Завршно поглавље резервисано је за оне који су се – макар у сновима – опирали режиму („Сањао сам да је забрањено сањати, али сам свеједно сањао”) и оне који су били Јевреји. Шарлоте Берат пише да такви снови „чине засебну категорију, као што су и сами Јевреји били засебна категорија под нацистичким режимом” и били су у фокусу „директног, а не индиректног злостављања”.
Недуго након Хитлеровог доласка на власт, 1933. године, једну тридесетогодишњу жену из Берлина опседали су необични снови. У једном од њих, њен крај у којем је живела остао је без сивх својих уобичајених ознака, све су биле замењене плакатима на којима је било двадесет verboten (забрањених) речи; прва је била „Господ”, а последња „Ја”. У другом сну, жена се нашла окружена радницима, укључујуц́и млекара, радника гасне компаније, продавца новина и водоинсталатера. Осећала се смирено, све док није међу њима уочила оџачара. (У њеној породици немачка реч за „оџачара” користила се као шифра за SS, што је била алузија на њихову тамну одећу). Мушкарци су махали рукама и извели нацистички поздрав. Затим су скандирали: „У вашу кривицу се не може сумњати.”
Ово су два од око седамдесет пет снова прикупљених у књизи „Снови из Трећег рајха”, необичној и очаравајуц́ој књизи списатељице Шарлот Берат (Charlotte Berant). Ова књига није ни научна студија, ни психоаналитички текст, већ заједнички дневник, извештај сведока који је из сенке нације извучен на светло дана да буде испитан. Објављена је у Немачкој 1966. Упркос сталном интересовању издавача, нико није успео да пронађе наследника Бератове који поседује права.
Али ова књига заслужује да јој се поново вратимо, не само зато што данас видимо одјеке популизма, расизма и склоности надзирању који су били део времена у којем живи Бератова, већ и зато што у литератури о Холокаусту нема ничег сличног томе. „Ови снови – ови ноћни дневници – зачети су независно од свесне воље њихових аутора”, пише Шарлоте Берат. „Њих је, такорећи, диктирала диктатура.”
Бератова – која је рођена као Шарлоте Арон (Charlotte Aron) из Форста, града у близини немачко-пољске границе – била је јеврејска новинарка. Живела је у Берлину када је Хитлер постао канцелар 1933. Те године јој је забрањено да објављује своје радове, а она и њен супруг Хајнц Пол (Heinz Pol), ухапшени су током масовних привођења комуниста, што је почело учестало да се догађа након што је донесен Декрет о пожару у Рајхстагу. Након пуштања на слободу почела је потајно да бележи снове својих сународника Немаца. Шест година, док су немачки Јевреји губили домове, посао и права, Бератова је све време сакупљала снове. До 1939. године записала је триста снова. Пројекат је био ризичан, и то не само зато што је била позната режиму. Пол, која је својевремено радио за Vossische Zeitung, водеће немачке либералне новине, убрзо је побегао у Праг, а Бератова се на крају преселила код свог будућег супруга, писца и адвоката Мартина Берата.
Године 1933. једна жена сања о машини за читање мисли. „лавиринту жица”, који открива да она повезује Хитлера с речју „ђаво”. Затим године 1936. једна жена сања снежни пут засут сатовима и накитом. У искушењу да узме нешто од тога, она препозна замку „Канцеларије за тестирање поштења странаца”.
Бератови су живели у Шарлотенбургу – доминатно јеврејском предграђу Берлина, у којем су живели личности попут Валтера Бењамина и Шарлоте Саломон (Charlotte Salomon) – а снови које је Бератова сакупила осликавају секуларни средњокласни миље те области. „Ентузијастични људи који су извукли неку добробит од режима нису ми били лако доступни”, пише Бератова. „Питала сам за снове кројачице, комшинице, тетке, млекаре, пријатељиме – углавном не откривајуц́и разлог, јер сам желела искреније и недотериване одговоре.” Њени пријатељи су довели доктора који је могао „неопажено” да прегледа пацијенте.
Да би заштитила себе и оне са којима је разговарала, Бератова је своје транскрипте сакрила у повезе књига, а затим их је ставила у своју приватну библиотеку. Изменила је имена политичких личности, претварајући снове о Хитлеру, Герингу и Гебелсу у „породичне анегдоте” о ујацима Хансу, Густаву и Герхарду. Онда када су спаљивања књига и претреси кућа постали део државне контроле, Бератова је своје белешке слала пријатељима у иностранство.
Године 1939. она и Мартин напустили су Немачку и на крају стигли у Њујорк као избеглице. Сместили су се на авенији Вест енд, а њихов стан постао је место окупљања колега емиграната, попут Хане Арент (Hannah Arendt), за коју је Бератова превела пет политичких есеја), Хајнриха Блухера (Heinrich Blücher) и сликара Kарла Хајденрајха (Carl Heidenreich). Године 1966, након што је повратила своје транскрипте, Бератова је коначно објавила снове, у Немачкој, под именом Das Dritte Reich des Traums.
„Снови из Трећег рајха” имају једанаест поглавља, распоређених помоћу симбола који се понаваљају. Епиграфи Арентове, Химлера, Брехта и Kафке дају тежину том надреалном материјалу, а поглавља су насловљена амблематичним фигурама – „Не-јунак”, „Они који глуме” и гномским цитатима попут „Ништа ми више не пружа задовољство”. Ови наслови наглашавају премису књиге: да су везе између јаве и снова неспорне, чак и евидентне. У поговору,аустријски психолог Бруно Бетелхајм (Bruno Bettelheim) истиче пророчанску компоненту многих снова, у којима већ од 1933. „сневач може дубоко у себи препознати какав је систем заиста”.
Попут усмених предања која је забележила Светлана Алексијевич о послератним совјетским грађанима, дело Бератове открива ефекте ауторитарних режима на колективно несвесно. Године 1933. једна жена сања о машини за читање мисли, „лавиринту жица” који открива да она повезује Хитлера са речју „ђаво”. Бератова је наишла на неколико снова о контроли мисли, од којих су неки антиципирали бирократске апсурде што су их нацисти користили да тероришу грађане. У једном сну двадесетдвогодишња жена која верује да ће је због кривог носа означити као Јеврејку похађа „Биро за верификацију аријевског порекла” – што није била права агенција, али је то идеја довољно блиску оном времену.
У низу „бирократских бајки” које дочаравају стварну пропаганду режима, један човек је сањао транспаренте, плакате и гласове са разгласа у баракама како обзнањују „Уредбу о забрани буржоаских тенденција”. Године 1936. једна жена сања снежни пут засут сатовима и накитом. У искушењу да узме нешто од тога, она препозна замку „Kанцеларије за тестирање поштења странаца”.
Ти снови откривају како су се немачки Јевреји и други носили са колаборацијом и саучесништвом, паранојом и самопрезиром, чак и док су на јави скривали ту борбу од других и од себе. Белешке су проткане оштрим, неулепшаним коментарима Бератове, који су продубљени сопственим искуством нацизма и емиграције. Истичући снове у први план, уместо да их потисне у корист изобиља секундарног материјала из конвенционалне историје, Бератова допушта фантастичним детаљима да говоре гласније од било ког тумачења. Њена књига подсец́а на фотомонтаже Хане Хох (Hannah Hoch), у којима су предмети, текст и слике из немачких медија исечени и јукстапозиционирани, стварајући неочекиване сценарије, који се баш звог те необичности чине истинитијим.
Сањао сам да је забрањено сањати,
али сам свеједно сањао.
На моменте „Снови из Трећег рајха” призивају, такође, Хану Арент, која је тоталитарну владавину видела као „заиста тоталну у тренутку када затвори приватне и друштвене животе својих субјеката унутар гвозденог порока терора”. Изгледа да се Бератова слаже са овом премисом – веровала је да су снови у континуитету са културом у којој се јављају – али такође снове представља као царство слободног изражавања што траје и када приватни живот падне под државну контролу.
У таквим условима сневач може да објасни себи оно што би могло бити превише ризично за описивање у будном стању. Бератова препричава сан власника фабрике Her S.-а, који није у стању да изведе нацистички поздрав током Гебелсове посете. Након што се пола сата мучи да подигне руку, кичма му се сломи. Овом сну је потребно веома мало тумачења, пише Бератова, „поражавајуће је јасан и готово вулгаран”. У периоду током којег је појединац био сведен или на паразита или на члана безличне руље („Сањао сам да више не могу да говорим осим у хору са својом групом”) снови су нудили ретку прилику да се врати осећај контроле.
Kњига Бератове не укључује снове са верским садржајем, а не постоје ни снови источноевропских Јевреја који су живели са друге стране града, у улицама Grenadierstrasse и Viesenstrasse – то јест Јевреја који су већ преживели погроме. Али ово не умањује живописне, неизбрисиве детаље, који продубљују наше разумевање живота током раних година нацизма – периода који је у литератури и даље у сенци извештаја о масовним убиствима и самом рату. Ова књига је нарочито иновативна као студија о многим урбаним женама – Јеврејкама и другим женама из градова – које говоре о својим животима (из снова).
У њима Геринг покушава да пипа продавачицу у биоскопу; у њима Хитлер, у отменом оделу, на Kurfürstendammu, једном руком милује жену, а другом дистрибуира пропаганду. „Нема бољег описа утицаја Хитлера на велики спектар женске популације Немачке”, пише Бератова, наводећи број жена које су гласале за њега и прорачунату манипулацију његове странке о његовој наводној „еротској” моћи.
Али снови, такође ,приказују жене – у нацистичкој пропаганди сведене на послушне супруге и одгајивачице деце – како траже више ауторитета у друштву. У једном случају жена је управо према расним законима класификована да је једном четвртином Јеврејка. Па ипак, у сну је Хитлер води низ велико степениште. „Доле је била гомила људи, свирао је бенд, а ја сам била поносна и срећна”, рекла је Бератовој. „Нашем Фиреру уопште није сметало што је виђен са мном у јавности.”
Завршно поглавље „Снова из Трећег рајха” резервисано је за оне који су се – макар у сновима – опирали режиму („Сањао сам да је забрањено сањати, али сам свеједно сањао”) и оне који су били Јевреји. Бератова пише да такви снови „чине засебну категорију, као што су и сами Јевреји били засебна категорија под нацистичким режимом” и били су у фокусу „директног, а не индиректног злостављања”. Јеврејски лекар сања да је једини лекар у Рајху који може да излечи Хитлера. Kад се понуди да пружи своје услуге, плавокоси младић из Хитлерове пратње повиче: „Шта? Ти покварени Јеврејине – без новца?”
Даље, јеврејски правник сања да путује залеђеном Лапонијом да би стигао до „последње земље на свету у којој се још толеришу Јевреји” – али цариник, „румен као мала свиња од марципана”, баца човеков пасош на лед. Напред, недостижна, обећана земља блиста „зелена на сунцу”. То је 1935. година. Шест година касније почеле су масовне депортације.
У Немачкој су „Снови из Трећег рајха” оцењени као „изненађујућ и неизоставан доказ” „важан историјски документ”. Kао што је приметила психоаналитичарка Францес Ланг, чудно је онда да је књига Бератове у Америци остала „практично непрепозната”. Можда је за такву идиосинкратичну повест било тешко да се такмичи са ургентнијим, директнијим извештајима који су се појавили шездесетих. (Kњига се појавила истовремено са књигом „Ајхман у Јерусалиму” (Eichmann in Jerusalem), Хане Арент, и „Уништавање европских Јевреја” (The Destruction of the European Jews), Раула Хилберга). Па ипак, још има времена да ова збирка снова постане део канона литературе о Трећем рајху, а можда и да добије већу пажњу публике. Ланг, која има ординацију у Бостону, сазнала је за ово дело преко фусноте у Фројдовој књизи „Интерпретација снова” и о томе писао у Journal of American Psichoanalitic Association. У својој пракси приметила је да расте немир након избора Трампа за председника. Замолила је своје пријатеље и колеге да почну да сакупљају снове.
(Пулсе)
