„Ја сам у свему томе учествовао, поуздано знам да су људи накратко боравили на Месецу. Није то снимано у неком холивудском студију, све је преношено уживо”, недвосмислено тврди Милојко Мајкл Вуцелић, један од најзаслужнијих за тај подухват.
Станко Стојиљковић
Милојка Мајкла Вуцелића (79) можемо, без имало претеривања, назвати српским Вернером фон Брауном (чувени творац нацистичког и америчког ракетног пограма. Један од највећих стручњака у историји свемирских иостраживања, нашег рода и порода, будно је мотрио на искрцавање свих досадашњих посетилаца Месеца, почев од прве двојице шетача – Нила Армстронга и Едвина Олдрина (20. јул 1969). Својим огромним инжењерским знањем и умењем увелико је одредио склоп, облик и намену будуће летелице (месечев модул „Орао”) којом су амерички астронаути слетали и узлетали с површине најближег Земљиног космичког суседа.
После три деценије поново се обрео у Србији, са својим дугогодишњим пријатељем др Славољубом Семом Вујићем, једним од „седморице величанствених Срба” који су обележили програм „Аполо”, на позив Министарства за дијаспору. Висок, стамен и преплануо, досеткама украшава своје казивање гледајући нетремице саговорника насмешеним плавим очима иза наочара. Своје занимљиво и духовито предавање у готово пуној слушаоници Машинског факултета у Београду недавно је отпочео срдачном добродошлицом „своме старом пријатељу Миливоју Југину” који је, сетићете се старији читаоци „Политике” надахнуто и зналачки нама, телевизијским гледаоцима, дочаравао летове на Месец.
У ђачким данима жудео је за несвакидашњим пустоловинама, читајући дела Жила Верна, а као пензионер покушава да све податке стави на своје место у породичном родослову. Није сасвим сигуран да ли су Вуцелићи пореклом из Колашина, иако у то чврсто верује.
Како се осећате у Београду после толико година?
Веома угодно, као да сам се после дуго времена вратио кући. Ја сам Србин, моји преци су се 1704. године, после сеобе Чарнојевића, иселили у Лику да чувају и бране Аустрију од Турака. Увек смо били и остали Срби.
Откуда толика неверица и данас, нарочито у САД, да је човек, заиста, ходао по Месецу?
Ја сам у свему томе учествовао, поуздано знам да су људи накратко боравили на Месецу. Није то снимано у неком холивудском студију, све је преношено уживо – полетање, путовање, спуштање и враћање на Земљу.
Да ли је Нил Армстронг унапред научио историјску реченицу „Ово је мали корак за човека, али велики за човечанство”?
Нил Армстронг је веома закопчан човек, мало говори и још мање се поверава. Изузетно га ценим јер је врхунски инжењер и астронаут, такав углед ужива и код осталих. Рекао нам је да му нико из НАСА није препоручио да ишта каже, речи су му саме наврле на језик када је ногама ступио на чврсто тле. Срео сам га лане у Сан Дијегу. Када су га представили као астронаута, он се успротивио: „Не, ја сам инжењер”! За разлику од Едвина, који је попут глумца уживао у слави, он је остао скроман. Да је то био Чарлс Конрад који је, чим је закорачио на Месечеву површину, узео палицу за голф и распалио по лоптици, вероватно би узвикнуо: „Ух, колико има прашине!”
Славољуб Вујић, Станко Стојиљковић и Милојко Вуцелић (Дарко Ћирков)
На шта сте, најпре, помислили када је први човек почео да скакуће по Месецу?
У том часу сам седео поред Јуџина Кранца, главног контрола лета „Апола”, коме се отело: „Немогуће, ми смо тамо, на Месецу”! А ја сам му добацио: „Немогуће је и било наш циљ”! Подаци на свим уређајима показивали су да је човек стао на чврсту подлогу.
Шта је то запрепастило Едвина Олдрина, јер се навелико нагађа да је нешто неочекивано спазио?
У току лета од Земље до Месеца Едвин Олдрин је, посматрајући кроз прозор, рекао да види нешто што светлуца – пали се и гаси. Због угла под којим је гледао, није могао јасно да разазна шта је то. Неко је из командне собе објаснио да је то, вероватно, један од четири панела (плоча) на „Орлу”. Сви смо се сагласили. Касније је један од математичара све прорачунао и потврдио нашу претпоставку.
Због чега сте се отиснули преко Атлантика: да одсањате „амерички сан” или на нечији наговор?
Нико ме није наговорио. Моја баба и деда по мајци су још пре Првог светског рата живели у Америци, а између два рата су се вратили јер моја мајка није желела да им се придружи. Живели смо добро, отац је био грађевински инжењер. Чим је избио рат, усташе су деду стрељале с првих 200 Срба које су ухапсиле. Бабу су одвели у Јасеновац и усмртили је, кућу нам је отела НДХ. Мајку је због тога до краја живота пекла савести.
Како сте доспели у програм „Аполо”?
Нашао сам се на правом месту у право време. Имао сам инжењерско знање и звање као запослени (од 1962. године) у чувеној компанији „Норт америкен авиејнш” која је, по уговору с НАСА, правила матични свемирски брод „Аполо”. Почео сам као инжењер, а постао директор (менаџер).
Колико је пута уочи полетања проверавана свака ситница?
На космодрому Кејп Кенеди (Флориода) све су проверавали; палили су и моторе и гасили их на три секунде пре полетања. После узлетања и уласка у путању око Земље ми смо из Хјустона (Тексас) преузимали вођење.
Зашто „Аполо 13” није био подвргнут опонашању летења у свемиру?
И он је, као и сваки други, био испитан. Десетак дана пре полетања на космодрому су проверили све до самог тренутка узлетања, угасили моторе и почели да истачу гориво из резервоара. Напољу је било хладно, истакање је ишло споро и укључили су грејаче. Топлота је истопила облогу на жицама у прекидачу, а да то нико није знао. Када је летелица полетела искочила је искра и изазвала пожар. Тада сам ја све преузео у своје руке, што је био мој главни задатак у току праћења лета. За то што сам астронауте живе и здраве приземио одликован сам Председничком медаљом за слободу (Линдон Џонсон), највишим америчким цивилним одликовањем.
Имате ли утисак да сте пречули очево упозорење, истина сујеверно, да 13. по реду лет неће добро проћи?
Ха, ха, ха! Била је то срећа у несрећи. Шта би се догодило да смо, којим случајем, тај лет означили бројем 14? Мој отац је био побожан човек, уочи лета ми је рекао: „Сине, ,Аполо 13’ неће добро проћи!” Експлозија се, иначе, десила 13. априла!
А на који се начин ваша ташта умешала у освајање Месеца?
У Хјустону смо све време имали отворену телефонску линију, када ме је назвала супруга од куће и обавестила да је пас напао моју ташту која се из страха закључала у купатилу. Обула је нове папуче с кићанкама, куче је појурило да једну зубима ухвати, а она се препала и побегла у купатило. После су ме задиркивали: „Мајкл је обучио толике астронауте, а није успео свог пса!” Морате знати да су ме звали „менаџером за проблеме”, јер сам био задужен да отклоним сваку грешку ако нешто лоше крене у току лета.
Јесте ли икада помишљали да ћете једног дана срести Вернера фон Брауна. О чему сте разговарали 12 сати закључани у бункеру?
Расправљали смо шта да предузмемо, уколико се ракета-носач „Сатурн 1-Б” не откачи у току полетања. Све би се запалило, астронаути би изгорели. Досетили смо се да убацимо три жице од врха до подножја које ће онемогућити да се ватра упали. Био је велики зналац и веома пријатан човек. Једном се заподенула озбиљна расправа да ли је боље да с две ракете шаљемо људе на Месец (једна да их одвезе, а друга спусти): он је стајао иза израде „Сатурна”, а ја сам добио задатак да смислим свемирски брод „Аполо”. После темељног претресања, он се сагласио с мојим виђењем – једна ракета с матичним бродом и лунарним модулом. То је одлика великих стручњака. Пред крај живота написао је књигу у којој је објаснио да иза стварања огромног космоса мора нешто да стоји, а то је био Бог.
Зна ли се, уопште, тачан број научника и инжењера Трећег рајха укључених у амерички свемирски програм?
Било их је много, нико не зна тачан број. У мојем тиму радило је десетак. Програм „Аполо” окупио је више од 400.000 људи, од тога 20.000 на изради изради свемирског брода.
Кајете ли се што никада нисте летели у свемир?
Не кајем се, иако сам желео. Нисам имао неопходно искуство пробног војног пилота, летео сам само на једрилицама и малим авионима.
Колико су Срби задужили Америку у освајању Месеца?
Морам да кажем да сам поносан на све Србе који су учествовали у овом подухвату. Били смо, свакако, део тог успеха. Мој пријатељ Славољуб Сем Вујић, који за себе каже да је лала из Баната, саставио је списак „седморице величанствених” по угледу на истоимени каубојски филм. Ја сам био директор систем-инжењера за цео програм „Аполо”, а у контроли сам надлетао цео ток лета.
(ПОЛИТИКА, 3. 10. 2009)
Племићка титула
Милојко Мајкл Вуцелић рођен је 1930. у Гарешници (Хрватска), дипломирао је теоријску механику на Машинском факултету у Загребу и убрзо отишао у Немачку („Мерцедес” и „Форд”). С 26 година се отиснуо у Америку („Цесна” и „Норт америкен авиејшн”). Учествовао је и у првом сусрету руских космонаута и америчких астронаута у свемиру 1975. Супруга Инге (Немица) докторирала је психологију, старији син Александар стручњак је за чисту енергију, а млађи Никола као инжењер осмишљава ракетна пилотска седишта. Има петоро унучади и живи у Менсфилду (Охајо). Прадеда Рафаел Вуцелић, официр слуњске пуковније, добио је племићку титулу од цара Фрање Јосифа.
Сусрет с Титом
– Тито је за мене чуо од астронаута Франка Бормана („Аполо 8”) кога је, у време посете Југославији, питао: „Зар се нисте бојали тог лета око Месеца?” Борман му је одговорио: „Ма какви, ваш Мајкл Вуцелић је био главни и са Земље бринуо о мени”. На изложби поводом „Апола 11” Тито ме је примио, јер је желео да из прве руке чује причу о освајању Месеца.
