Научници су били у прилици да виде бљесак светлости звезде коју је прогутала „црна рупа. Овај веома редак и необичан догађај „плимског поремећаја” забележили су телескопи широм света.
Била је ово најближа смрт звезде коју су астрономи успели да виде, а омогућила им је да се боље упознају с бурним космичким збивањима. Иако су срећним стицајем околности успели да улове тренутак звездане смрти у тмини „црне рупе”, астрономи су имали довољно података да разумеју како тај процес тече. Када се звезда исувише приближи „црној рупи”, неизмерна сила, такозвана плимска сила (која повезује Сунце и Месец, на пример) – последица снажног гравитационог поља „црне рупе” – прво растегне, а затим повуче звезду толико јако да се она поцепа.
Овај догађај „плимског поремећаја” (tidal disruption event – TDE) ослобађа изузетно снажан бљесак светлости пре него што се остаци распаднуте звезде распрше око хоризонта „црне рупе”. Међутим, тај бљесак светлости често, бар делимично буде заклоњен облаком прашине, што отежава проучавање финих детаља. Нови ТDЕ, први пут примећен у септембру прошле године, који су астрономи назвали АТ2019qiz, сада омогућава тиму који предводи астроном Мет Никол са Универзитета у Бирмингему у Великој Британији да расветли порекло ове прашине.
Уједно, ово је један од оних космичких феномена које је немогуће предвидети – само треба упорно посматрати и истраживати небо и сачекати да се упали. То се управо догодило са АТ2019qiz и астрономи су брзо окренули своје телескопе ка малом делу неба у сазвежђу Еридан и срцу спиралне галаксије удаљене 215 милиона светлосних година. „Одмах смо усмерили комплет земаљских и свемирских телескопа у том правцу да бисмо видели како настаје бљесак”, објашњава Томас Виверс са Универзитета у Кембриџу. Док се звезда распада, распада се на резанце, односно „шпагетификује” се, а дуге танке нити усисава „црна рупа”.
Светлосна бакља након гутања звезде
Светлосни бљесак настаје као резултат снажних гравитационих сила и фрикционих утицаја звезданог материјала. Ове две силе узајамно стварају толико високу температуру да њен бљесак може да засени целу галаксију домаћина. Од тог почетног бљеска, цела појава траје неколико месеци, а професор Никол и његов тим су пажљиво посматрали и планирали његово нестајање кроз више светлосних таласних дужина, укључујући уљтраљубичасто, радио, оптичко и рендгенско зрачење, што је била још једна срећна околност која је ишла на руку истраживачима. „Посматрања су показала да је звезда имала приближно исту масу као наше Сунце и да је око половине тога усисала црна рупа, која је преко милион пута масивнија”, објашњава професор Никол.
Захваљујући брзини којом је усмерена пажња на сам догађај и непосредну близину и ширем спектру посматрања од уобичајеног, истраживачи су, такође, утврдили да је настала прашина саставни део овог феномена, а не засебна појава. „Ово је први случај директног доказа одливања гаса који објашњава како оптичке, тако и радио-таласе забележене у прошлости”, наводи астроном Едо Бергер из Харвард-Смитсонијан центра за астрофизику. „До сада се о природи ових таласа жестоко расправљало, али овде видимо да су та два режима повезана кроз један процес.”
Нестајање звезде у „црној рупи”
Почетком године, истраживачки тим је потврдио да су се неки остаци пострадале звезде усковитлали и увукли у „црну рупу” као, на пример вода у одводни сливник. Неколико година раније, утврђено је да је млаз плазме који избаци „црна рупа”, сразмеран маси звезде коју је прогутала. А део звезде који је избегао да буде усисан показује да „црна рупа” може да распореди своје оброке и да се редовно храни милијардама година. Видео снимак погледајте овде:
https://www.youtube.com/watch?v=AKCp-1OGGP4&feature=emb_title
(Извор РТС)
