ПО ГЛАВИ ЧИТАОЦА

СРБИ ЈЕСУ ПРАСТАРО ИМЕ

Илустрација

Илустрација

И наши најбољи лингвисти запазили су велику сличност српског и санскрта. Неки су устврдили да су они негде и једном” били један језик. Није, међутим, никада постављено питање о ком санскрту је реч? Наша истраживања потврђују да је српски најближи најстаријем слоју – ведском и преведском (оном од пре 3,5 хиљаде година!).


Др Момир Никић

Велики индијски песник Тагор је песме, за које је добио Нобелову награду, назвао Gītāñjali (песничка жртва”). Kазано ведским језиком, стварање и јесте жртва”, чин који захтева огроман напор и дубоку преданост”. Једино што аутор може да понуди боговима, прецима и потомцима јесте: себе, свој рад, своју молитву и веру. А праву жртву прати одрицање и суицидална упорност.

И ова књига је жртва”. Постојала су добронамерна упозорења да је то је сложен и незахвалан посао у средини у којој нема систематског, академски зрелог, бављења санскртом али се упорно негује стил порицања сажет у древној санскртској максими: Сувише сам слаб да саградим кућу али сам и те како јак да је срушим”. Само ретки су препознали значај подухвата, најпре издавач који је уложио средства и репутацију да рад угледа светлост дана. Аутор је захвалан и за подршку коју су му пружили проф. Kовачевић и проф. Росић, не само овом приликом него и од почетка истраживања језичких корена и порекла Срба” (од 2004. године).

Ми се приклањамо ставу Веда да је истина највећи степен преданости и жртве (satyamēva parō yajñaḥ) и стога држимо да су нам данас, у тренду замене културе култом игноранције” (како би рекао Асимов), више него икада, потребни људи и институције који остварују просветитељску мисију, дух супротстављен посуновраћеним вредностима у којима је живот reality”, уметност кич” и естрада”, историја маскенбал”, политика сплетка”, а ангажман парада”…

И оно што је одавно (пре пет векова!) запазио Паскал: да су и међу ученима постале најбитније манифестације таштине, помпезна празнина, лажна дуготрајност имена”, да радосно губимо и сам живот, само да се о томе говори”. Не треба наглашавати колико је овај пројекат био сложен у сваком погледу: лингвистичком, лексикографском, али и техничком, па и физичком О стручном профилу Речника” довољно је казано у уводу. Рећи ћу само да је реч о рупничком” послу на руднику” старом преко 3,5 хиљаде година, једном од древних језика који имају корен у ПротоИндоевропском, а чије су гране хетитски у Анадолији (око 1750. пре н. е.), ведски (око 1500. пре н. е), микенски (око 1450. пре н. е.)… и коме припадају сви језици Европе, ирански и језици преко милијарду људи у Азији. Ваљало је много и дубоко копати, огаравити и ум и руке…

У лексикографском смислу рад је специфичан, практично скуп неколико речника”: значења; морфологије; етимологије; акцента; извора за санскрт; индоевропских компарација. У њега је уграђен и лексикон санскртско-српских сродности. За све је било неопходно и лексикографско искуство (стечено у некадашњој сарадњи са еминентном енциклопедијском кућом Брокхаус), умеће да се одреднице адекватно умреже” да би се добио максимум информација на минимуму простора.

Ово је први класични речник санскрта на нашем језику. Он је и једини такве величине и сложености на било ком словенском језику (има знатно мањих дела просте лексикографске грађе, вокабулара и пратећих глосара уз преводе и приручнике…неких писаних с коментарима и анегдотски, а неких с више ентузијазма него лингвистичке заснованости). Још давно је грчки мудрац на храму у Делфима истакао γνῶθι σεαυτόν (gnōthi seauton), а још пре њега санскртски унео у свете списе svātmānaṃ jānīhi, спознај самога себе”. То је вајкадашње врхунско начело просветитеља да нема прече и узвишеније обавезе од оне да знамо ко смо, одакле смо и куда идемо”. А да би то увидео човеку није потребно ништа сем једно чаробно огледало, његов језик.


Санскртско-српски речник

Kада је Европа отресала узе средњега века, величала разум и улазила у турбулентну индустријску револуцију, журила крају историје” претварајући човека у додатак машини”, схватила је да јој се тело” разраста а дух” закржљава. Успавана европска интелигенција се тргла и увидела да је, приступ Ведама највећа привилегија” коју има над претходним вековима; да су одавно створени маестрални епови светске књижевности (Махабхарата, Рамајана), најстарији етимолошки речници (Nighaṇṭu и Nirukta), до данас непревазиђене граматике (пре 2,5 миленијума Панинијева Aṣṭadyayi)… најдубље расправе о филозофији, медицини, религији…

Најбољи су се сјатили око Руске царске академије наука у Санкт Петербургу и под вођством Бетлинка и Рота саздали капитални Велики санскртски речник, од којег је кренула лавина проучавања у лингвистици, лексикографији, историји, социјалној теорији… Нагло се развила модерна индоевропеистика, упоредна граматика, компаративна митологија и теологија, снажно подстакла књижевност, филозофија, историја, антропологија… темељ на коме почива савремена духовна култура човечанства.

Плиније Старији и Птолемеј регистровали су Србе још почетком нове ере где је, на ширем простору и по налазу најбољих археолога и лингвиста, био епицентар Праиндоевропљана. Реномирани лингвиста Бароу (Т.) је оценио да „није вероватно да су се Балти и Словени померали са својих положаја на којима су нађени у најранијем периоду њихове писане историје”.

Реномирани филолог Артур Мекдонел је оценио да од ренесансе није било догађаја од толиког светског значаја за историју културе као што је откриће санскртске књижевности”. Вил Дурант је признао да ништа више није могло да посрами европског интелектуалца него његово незнање Индије, огромног интелектуалног континента” који је разбио заблуду Запада да је цивилизација његова заслуга и дело. Најпре збуњени а онда усхићени Европљани су кренули у потрагу за својим пореклом и сазнали оно што су поучавале древне Упанишаде”: да су пакао и рај и сви богови у нама; да су снови реални све док трају; да смо оно што желимо, мислимо и радимо; да треба наћи сва бића у себи и себе у свим бићима; да се светлост из таме рађа И да је све то речено (по Херману Хесеу) очаравајућим језиком, чистим попут меда који скупљају пчеле”. Освајачка Европа била је сама освојена… Али, схватила је да као што победа може да унизи тако и предаја може да уздигне. Сви су, попут Шопенахауера, почели да праве дивне споразуме” с ведском и будистичком мишљу…

И наши најбољи лингвисти запазили су велику сличност српског и санскрта. Неки су устврдили да су они негде и једном” били један језик. Није, међутим, никада постављено питање о ком санскрту је реч? Наша истраживања потврђују да је српски најближи најстаријем слоју – ведском и преведском (оном од пре 3,5 хиљаде година!).

И већ више од два века трају дискусије о настанку и миграцијама Индоевропљана; генетским везама; сродностима језика, правилима њиховог развоја… А и даље стоји оцена индолога Xоунза изречена још 1786.: Санскртски језик, ма колика његова древност била, има изванредну структуру; савршенији од грчког, богатији од латинског, изврсније префињен од оба, а ипак с јаким сродничким везама са њима, како у погледу глаголских корена тако и граматичких облика, што није производ случајности; те сродности су тако јаке да ниједан филолог не може проучавати та три језика а да не верује да су они потекли из неког заједничког извора који, можда, више не постоји.

И наши најбољи лингвисти запазили су велику сличност српског и санскрта. Неки су устврдили да су они негде и једном” били један језик. Није, међутим, никада постављено питање о ком санскрту је реч? Наша истраживања потврђују да је српски најближи најстаријем слоју – ведском и преведском (оном од пре 3,5 хиљаде година!). Довољно је навести огромну блискост у морфологији, флексијама, деклинацијама, коњугацијама; процесима палатализације; еуфонији; бројевима, заменицама, падежима; коренима, суфиксима… Сличност је огромна и у лексици о анатомији човека; бојама; природном окружењу; сточарству и пољопривреди; бивствовању; терминима сродства; друштвене организације; религије и ритуала; ратне и војне терминологије

У фонду од неких 70.000 санскртских речи назначили смо преко 5.000 сродних. Већину смо сами констатовали, али знатан је и део оних које су до сада запажене. Не мали број захтева додатно верификовање, објашњење или одбацивање, што је предмет новог подухвата који је при крају. Истини за вољу у етимолошким речницима, на пример српског и руског, има позивања на ове сродности али су оне ретке, више узгредне и често погрешне.

Плиније Старији и Птолемеј регистровали су Србе још почетком нове ере где је, на ширем простору и по налазу најбољих археолога и лингвиста, био епицентар Праиндоевропљана. Реномирани лингвиста Бароу (Т.) је оценио да „није вероватно да су се Балти и Словени померали са својих положаја на којима су нађени у најранијем периоду њихове писане историје”.

Илустрације ради, узмимо неколико примера само из кратког гласа а:

áṃ has – ускост; á-kavāriне-коваран; ákṣa – оса, осовина; agní огањ; agníṣṭhā огњиште; agrānīka граница; aṅka окука; áṅgāraугарак/угаљ; ajāкоза; atī отићи; athoзато; ádanaједење; ádhaсада; ánūkaунук; anūtthāустати; antár унутра; antarīya – антерија; аnyáthā иначе; apas – посао; apahāraпохара; apāyaопасност; ápriyaнепријатан, непријатељ; abalyaобољење; abhimānaобмана; abhyūh обући/обути; abhrá облак; abhrūобрва; аmṛtaбесмртан; amātyaдомаћи; alaжалац; ávaово; аvasáовас; avahanовршити; avājодвозити; ávikaовца; avetaавет; āśitaсит; aṣṭiкоштица (плод); asјесам (сам); ástaстан (боравиште); ásthiкост; áhiуж (гуја) итд. Постоје сродни изрази и за скоро све спољне органе и делове тела: коса (kaca), очи (ákṣi), нос (nas/nā́s); уста (óṣṭha), зуб (jámbha), грло, врат (gala), раме (īrmá), прса (úras), нога (aṅga-; áṅghri), рука (kara, с метатезом) …

Откуда толика сличност? Плиније Старији и Птолемеј регистровали су Србе још почетком нове ере где је, на ширем простору и по налазу најбољих археолога и лингвиста, био епицентар Праиндоевропљана. Реномирани лингвиста Бароу (Т.) је оценио да није вероватно да су се Балти и Словени померали са својих положаја на којима су нађени у најранијем периоду њихове писане историје” и да су прасловенски и индоирански (где спадају језици Веда и Авесте) најближи језгру негдашње индоевропске заједнице јер су се и по савременој кладистици најкасније одвојили од главног стабла”. Али, пошто су се Индоиранци више географски и језички удаљавали, није чудно да је српски лексички фонд каткад архаичнији и од санскрта. У прилог томе иду и мишљења светски афирмисаних филолога Мејеа (А.), Блоха (М) и других да су словенски језици, за разлику од санскрта и оних у Европи, народни” а не језици аристократије…

Велика блискост са санскртом и огромно богатство тог језика омогућавају нам да лакше допремо и до својих најдубљих корена. Језик богова”, како га називају, не само да није мртав” него је потпора и нашем васкрсењу. Он нам је мост до наше душе. Да је схватимо довољне су само три речи. Име Срби, које нам враћа историју најмање две хиљаде година уназад када је први пут забележено, настало је из корена sur (sul)/svar у вези са surya, Сунце”, svar, небо”, што је било врховно божанство Индоевропљана и, што је још важније, епонимно божанство и култни апелатив Срба, Словена, Сауромата, по коме су они звали себе, а које открива и њихов социјални статус (ратничку и духовну елиту) и морал.

А право значење израза Амазонке”, који је код других митизован, једино је сачувано код Срба (омужити” у 14. веку, у повељи Стефана Дечанског и у Душановом законику где су, на опште чуђење Европе, и жене биле поротници). Овај девербатив нашу историју помера три миленијума уназад.

Отуда архетип и мит небеског народа”, небеског” а не земног царства”, примат ратничког етоса (славе”, чојства и јунаштва”, херојства и издаје”, тријумфа и пораза”…). М. Гимбутас је запазила да је то маркер Индоевропљана, повезаних симболизомом усмереним на небо или сунце и ратним божанствима”. А право значење израза Амазонке”, који је код других митизован, једино је сачувано код Срба (омужити” у 14. веку, у повељи Стефана Дечанског и у Душановом законику где су, на опште чуђење Европе, и жене биле поротници). Овај девербатив нашу историју помера три миленијума уназад. И други наш назив, демоним (по месту порекла) Раси, Рашани, одводи нас у време пре времена, до митске Расе, античке Ра, Ранхе, Рашке, данашње Волге, реке која пресеца степу и представља жилу куцавицу Праиндоевропског света.

Али нови варвари, који не надиру више са Истока, поклоници модерних божанстава муње и грома”, хоће да се одрекнемо Светлости и Сунца”, прошлости и порекла”, заборавимо историју јер је превише производимо”, побијемо своје богове и клањамо се злим дусима. Хтели би да смо газиште” свакој чизми (и римској и турској и германској и неоимперијалној…); да се повијамо, довијамо и савијамо, али не усправљамо и уздижемо; да можемо бити нешто и неко тек када се потремо и постанемо нико. А језик је наш бедем и наше уточиште. Он је највећи трезор културе, тапија нашег идентитета. Kроз њега ми најбоље спознајемо своју нит и своју бит. Отуда, у новом рату за српски језик” ми се не боримо за прошлост него за опстанак…И зато знање санскрта није учење страног” језика него боље познавање свог и себе… Али, иако је санскрт нама значајнији од других класичних језика, нажалост, он на нашим универзитетима нема статус који заслужује.

На крају, ми смо потпуно свесни да је ово скроман подухват. Али, без обзира на све своје врлине и мане, он је сусрет с нашом истином, пореклом, перспективом. И део испита за будућност. Аутор је задовољан што се мучење исплатило иако је деценију окован битно нарушио здравље. Да се не сломи под превеликим теретом одлучујућа је била подршка и разумевање само породице. И мора бити понизан у спознаји да је ово његова упанишада, лекција научена крај ногу” најбољих светских учитеља и делић враћања дуга нашим лингвистичким очевима” (од Вука и Даничића до Белића и Ивића…) који су знали да се не живи само о круху и руху него о духу. И биће срећан да ће се бар неко огледати” у овом зрцалу које су нам оставили преци…

На нашем путу ка вечном враћању истом, у врћењу између комунистичког ада и капиталистичког пакла и кројећи човека за систем а не систем за човека, поносни да смо престали да будемо робови и усхићени што смо постали роба, у зони духовног и моралног посрнућа, живимо у вери, макар и варљивој, да пролази још један период самообмане и самоунижења и да долази тренутак да се вратимо стазама светлости, отарасимо се испразног спектакла и пуерилизма, схватимо да ако желимо плодове не смемо да уништавамо корен, да нам је прави хоризонт национална вертикала а не светска хоризонтала, да је опстајање у подвизању и култури. Напросто, да живот има смисла само када своју пролазност превазилазимо стварањем. Да нам је, како смо казали на почетку, у прометејству спас и да морамо имати више лучоноша него стрвинара који ће нам кљуцати јетру… Надајмо се да је овај подухват подстрек новим и бољим напорима у истом смеру.

О аутору

Stanko

1 коментар

Оставите коментар