„Србија 4.0 – будућност која се не сме пропустити”, проф. др Радивоје Митровић, издавач Завод за уџбенике, 2019.
Србија полагано упловљава у четврту технолошку (ре)волуцију, такорећи без ветра у једра. Исход пловидбе још није познат, као у народној мудрости „Ако неће брег Мухамеду, онда ће Мухамед брегу”. Хтела не хтела, неће је мимоићи високотехнолошки цунами што је увелико запљускује.
На самом почетку читаоцима дугујемо најкраће објашњење: индустрију 4.0 чине „паметне фабрике”, чији су носећи стубови „интернет ствари (или паметних уређаја), рачунарство у облаку и кибернетско-физички системи”.
Може ли се, напослетку, испоставити да је проф. др Радивоје Митровић одавно на волшебан начин наслутио обрисе будућег свеукупног преврата, иако се зналци повремено споре да ли је то револуција или еволуција? (Отуда је предложак „ре” у првој реченици у загради). На то указује његова управо објављена књига несвакидашњег наслова „Србија 4.0 – будућност која се не сме пропустити”, у издању Завода за уџбенике.
Нагласак је подједнако и на наслову и на поднаслову. У српском језику то није могуће, али у стварном животу очигледно јесте. Уосталом, уверите се сами након дан-два читања, колико је потребно да стигнете до последње, 159. странице.
И даље сте у недоумици, знајући да је новокованица индустрија 4.0 скована у Немачкој 2011? Нико то и не оспорава, али у предходећим деценијама темеље су јој – предано и стрпљивп – постављали и на Машинском факултету у Београду. Као и на осталим водећим техничко-технолошким факултетима диљем земљиног шара. Присетите се само аутоматизације, роботизације, информатизације и, напокон, дигитализације, која је све претходне појмове објединила под својим именом. Најпосле је ушетала вештачка интелигенција, потпомогнута неуронским мрежама и нанотехнологијом.
Зар све то није изучавано и проверавано у овој високошколској установи, одакле нам је с времена на време разглашавано? Плејада научника и стручњака утирала је пут индустрији 4.0 у скамијама и лабораторијама здања у Краљице Марије 27. Преостало је да се све то стави под исту капу у нашој земљи, када су беогрсдски машинци уприличили једно од најугледнијих међународних научно-стручних саветовања те врсте у свету. Списак предавача по позиву представљао је својеврсни „ко је ко” у овој области.
Писац поменутог штива, за кога се може слободно рећи да је у својој личности сјединио човека знања, човека вештине и човека руковођења, то је међу првима у нас схватио. И не само то: годинама је понављао да је српска сутрашњица пребива у троуглу држава-привреда-наука. (Ни обрнути редослед именица неће проемнити смисао).
Када смо се упознали пре, отприлике, две деценије, имао је јасну замисао куда мора да се усмери домаће истраживање. Уколико хоћемо боље да живимо. „Истраживање ради истраживања” неодољиво подсећа на „Уметност ради уметности” (L’Art pour l’art), а то мало коме користи, осим властитој таштини.
Био је загледан у послеиндустријско друштво, у које смо силом историјских прилика већ закорачили. Или: у нову индустрију или индустрију 4.0, а шта би друго као научник, јавни посленик (министар, заменик министра и државни секретар) и фабрички руководилац видео. Зато читаоца у сваком ретку реченог рукописа, сатканог од погледа, иступања и промишљања, горљиво убеђује да је куцнуо час да се Србија испење на врх таласа неумитних друштвено-економско-технолошких промена без премца у досадашњој људској историји.
У сагласју с тим, преузео је пре три године деканску палицу с непоколебљивим уверењем да се Машински факултет мора што пре прилагодити духу новог времена. Обавезао се да га преобрати у МИТ (Масачусетски институт за технологију) југоисточне Европе, и у метафоричком и дословном значењу.
У свакој прилици, почев од Међународног еономског форума 2000. у Санкт Петербургу, убеђивао је да без свепрожимајуће улоге науке нема напретка и препорода, поготово НАТО бомбардовањем разорене и уништене индустрије и земље. А у самој сржи четврте технолошке револуције налази се наука, то ће рећи њена најновија достигнућа. Да ли су га надлежни чули и разумели? Препустићемо им да се у себи изјасне.
У истом духу су сви прилози сакупљени у књизи „Србија 4.0”, и то ћемо поткрепити неколиким насловима: „Српски пут у 21. век”, „Индустрија знања”, „Дигитализација економије”, „Технолошко убрзавање”, „Иновативна индустрија”, „Учити од света, а не о свету”, „Шангај, наука и ЕУ”, „Болоња, изговор за лењу мисао”…
Уверен сам да мајстор џудоа, којем се посветио у раним високошколским данима, неће ласно другима препустити новорођењу замисао, што је обзнанио већ на насловној страници књиге. Времена за нагађања и премишљања више нема, наука је рекла своје.
И на самом крају издвајамо предговор и поговор двојице врсних српских стручњака, проф. др Драгана Ђурђановића (САД) и проф. др Александра Субића (Аустралија), и есеј др Хенрија Кисинџера, бившег америчког државног секретара.
Станко Стојиљковић
(Извор Данас)
