Kada analiziramo od koga može biti ugrožena bezbednost Srbije i od koga nas može štititi, onda je to u oba slučaja od NATO alijanse ili od neke njene članice. Ako do toga dođe NATO nas neće zaštititi kao što nije zaštitio interese Grčke u sporu sa Turskom.
Prof. dr Siniša Borović
Bez obzira na to kako NATO alijansa sebe deklariše i kako je zagorovnici predstavljaju svojim narodima, to je jedini vojni savez koji postoji u svetu, a namenjen je za širenje uticaja oružanom silom, razvijenih zapadnih zemalja na čelu sa SAD na područja izvan njihovih granica. NATO služi kao udarna pesnica zapadnog kapitala za ovladavanje slabijim državama i porobljavanje njihovih naroda radi ovladavanja njihovim prirodnim resursima i prostorom.
NATO funkcioniše kao sila
van zakona, ustava i pravnih
normi: nisu poštovani ni
nacionalni ustavi članica, ni
međunarodne pravne norme, ni OUN.
Otkako je formiran, NATO je namenjen protiv nekoga i takav i ostao. I ubuduće će opstajati permanentno destvujući silom i pritiskom protiv, uglavnom malih i slabih, ali stalno imajući za cilj velike zemlje i njihove resurse. Nema dileme, ako bi bio dovoljno jak, u pokornosti bi držao ceo svet što je i nedavno pokušao da legalizuje i zameni OUN.
NATO ratuje sa distance superiornom tehnologijom, i to uvek protiv neuporedivo slabijih protivnika, ali mu niko ne sudi za zločine i prekomernu upotrebu sile. NATO ratovi su, uglavnom, rušilački, uz prvenstveno nanošenje ogromne materijalne, kulturne i ekološke štete napadnutom narodu, a ubijanje civilnog i nedužnog stanovništva proglašava koleteralnom štetom jer im ljudsko biće nije svetinja pa ga i ne štede.
NATO funkcioniše kao sila van zakona, ustava i pravnih normi: u svim agresivnim angažovanjima nisu poštovani ni nacionalni ustavi zemalja članica, ni međunarodne pravne norme, niti OUN. Formalno odluke u NATO alijansi donose se konsezusom uz pritisak najmoćnijih članica, ali je sve naglašenije zalaganje uticajnih zemalja da se odluke ne donose konsenzusom, već da se formalizuje praksa da veće zemlje imaju veći uticaj, a da se male članice marginalizuju.
NATO svoju moć bazira na nuklearnom i ofanzivnom oružju koje instalira na lokacijama koje kontroliše po svojoj strategijskoj proceni i bez saglasnosti, a često i bez znanja parlamenta i građana zemalja članica.
NATO snage nisu spremne da ratuju ni s regularnom armijom prosečne zemlje, zato su smislile obrazloženje da NATO ne ratuje nego da interveniše.
Višegodišnje ratovanje u Avganistanu protiv najprimitivnije vojske Talibana, koja brani svoju zemlju i svoj poredak, kompromitovan je mit o „najuspešnijem vojniom savezu u istoriji”. SAD su nezadovoljne učešćem ostalih članica, a NATO već traži formulaciju da opravda očiti poraz i besmisleno uništavanje jedne zemlje i civilizacije bez ostvarenja ijednog proklamovanog navodnog cilja zbog koga je započeo ratna dejstva i u Avganistanu i u Iraku.
Članstvo u NATO je, dugoročno
gledano, veoma skupo. NATO
svoje članice stimuliše na
ubrzani tehničko-tehnološki rast
jer on iz toga crpi svoju moć.
Tehničko-tehnološki razvoj SAD i zapadnih zemalja diktira potrebu ubrzane proizvodnje, a ona je uslovljena ubrzanom potrošnjom. Ubrzana potrošnja je najveća u domenu ratnih sukoba. Interes kapitala koji nadilazi interese humanog društva uvek će nastojati da stvori takav ambijent.
Kad se NATO izvuče iz Avganistana i Iraka, verovatno će krenuti na Jemen ili Iran, ili Severnu Koreju, ili neku drugu zemlju da opravda smisao svog postojanja kod svojih nalogodavaca.
Članstvo u NATO je dugoročno gledano veoma skupo. NATO svoje članice stimuliše na ubrzani tehničko-tehnološki rast jer on iz toga crpi svoju moć. Rast i razvoj ne ide u smeru želje i interesa naroda zemlje nove članice, jer će one u vojnom, pa i privrednom smislu, imati i razvijati samo ono što je potrebno NATO alijansi.
Ako se pođe od pretpostavke da sloboda, suverenost i nezavisnost nemaju cenu jer nisu ekonomske kategorije, onda je besmislena svaka računica o izdvajanju za bezbednost članica NATO i vojno neutralne slobodne zemlje.
Uništavanje Srbije
Od svih evropskih naroda NATO alijansa je jedino brutalno bombardovala i uništavala srpski narod na svim istorijskim i etničkim prostorima na kojima je vekovima živeo: kao suveren, ili kao konstitutivni narod. Konačnom brutalnom agresijom na SRJ 1999. godine NATO je pokušao razoriti srpsku zemlju i pokoriti srpski narod ili barem oteti im teritorije sa kojih je moguće dalje širenje, što je ostvario privremenom okupacijom KIM. Ta težnja ostaće sve dok postoji NATO, a najpoželjnije bi bilo da se mi sami predamo i zamolimo da nam oproste što su nam razorili zemlju i pobili ljude i da nas uz nove ucene i ustupke primi u svoje članstvo.
Kada analiziramo od koga može
biti ugrožena bezbednost Srbije
i od koga nas može štititi, onda je
to u oba slučaja od NATO alijanse
ili od neke njene članice.
Na bazi višegodišnjeg iskustva u približavanju EU, eventualna dobrovoljna kandidatura za članstvo u NATO dovela bi do niza novih uslovljavanja koji bi u konačnom bilansu za građane Srbije bili štetni ili neprihvatljivi. Srpski narod u svojoj državi živi u miru i ravnopravnosti sa svojim građanima, sunarodnicima, nacionalnim manjinama, a NATO je permanentno u ratu s pojedinim islamskim zemljama. Svako učešće Srbije u takvim ratovima pogoršaće međunacionalne odnose u Srbiji i postati meta međunarodnog ekstremizma.
Ako NATO alijansa na našoj teritoriji inastalira svoje nuklearno i drugo ofanzivno naoružanje sa znanjem ili bez znanja nacionalnog parlamenta, a nije isključeno da ono u Bondstilu već ne postoji, onda će nuklearni akcidenti, bili slučajni ili kao posledica dejstva drugih sukobljenih nuklearnih sila po tada legitimnim ciljevima na našim lokacijama, trajno dovesti do kontaminiranja i ovo malo preostale zemlje od Srbije koja NATO agresijom 1999. godine nije oštećena.
Kada analiziramo od koga može biti ugrožena bezbednost Srbije i od koga nas može štititi, onda je to u oba slučaja od NATO alijanse ili od neke njene članice. Ako do toga dođe NATO nas neće zaštititi kao što nije zaštitio interese Grčke u sporu sa Turskom. NATO je uvek na strani svoje važnije članice.
Nato vojnici na Kosmetu (Vikipedija)
Otuda još više začuđuje zalaganje pojedinaca i vladinih i nevladinih organizacija koji se formalno zalažu za ravnopravnost, rešavanja konflikata diplomatijom i slično, što uporno propagiraju ulazak Srbije u alijansu koja sukobe rešava ratom.
Plaćeni pohodi
Mnoge novoprimljene članice ušle su iz straha ili su dovedene u poziciju da nisu imale bolju alternativu, ali svakako bi bile srećnije da NATO nije opstao na geopolitičkoj sceni. Srbija nikada nije bila član nijednog vojnog bloka, pa je blokovska logika i kultura suprotna srpskoj veri i kulturi.
Ponašanje susednih zemalja ne može služiti Srbiji za primer, jer su se neke od njih uvek svrstavale uz jače. Zna se da su bile uz Austrougarsku, Hitlerovu Nemačku, a sada uz NATO. Svoje „vražje divizije” i druge jedinice slale su na bratsku Rusiju i bratsku Srbiju, a to bi uradile i u budućnosti. Neke susedne zemlje, iste vere kao mi, ne primaju da bi svojom oružanom silom ojačale NATO snage, već da na uslugu stavljaju svoj prostor, infrastrukturu i resurse.
Velike i bogate članice sada radije plaćaju NATO pohode nego što šalju svoje vojnike, a male zemlje će morati da daju svoje ljude jer neće moći da plaćaju NATO ratovanja.
Kada bi Srbija i postala članica, sigurno njene NATO jedinice ne bi štitile intrese Srbije u južnoj srpskoj pokrajini KIM (ni u sastavu multinacionalnih snaga) niti će srpski general postati komandant u Bondstilu (iako je ta baza bespravno instalirana na srpskoj teritoriji), uključujući generale koji su već dobrovoljno individualno pristupili NATO-u.
Mi kao pravoslavni hrišćani nikada ne bi trebalo da se dobrovoljno priključimo jednom takvom kolektivnom zlu i da tako zauvek izgubimo barem simpatije naših tradicionalnih pravoslavnih prijatelja. Pokazalo se da i pored sve snishodljivosti, popustljivosti i gubljenja nacionalnog dostojanstva nismo na drugoj strani stvorili nove iskrene prijatelje, već doživljavamo samo nove ucene, poniženja i otimanja.
Zakasnelo pitanje
Pitanje za Srbiju neutralnost ili NATO kasno je postavljeno. Imalo je smisla postaviti ga dok je postojala SRJ koju su činile Crna Gora i Srbija sa KIM. Ako bi to bio garant očuvanja SRJ, imalo je smisla praviti kompromis u vezi s drugim interesima srpskog naroda. Za Srbiju to je sada kasno, a NATO nije više perspektivno udruženje.
Narodna skupština da postavi
kompas s kazaljkom od najsevernije
do najjužnije tačke srpske zemlje
i da sever i jug znaju gde je osovina
i tačka oslonca.
Evropske zemlje razmišljaju o vlastitom konceptu odbrane, a Rusija najavljuje novi univerzalni koncept bezbednosti. Jača Kina, a postepeno se stvaraju drugi političko ekonomski savezi, koji u perspektivi mogu imati i bezbedonosnu komponentu. Globalizacija kao koncept novog svetskog poretka nije uspela i racionalna državna rukovostva se vraćaju očuvanju svojih nacionalnih interesa.
Kako neka zemlja može i protiv svoje volje biti uvedena u NATO? Korumpiranje rukovodstva i lobista iz finansijskih centara moći dovodi zemlje u poziciju da budu vojno ucenjene, finansijski, imovinski, politički, duhovno, a sve više i fizički okupirane ekspertima, institucija, tuđim udruženjima, uticajem na javno mnjenje preko kontrole medija ili razgradnjom neposlušnih naroda i država.
Bombardovanje Beograda 1999. (Vikipedija)
U etničkim regijama ili okruzima izazivaju se krize, pa dolaze posmatrači i međunarodne NATO snage da ih rešavaju, a od rastavljenih država sklapaju se nove celina. Ako NATO ovlada regijama koje mu omogućuju stabilnost u pozadini i neometano širenje u planiranom smeru, svaki referendum ostatka države postaje irelevantan.
Partnerstvo za mir i vojna neutralnost dovoljan su okvir za dalji stabilan, racionalan i uravnotežen razvoj države Srbije, njene odbrane i međunarodne saradnje. Moderna i borbeno sposobna srpska narodna vojska i stanovništvo osposobljeno za odbranu osnovni su garant stabilnosti i opstanka srpske države na svojoj teritoriji, pa i svega ostalog što je u interesu njenog mirnog razvoja od privrede i kulture do vere.
Da li je Srbija danas na raskrsnici? Srbija je uvek na nekakvoj raskrsnici, ali je na glavnoj raskrsnici 6. oktobra promašila put i nepogrešivo se uputila u pogrešnom smeru. Danas Srbija treba da zastane i da se ponovo orijentiše i to kako bi mi vojnici rekli: da izvrši geografsku, topografsku i taktičku orijentaciju u prostoru i vremenu i po svim segmentima društva.
To figurativno znači da Narodna skupština postavi kompas s kazaljkom od najsevernije do najjužnije tačke srpske zemlje i da sever i jug znaju gde je osovina i tačka oslonca, a da oni koji sede u Skupštini prestanu severni deo kazaljke usmeravati prema zapadu, jer će Srbija ostati i bez severa kao što je privremeno ostala bez juga.
