Директор Математичке гимназије у Београду, мр Срђан Огњановић, открива по чему се ова школа разликује од остаих у Србији. Таја је у у готово савршеном односу професора и ученика. Недавно су његови ђаци од пет стипендија за све земље изван Европске уније добили три:
„Ове године је девет ученика Математичке добило стипендије за студије на Оксфорду, Kембриџу, на америчким универзитетима… Kод нас долазе најбољи ђаци да се школују, слични по квалитетима, размишљањима јер знају да имају најбоље наставнике, који су притом и сами били ученици ове гимназије. Рекао бих да је код нас другачији однос ђака и професора, он је скоро идеалан, са много посвећености с обе стране.”
Свака част! Али, занимљиво је да после о тој деци (која као „генијалци“ оду о Оскфорд, Кембриџ и остале реномиране универзитете), нико ништа не чује. Колико имамо тих генијалаца из Математичке гимназије, барем би неко до сада требао да је постао познати светски научник који би касније дошао у Србију и барем презентовао своје запажене научне резултате. Међутим, ништа од тога! Где су та деца? Шта се са њима десило? Научне радове могу објављивати и из Српских лабораторија, али од њих би очекивали барем неки епохални патент, нови лек, неко веће откриће … Али тога нема. Зашто? Зато што су они након одласка и комплетирања студија, на истом нивоу као и они који остају овде. Како то? Да ли је њихова генијалност можда прецењена? Да ли је форсирање математике и памћење „штосева“ приликом израде гомиле задатака у ствари било контрапродуктивно и прикрило њихов потенцијал да креатвно размишљају?