RAZGOVORNIK

SMISAO U PROLAZNOSTI

Vladimir Petrić (Blic)

Stanko Stojiljković

Prof. dr Vladimir Petrić: Za mene bi večno bitisanje bilo neizdrživo čak i u raju, ukoliko tamo ljudska svest nije potpuno otkačena.

 Idem u susret jednom velikom  možda: navucite zavesu, farsa je završena (Rable)

Zagledan u „Zid uspomena”, Vladimir Petrić (81) duže od decenije ispisuje svoj digitalni životopis pod ovim imenom – od rodnog Prnjavora (BiH) do Harvarda (SAD) – koji, prema vlastitom predviđanju, nikada neće okončati! Kako u nekoliko sati smestiti sve filmske velikane (glumce, režisere, teoretičare) koji su na njega uticali i s kojima je sarađivao?

Nemirnog duha i veoma radoznao, u međuvremenu poduhvatio se da satka „intimni digitalni esej”, nazvan „Nemilosrdni anđeo”, koji je posvećen desetogodišnjici agresije NATO-a na Srbiju. I u isto vreme započeo je da sa engleskog na srpski prevodi svoju studiju o estetičkoj razlici između slikarstva, fotografije, filma i digitalnih medija.

„Politikin” sagovornik je prvi u svetu zavredio doktorsko zvanje iz filmskih nauka posle čega je pozvan da predaje istoriju filma na Harvardu i postane direktor-utemeljivač istoimenog filmskog arhiva (do odlaska u penziju 1997). U Beogradu je završio i predavao na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju, učestvujući u izvođenju prvobitnog televizijskog programa u nas na Beogradskom sajmu, i stekao diplomu na Filozofskom fakultetu (engleski i književnost). Pozivan je da predaje i na drugim američkim i svetskim univerzitetima, a objavio je niz knjiga i studija.

 „Snaga uobrazilje sigurno je osnovna snaga ljudske duše; ona se ispoljava u noćnom snu, u polusvesnim dnevnim snovima, u predstavljanju želja našeg nagonskog života, u bogatstvu domišljanja razgovora, u mnogim očekivanjima koja prate hod našeg iskustva i, pripremajući put, prethode mu”, napisao je nemački filozof Eugen Fink. Da li ste saglasni?

Vladimir Petrić: O bilo kom aspektu navedenog citata mogla bi se napisati knjiga, a mnoge već postoje. Za mene je posebno zanimljiva „snaga” kojom ljudska uobrazilja pokreće stvaralački čin, bez čega ne bi postojala velika umetnička dela književnosti, slikarstva, arhitekture, pozorišta, filma. Čovekova kreativna energija u stanju je da prevaziđe intencije samog autora, čak i da promeni ideološko značenje dela. Dokumentarni film Leni Rifenštal „Trijumf volje” (1936) koji, i pored toga što veliča nacizam i Hitlera, spada među najveća dostignuća svetske kinematografije jer je „autorkin talenat nadjačao njen (reakcionarni) politički stav, otkrivajući svu monstruoznost spektakularnog egzibicionizma nemačkog Vermahta i manijakalni entuzijazam lude gomile koja bezumno kliče Fireru”. Ovo je zaključak iz moje studije o fašističkoj kinematografiji koju prevodim na naš jezik.

 Petrić: A kako doživljavate nacionalizam?

Imam identičan stav kao indijski pesnik Rabindranat Tagore, koji je osećao toliku averziju prema nacionalističkom osećanju da o tome uopšte nije hteo da raspravlja. Odbacivao je i ekstremni patriotizam smatrajući da „patriotizam ne sme biti duhovni zaklon za čoveka […] moje utočište je sveopšti humanizam kome nikada neću dozvoliti da odnese pobedu nad mojom čovečnošću”. Kako to postići? Jedino uzdizanjem svesti mogućno je, ako ne odbaciti, onda barem prigušiti destruktivnost nacionalizma (koji je toliko zla naneo ne samo balkanskim narodima). Nažalost, imajući u vidu kulturno stanje našeg naroda, to se ovde neće zbiti u dogledno vreme.

 „Ceo svet je pozornica” (Viljem Šekspir), zar ne?

Petrić: A ljudi i žene glumci i glumice! Sudeći po Šekspirovim dramama, naročito tragedijama, najuspešniji smo u izvođenju krvavih međuljudskih obračuna, bezobzirnih prevara, bezočnog sticanja bogatstva, moći i slave… Šekspirova mudrost toliko je duboka da uočavanje ljudskog jada nije uškopilo njegovu stvaralačku energiju koja vekovima deluje jednakim intenzitetom. Ako je „ceo svet pozornica”, postavlja se pitanje ko režira taj životni spektakl? Odgovor zavisi od pogleda na svet, životnog iskustva i uloge koja nam je dodeljena. Ma ko da je reditelj, smatram da je predstava neuspelo „izdizajnirana”; gotovo sadistički dovedena do apsurda. Ni Njegoš (u „Luči mikrokozmi”) nije bio daleko od takvog zaključka kada je zavapio: „Svijet je ovaj strašno pozorište!”

 U svojem eseju, objavljenom pre nekoliko godina, tvrdili ste kako je „došao kraj filma”. Jeste li, možda, bili podstaknuti mišlju starogrčkog filozofa Anaksimandera: „Sve što nastane zavređuje da propadne”?

Petrić: Anaksimanderova misao ukazuje na prolaznost materijalnog sveta, što je smatrao i Heraklit tvrdeći da se sve kreće poput proticanja reke i da ništa nije večno. Kada to shvati, čoveku preostaje ili da se poda religioznom „opijumu” ili da otkrije smisao u prolaznosti života, kao što je objasnio Tomas Man: „Nasuprot shvatanju da je kratkotrajnost života tragična, ja u prolaznosti nalazim pravi smisao ljudskog postojanja. Saznanje o kratkotrajnosti čovekove egzistencije u meni pojačava ljubav prema životu kakav jeste. Religija, koja podstiče iluziju o zagrobnom životu usporava razvitak svesti”. Za mene večno bitisanje bilo bi neizdrživo čak i u raju, ukoliko – tamo – ljudska svest nije potpuno otkačena.

Koliko ste voljni da se saglasite sa iskazom filozofa Žana Bodrijara da je „fotografija superiornija od filmske slike”?

Petrić: Bodrijarova tvrdnja o „superiornosti” fotografije nad filmom predstavlja izlišno poistovećivanje dejstva različitih izražajnih sredstava. Estetska priroda filma je drukčija od fotografije, zbog čega je neopravdano njihovo izjednačavanje, još manje njihovo vrednovanje sa gledišta estetike jednog ili drugog izražajnog sredstva. Slična greška se čini poređenjem filma s digitalnim medijem koji – iako ima sličnosti sa kinematografijom – poseduje mnoge estetske specifičnosti, mada još nedovoljno shvaćene i neiskorišćene. Istinska umetnička vrednost fotografije, filma i digitalnog ostvarenja, zavisi isključivo od estetskog dejstva svakog od njih ponaosob, bez obzira što ih je mogućno vrlo efektno koristiti u komercijalne i komunikacione svrhe, za izučavanje literature, semiologije, filozofije, antropologije i društvenih nauka, u kom slučaju medij prevazilazi okvire estetike…

 Gube li auru izuzetnosti umetnička dela koja se tehnički mogu reprodukovati – kao, recimo, fotografija ili film – što je poručivao filozof Volter Benjamin?

Petrić: Izuzetan poznavalac likovnog stvaralaštva Benjamin je uporno sledio tradicionalno shvatanje umetnosti insistirajući na „estetskoj jedinstvenosti” umetničkog dela. Međutim, kao što postoji razlika između „jedinstvenosti” nekog originalnog Rubensovog portreta i njegove fotografske reprodukcije, isto tako postoji razlika između mehaničke fotografije i fotosa koji estetski prevazilazi puko optičko registrovanje vidljivog sveta. Uporedo sa slikarskim ostvarenjima, umetnička fotografija je danas uvršćena u svetske muzeje, a film priznat kao „sedma umetnost”, bez obzira što se „reprodukuje” projekcijom celuloidnih kopija i elektronskih diskova. U budućnosti neće više biti ni diskova, ostaće jedino Internet (ili njegov dvojnik) pomoću kojeg će ljudi imati na raspolaganju sve što može da se vidi i čuje.

Ako u ljudskoj svesti i praksi tehnologija i umetnost imaju zajedničku osnovu i začetak (starogrčka reč ,tehne’ i latinska ,ars’ označavaju oboje: zanat i umetnost) kao što smatra antropolog Momir Nikić, po čemu se one razlikuju?

Petrić: Intenzivno sadejstvo tehnologije i umetnosti karakteristično je za stvaralačke postupke koji zahtevaju odgovarajuća tehnička sredstva posredstvom kojih se umetnik izražava (platno, četkica, dleto, muzički instrument, foto-aparat, filmska i digitalna kamera, kompjuter itd). Tehnologija je medij, a umetničko ostvarenje jedinstven proizvod stvaralačke inspiracije, ako se pod tehnikom podrazumevaju mehanička sredstva koja umetnik koristi. Digitalni medij je ukazao na značaj tehnološkog aspekta umetničkog stvaranja, potvrđujući da tehnika može da igra prevashodnu ulogu u formiranju/strukturisanju umetničkog dela.

Baveći se (duže od decenije) digitalnim medijem, uverio sam se da je u pitanju novo izražajno sredstvo koje tek treba da iznedri svoje punu osobenost, bez obzira što se digitalna tehnologija još koristi kao da je u pitanju film, čime se usporava formiranje specifično digitalnog umetničkog izražavanja. I pored bezobzirnog korišćenja u komercijalne i propagandne svrhe, sve više se naziru jedinstvene mogućnosti koje novi medij pruža istinskim umetnicima. Ma koliko voleli film – a ja ga obožavam – u toku je odumiranje tradicionalne kinematografije, kao što će odumreti i novi medij koji se nezadrživo menja pred našim očima.

 S kojih razloga se u poslednje vreme bavite izučavanjem odnosa/sukoba između evolucionizma i kreacionizma?  

Petrić: Oduvek me je fascinirala sposobnost Čarlsa Darvina da misaono prodre u suštinu egzistencije organskog sveta. Isto toliko me zanima upornost s kojom, čak i vrlo učeni ljudi, negiraju njegova otkrića ukazujući na „činjenice” zapisane u „Bibliji”. Taj sukob ponovo se rasplamsao ove godine u kojoj proslavljamo 150 godina od objavljivanja Darvinovog prvog dela, „Poreklo vrsta”. Bez obzira što će pitanje ko je „tvorac” (apsurdnog) spektakla na ovoj planeti ostati večna tajna, uputno je razmišljati koji bi odgovor mogao biti bliži istini. Ako i postoji „inteligentni dizajner” (tj. bog), treba mu zameriti što je ovako traljavo sklepao ljudski rod. Užasi koji se svakodnevno dešavaju oko nas, uključujući monstruozan odnos ljudi jednih prema drugima (treba se zamisliti nad činjenicom da bi samo pet odsto novca utrošenog na proizvodnju oružja moglo da iskoreni glad u svetu!), što dovoljno opravdava ideju da se Homo sapiens potpuno eliminiše, ostavljajući floru i faunu da slobodno evoluiraju na Zemlji, koju ljudi tako bezdušno oskrnavljuju. Razočarana takvim stanjem, kompozitorka, slikarka i mislilac, Ljubica Marić – čiju stogodišnjicu rođenja upravo proslavljamo – izrazila je to u stihovima „Gospode / dobro je / što te nema / pretužnu žalost božansku / ronio bi večno / nad stvorenjima svojim”.

 Pre ravno pola veka u „Politici” ste dve godine zaredom objavljivali filmsku kritiku, posle čega ste zauvek prestali. Šta ste to doživeli?

Petrić: Moje kritike su se pojavljivale u tadašnjem „Filmskom dodatku” svakog ponedeljka, istog dana kada sam odlazio berberinu. Iz razgovora on je shvatio da sam profesor koji se bavi umetnošću, ali mi nije znao ime. Pričao je da se „školovao” u Beču, da je često išao u Burgteatar i da je znao imena mnogih glumica i glumaca. Dok me je brijao i šišao, obično sam čitao svoje tekstove u „Politici” strepeći da se nije potkrala veća štamparska greška. Jednog ponedeljka brica mi se obratio: „Vidim da redovno čitate šta taj Petrić lupeta o filmovima. Kadgod on kritikuje neki film, obavezno odem da ga gledam; a kada napiše da je dobar, ne idem u bioskop”. Bez dvoumljenja sam odgovorio: „Hvala na savetu, od sada ću tako da postupam”. I tako je okončana moja karijera filmskog kritičara.

 Lane ste u jednom inostranom časopisu izjavili da nikada niste glasali, ni za vreme Titove Jugoslavije, ni u SAD čiji ste, takođe, državljanin. Zašto?

Petrić: Ego mi ne dopušta da biram manje zlo, pogotovo što smatram da su političari i diplomate u većini slučajeva lišeni morala i etike. Ukoliko neko postupi suprotno, ubrzo biva odstranjen, često ubijen. Kao što je rekao Sokrat: „Ukoliko postoji kao organski deo individue, moralno osećanje se ne povlači ni pred životnom opasnošću”. Nisam siguran da li bih tako postupio kada bi mi na slepoočnicu prislonili puščanu cev. Ja sam kukavica ali to ne utiče na moje shvatanje morala i etike.

 Vi i supruga, glumica Dara Čalenić, celokupnu imovinu i ušteđevinu zaveštali ste Jugoslovenskoj kinoteci i Sterijinom pozorju.

Petrić: Bez tih dveju institucija ne bismo postali ovo što jesmo…

(POLITIKA, 6.12.2009)

 

O autoru

Stanko Stojiljković

Ostavite komentar