СОКРАТ И ПЛАТОН НАШЕ ФИЗИКЕ

Као научника великог домета, отвореног духа и изражене хуманости, неминовно га је заинтригирало питање епистемиолошких и филозофских импликација појаве квантне механике на статус физике и људског сазнања уопште, што је био предмет интересовања твораца квантне механике – Бора, Ајнштајна, Де Броља и Хајзенберга.

Академик Ђорђе Шијачки

У освит 18. октобра 2006. угасио се телесни живот Звонка Марића (рођен 1931. у Бујановцу). Носио је мучну немоћ болести достојанствено и без жалби, као што је и сваку другу животну тегобу. Његово некористољубиво живљење у смртноме свету окончало се без вапаја и горчине. За њега није било границе. Закорачио је у вечну светлост којој је увек припадао.

Граница је остала пред нама, али се двери богате ризнице његовог блиставог духа нису затвориле. Несебично нам је оставио своје научно дело, своју филозофску мисао, своја опредељења о важним животним питањима. Све изречено језиком чистим као дијамант, језиком широко образованог интелектуалца, каквих је све мање међу нама. Да, баш као дијамант, његова је реч била чврста и племенита.

Сазнавао је од највећих
научника и харизматских
личности тог времена с
незаситом страшћу.

Његова мисао избрушена блиставом интелигенцијом и непрекидним сазнавањем лако је налазила пут како до својих учитеља у младости, тако и до својих ученика касније. Није презирао ничије мишљење, знајући да свака мисао има свој тренутак, а сваки човек своје место.

Богатство истине

Ако бих морао у неколико речи да сажмем живот Звонка Марића, изабрао бих мудрост, благост, скромност и богатство. Био је богат јер је тежио истини, увек задовољан материјалним што га окружује, увек у потрази за спознајом, благ јер је сваког примао с мирном радошћу. Мудрост му је дозволила да рано спозна да није на њему да дело заврши, већ да му учење и стварање буду уобичајена навика и свакодневни посао.

Оснивач теоријске физике
у нас, научник који је 1986.
у САНУ увео ову област науке.

За време израде свог доктората код нобеловца Нилса Бора у Копенхагену, Атини нуклеарне физике тог времена, зачело се у Звонку Марићу оно што ће га учинити Сократом и Платоном српске физике. Сазнавао је од највећих научника и харизматских личности тог времена с незаситом страшћу, као да једе зрело грожђе и пије старо вино. Сазнавао је о физици, али и о филозофији науке и њеном хуманом аспекту. Изабрао је себи најбоље учитеље, стекао мудре и часне пријатеље.

Ово раздобље било је „велики плави круг и у њему звезда” за Звонка Марића. С годинама, „велики плави круг” ширио се заслугом овог изванредног човека. Имао је таленат да сакупи људе око себе, да их саслуша, посаветује и подучи, имао је изванредну особину подарену великима да од свакога нешто научи и да сваки наук поштује.

Оснивач теоријске физике у нас, научник који је 1986. у САНУ увео ову област науке, био је и свестран интелектуалац и виолиниста. Клонећи се формалних положаја, владао је својом племенитом мишљу и лепотом своје музике. У својој књизи „Оглед о физичкој реалности” Звонко Марић је рекао: „За физику је то исходиште уточиште свих питања; физичка реалност је предмет њеног истраживања и одређења”. Исходиште земаљског трајања Звонка Марића је уточиште светле успомене на научника, коју ћемо чувати настављајући његово дело. Поставио је многе темеље. На нама је да зидамо.

Био је беседник кога смо сви пажљиво слушали, саговорник који је умео да слуша, проницљиви истраживач, скроман, али одважан; стрoг према себи, а благ, али доследан према својим ученицима и следбеницима. Јасног става, великог ауторитета, отмене мисли, чисто и без оклевања изречене на сваком од пет језика којима је говорио, Звонко Марић, у кога се увек могло поуздати, коме се увек могло веровати, чија је свака реч била потврда научној, моралној и људској истини, изневерио је нас смртне само једном: онда када је напустио никада с њим довршен разговор и закорачио у вечност.

Биографски подаци, колико год ласкави, само су штура информација о великану српске научне мисли, кога је било задовољство познавати и част следити. Школовао се као стипендиста Естед-Фордове фондације и ЦЕРН-а 1956-58. у Центру за теоријску физику Нилса Бора у Копенхагену. Ова школа је у то време била центар развоја квантне теорије и центар расправа о епистемиолошким и методолошким проблемима квантне теорије и њене интерпретације. Потом је остварио истраживачку сарадњу са Теоријским одељењем Института за нуклеарну физику у Орсеју у Француској и Института за нуклеарна истраживања у Дубни у Русији.

Свестрана личност

Звонко Марић се бавио, такође, методолошким и основним проблемима квантне теорије и дуги низ година сарађивао по овом питању са групом истраживача Института Поенкаре у Паризу. Његов овако свеобухватни прилаз имао је за резултат низ значајних радова из области нуклеарне физике на ниским и средњим енергијама, на проблемима обједињавања нуклеарне физике и физике елементарних честица, атомске и молекуларне физике, фундаменталних питања квантне механике и статистичке физике. Не мање важан је његов рад на филозофији и теорији сазнања.

Као научника великог домета, отвореног духа и изражене хуманости, неминовно га је заинтригирало питање епистемиолошких и филозофских импликација појаве квантне механике на статус физике и људског сазнања уопште, што је био предмет интересовања твораца квантне механике – Бора, Ајнштајна, Де Броља и Хајзенберга. У овој области највише је дошла до изражаја свестраност и свеобухватност Марићеве личности.

Своју дубоку интелектуалну потребу да сагледа проблем у свим његовим аспектима задовољио је и тако што је проучио дело Алберта Ајнштајна, Нилса Бора и Ервина Шредингера и написао студије о значају њиховог стварања за физичку мисао и револуцију у физичким наукама с почетка прошлог века. Резултат ове анализе представља окосницу његове монографије „Оглед о физичкој реалности”, за коју је добио „Нолитову” награду 1987.

Звонко Марић био је први
професор квантне теорије
поља код нас.

Звонко Марић је изабран за дописног члана САНУ 1986, а за редовног 1991. године. Захваљујући свеобухватности његове мисли, Звонко Марић је био не само оснивач, већ и духовни водитељ теоријске физике у Србији. У време када је тврдио да се процеси расејања на језгрима морају студирати употребом теорије поља, на нашим факултетима се квантна теорија није ни предавала. Он је иницирао увођење овог предмета у наставу физике на Природноматематичком факултету у Београду. Звонко Марић био је први професор квантне теорије поља код нас. Многи његови ученици данас су истакнути истраживачи у области квантне механике, физике елементарних честица и гравитације. Изванредно широк спектар знања и истраживачки опус Звонка Марића нашао је одјек у радовима многих теоријских физичара.

Напустио нас је оснивач и доајен теоријске физике у Србији, један од оснивача Института у Винчи, оснивач и лидер теоријске физике у Институту за физику, један од главних покретача и реализатора институционалне међународне сарадње, руководилац међудржавних научних пројеката Србије и Француске, председник Друштва физичара Србије, добитник „Нолитове” награде, дугогодишњи члан Савета за науку Србије, полиглота, филозоф, ерудита, научник са којим је модерна, квантна и релативистичка теоријска физика ступила у САНУ.