџић их је сакупио велики број, али највећу збирку наших загонетки објавио је Стојан Новаковић 1877. године.

У књизи „Живот и обичаји Поповаца”, Љубе Мићевића из 1952. године, прочитао сам народну загонетку: „Ујутру иде на четири ноге, у подне на двије, а увече на три?”, коју је аутор чуо од неког анонимног сељака с којим се случајно срео на прашњавом макадамском друму. У праву сте – то је она иста загонетка коју је тебанска Сфинга (грч. Sphinx, од sphingo – стежем, давим) поставила младом Едипу. Сличну загонетку описао је и Вук. Данас је и мала деца знају, али како ју је за бога милога знао неписмени херцеговачки сељак који никуд није макао даље од свог села без воде и струје? Од кога је чуо? Kако је залутала међу „наше” загонетке? Понекад помислим (да ли с правом?) да постоји универзални фонд загонетки који је, неким чудом, познат свим народима, па чак и оним из најзабитијих крајева наше планете.

У уводу сам написао да увек постоји само једно решење, али да ретки изузеци потврђују правило. Шта рећи за народну загонетку: „Kућица у шумици на једној ножици”? На северу је тачан одговор печурка, а у јужним крајевима гљива. Ако на београдској пијаци затражите печурке сви трговци ће кренути руком ка шампињонима (!), никад за буковачом. Прихватимо ли, мирољубиво, да је, на крају, ипак реч о синонимима и да су у питању истоветна решења, шта ћемо са загонетком „Пуна школа ђака, ниоткуда врата?”

У јужним крајевима одговор је шипак, нар или мограњ, а на северу тиква или бундева. Неки као тачан одговор наводе и лубеницу или дињу, у зависности од тога шта се у том крају више гаји. Да ли је реч о истом решењу или у овом случају ипак можемо говорити о оном изузетку?

Био сам не тако давно на великој свадби и видео старе обичаје који се полако, али сигурно губе. Било је и ића и пића, стандардно претерано. Пуно овога, а превише онога. Па кад су кренула натпевавања, гости против домаћина и обратно… За сваку ситуацију постоји песма коју започиње један глас, а потом прихватају сви из тог табора. И када касни супа, и када је месо преслано, и када не долази дугоочекивана кафа. Ишла је отприлике овако: „’Оће ли та кафа доћи, чекаћемо до поноћи?” Потом им прозвана страна адекватно одговара – песмом наравно. Постоји и песмица коју певају домаћин и његова екипа којом поручују гостима да су предуго остали и да је време да иду својим кућама. Лудо је било!

У тој гунгули доминирао је лик гостујућег чауша. Чауш (дебели сват, шаљивчина) има скоро неограничена права и може рећи шта год хоће и коме год хоће. Његова реч увек се слуша с великом пажњом. Он држи здравицу или је препушта неком другом, по свом избору, наравно. То је особа коју не треба мешати са старим сватом који је по хијерархији ипак на првом месту. Чауш је само аниматор коме су широм одрешене руке. Овај је с невероватном лакоћом избалансирао изузетно озбиљне теме са неозбиљним и надмоћно се надмудривао с домаћином. Употребио је прегршт двосмислених речи и реченица и много, много ласцивних израза који су уобичајени на свадбама. Започињао је прастаре сватовске песме које се због свог скаредног садржаја не би ни смеле певати на јавном месту, али он је био чауш и имао је на то право.

Стари Римљани су имали сентенцију Quod licet Iovi non licet bovi! – Оно што је дозвољено Јупитеру није и волу! „Није свачије кроз село певати”, рекао би наш мудри народ. Зна се ред. Оно што је дозвољено чаушу није и нама!

Ту и тамо користио би неке изразе које одавно нисам чуо, а појединим млађим гостима почесто је била неопходна помоћ старијих да би правилно схватили о чему је реч. Помагао сам и ја колико сам знао и умео, али убрзо сам закључио да водимо битку са ветрењачама. Непрестано смо објашњавали, боље рећи симултано преводили, чаушеве доскочице са српског на српски. Нисмо преводили некакве туђице, већ наше властите речи, на нашем али и њиховом матерњем језику.

Деци рођеној у Аустралији, на Новом Зеланду или у Kанади, која су на наше згражавање говорила „матерњи” енглески чак и са својим поносним мајкама и очевима, нико више није ни покушавао да објасни значење појединих речи које су одједном, као неким чудом, постале потпуно стране и њиховим родитељима.

Певала се и стара песма „Ој, девојко под брдом спучи пуце под грлом…” Да ли вам је позната? Не? А да ли знате шта су пуцета или пуцад? Опет не? Ако досад нисте наишли на те изразе није смак света. Постоје квалитетни речници српског језика или питајте неког старијег – под претпоставком да вас све ово интересује. Пуцица је мало пуце, односно дугменце. Савесни младић песмом упозорава брђанку девојку да би из безбедносних разлога ипак морала што пре закопчати најгорње пуце на својој блузи – да не тражи ђавола да га не би и нашла!

У књизи „Завештање Стефана Немање” аутор Миле Медић на изузетан начин описује последње тренутке оца Симеона који на самртној постељи свом сину, монаху (светом) Сави, у перо казује премудре мисли намењене потомству. „Боље ти је изгубити највећи и најтврђи град своје земље него најмању и најнезнатнију ријеч свога језика!”, рећи ће Симеон. Изгубљени град може се повратити када војска ојача, али једном изгубљена реч никада се више не враћа. Да ли ће се пуце изгубити зависи искључиво од нас!

Можда ће вам звучати невероватно, али заиста не претерујем када кажем да нам енигматика, поготово решавање укрштеница и ребуса, умногоме помаже у очувању нашег прелепог језика који ће добити чувара више чим и ви почнете сами решавати ребусе.

 Текст је преузет из књиге „Ребуси и како их се решити”, Миодрага Иванишевића, коју можете наћи у свакој боље снабдевеној књижари или наручити поузећем на телефон: 066/240 499 или e-mail: miodrag.ivanisevic@gmail.com

 

 

О аутору

Станко Стојиљковић

Оставите коментар