Проф. др Дејан Милојичић: „Само помињање мога имена у истој реченици са овом двојицом великана највећа је част коју сам могао да заслужим. Све што су они урадили, а поготово Никола Тесла, не знам да ли ико може скоро да достигне. Он је цео свој живот посветио науци и добробити човечанства.”
Станко Стојиљковић
„Одрастао сам на Славији, малтене од самог рођења одгајили су ме бака и дека. Она је имала само четири разреда основне, али је веровала у школу и пре мене је извела до дипломе и моју мајку и тетку. Имао сам ретку прилику да пешачим до основне, средње школе и факултета. У нашем малом дворишту прославили смо многе радосне догађаје, као у филмовима Емира Кустурице. После дипломског рада, магистрирао сам на ТИМ рачунарима, које смо од самог почетка развили у ’Пупину’ и ’Енергодати’”, започиње своју животну исповест Дејан Милојичић, одскора председник Друштва за рачунарске науке (Computer Society) које, под окриљем чувеног Института електроинжењера и електронских инжењера (IЕЕЕ), окупља око сто хиљада научника и стручњака широм света.
Подсећамо да је Никола Тесла био потпредседник, а Михајло Пупин председник Америчког института електроинжењера (АIЕЕ), из којег је настао Институт електроинжењера и електронских инжењера (IЕЕЕ), са готово 400.000 чланова на свим меридијанима. Највеће од укупно 38, Друштво за рачунарске науке, први пут предводи Србин Дејан Милојичић, директор једног од истраживачких центара компаније „Хјулит Пакард” и професор на Калифорнијском универзитету у Сан Хозеу.
Докторат је пријавио на Електротехничком факултету у Београду, али је убрзо схватио да мора томе потпуно да се посвети и да не може да га заврши одлазећи сваког дана на посао у Институт „Михајло Пупин”. Управо се вратио из САД, када је прочитао оглас за стипендије у Немачкој. Отишао је у Кајзерслаутерн на годину дана, са идејом да заврши практични део тезе и онда докторира у Београду. Видевши га да ради од пет ујутро до пет по подне, професор му је понудио да докторира код њега.
Дејан Милојичић и Станко Стојиљковић
У то време отпочео је рат у бившој Југославији, па су продужили стипендију за једну годину, затим за још пет месеци. Ако се не рачунају два месеца учења језика и последња три када је већ била готова, докторску тезу је окончао за две године. Већина осталих је то урадила тек после 7-8 година. С неколицином колега је објавио три рада, спојио то у тезу и, чак, доживео да му у Немачкој изађе књига. Испоставило се да је то било одлучујуће за брзо добијање америчке визе и касније усавршавање.
На шта сте истог трена помислили сазнавши да ћете председавати најугледнијем и најутицајнијем друштву за рачунарске науке у свету? Јесте ли, у дубини душе, прижељкивали такав исход гласања?
Право да кажем: ни на шта нисам помислио, нисам имао времена да мислим. Био сам на важном састанку у „Хјулит-Пакарду” (ХП) када су покушали да ми јаве на мобилни, на стабилни телефон и, на крају, електронском поштом. Нисам имао много времена да се радујем, ево одговарам на питања у авиону на путу за Кину.
Сећам се када сам се у гимназији такмичио из математике, увек сам тачно знао да ли ћу победити или не. На овим изборима сам имао више шанси да победим у стручности, имао сам више запажених резултата у последње време. Изгледи мог противкандидата крили су се у енглеском имену. Уз све поштовање супарника кога добро познајем и веома ценим, верујем да сам имао предност код гласача који су прочитали моју биографију и шта сам предложио. Да нисам прижељкивао такав исход, не бих ни пристао да се кандидујем.
Закорачили сте стопама двојице славних претеча – Николе Тесле и Михајла Пупина, који су доживели већу почаст. Како се, као први Србин на том положају, осећате?
Само помињање мога имена у истој реченици са овом двојицом великана највећа је част коју сам могао да заслужим. Све што су они урадили, а поготово Никола Тесла, не знам да ли ико може скоро да достигне. Он је цео свој живот посветио науци и добробити човечанства. Када сам тражио препоруке, водио сам рачуна да их што више стигне од мојих колега из Србије, из „Михајла Пупина”, са Електротехничког факултета… То је мало за коначну победу, али довољно за моје велико задовољство. Ова победа је, уједно, победа Србије, Београдског универзитета, ЕТФ-а, „Пупина”, другара из некадашње Осме београдске, Основне школе „Свети Сава” и свих мојих професора и колега.
Ваш научностручни животопис је задивљујући, поменућемо да сте основали мултидисциплинарни часопис „Савремено рачунарство” (IEEE Computing now), какав је, управо, недостајао стручњацима рачунарства?
Мислим да је мој животопис више необичан него задивљујући, барем мени тако изгледа. Некако сам увек знао шта хоћу и нисам се претерано двоумио. Не кажем да сам увек у свему одмах успевао, поједини моји другари кажу да сам на своју руку. Као мали био сам одличан математичар, али сам без много размишљања изабрао електротехнику, потом електронику, напослетку рачунарску технику.
У току спремања дипломског у „Пупину”, мој професор, чувени Славољуб Цаја Марјановић хтео је да све време проведем проверавајући аналогни рачунар који је требало да се испоручи СССР-у, а ја сам то одбио. Када сам га по својој процени довољно испитао, рекао сам му да ћу да наставим да пишем рад. Када сам први пут изашао на испит код њега, дао ми је шестицу, али није оцена била разлог мог незадовољства, већ начин на који ми је то саопштио. Отприлике: „Ево ти, једва си је заслужио, ’ајде иди сада”. Ја сам негодовао, нисам је ни уписао у индекс. На поновљеном испиту усмени је рађен писмено, опет сам добио шестицу! Шта ћу, морао сам трећи пут да изађем. На крају сам добио осмицу. Није ми, дакле, била важна оцена, већ начин на који сам је добио. У међувремену сам боље сам научио први део електронике.
Била би неправда приписати сву заслугу мени за часопис „Савремено рачунарство”. Ја сам оснивач интернетског (online) издања, али било је покушаја и раније из којих сам много научио.
Крилатица Института електроинжењера и електронских инжењера (ИЕЕЕ) гласи: „Напредак технологија у служби човечанства”. Колико ће томе допринети области којима се бавите: паралелно, дистрибуирано и рачунарство у облаку?
„Облаци” (Clouds) су део еволуције рачунарства. Пре тога су биле „мреже” (Grids), пре тога „скупови” (Clusters) итд. У свим претходним сам учествовао, чак сам осмишљао стандарде. Индустрија кудикамо више прихвата „облаке”, највише због тога што пословна понуда „плати после услуге”, и раније примењивана, сада нуди обраду, смештај и пренос података.
Због чега је измишљено „рачунарство у облацима” (Cloud Computing)?
Увели су га стручњаци компаније „Амазон”, који су хтели да искористе капацитете својих рачунарских центара, осмишљених за највећу потражњу у време Божића, а у преосталим месецима прилично неискоришћеним. У суштини, продаје се на сат, само када је то компанији потребно. Концепт није нов, слично је у изнајмљивању аутомобила.
Чиме сте и сами, према мишљењу других научника и стручњака, највише допринели тој области, а и рачунарским наукама уопште?
Ја сам директор истраживачког центра (Open Cirrus), чији су чланови 15 најпознатијих факултета и организација широм света. Други вид доприноса огледа се истраживачком: експериментишем с рачунарима врхунских одлика (high performance computing). Објавили смо више радова у овој области, а ја сам заштитио неколико патената.
У којој мери ће интелигентни уређаји и бежичне сензорске мреже на интернету променити наш будући живот?
Надам се набоље, јер ће сензори помоћи да се прате понашање болесника, временских непогода, истражују природна богатства и још много тога. У ХП-у је један тим колега користио 100.000 сензора да прати осцилације земље у потрази за нафтом. Други опрема будући болеснички кревет и аутоматизује болнице.
С каквим ће се изазовима у скорој будућности суочити рачунарство? Како ускладиштити цунами дигиталних података који је из године у годину све већи?
Одлично питање. Технологија ствара тешкоће, али их и решава. Производња нових података је превазишла могућности смештаја, преноса и обраде. Незамисливо је да се у савременом свету они преносе камионима, јер су мреже сувише споре. Уобичајено је да се смештају на диск и испоручују поштом. Наду уливају нове меморије, од којих једна врста настаје у ХП-у, тзв. мемристор. То је једна од највећих иновација у протеклих 50 година. Друга су оптичке мреже са знатно мањом потрошњом енергије, бољим управљањем и гушћим паковањем. Потрошња енергије, у суштини, постаје критичан чинилац у рачунарству.
Дигитална подела света ствара и непремостив јаз и нове шансе за мање земље. Какви су изгледи Србије да у заузме боље место?
Мислим да нове технологије демократизују рачунарство. Раније су највећим рачунарима имале приступ само врхунске лабораторије, данас то свако може за прилично ниску цену. Преко интернета се приступа готово свим стручним чланцима. Српски истраживачи имају више шанси за успешно самошколовање и истраживање него што смо ми имали. Индија, Кина, Русија и Бразил су то одавно урадили.
Стекли сте диплому на ЕТФ-у у Београду, започели истраживачки рад у Институту „Михајло Пупин”. Да ли је образовање на Београдском универзитету била добра основа за успешну каријеру?
Изузетна. Професори нам нису само предавали науку и технику, већ су нас учили како да мислимо, да примењујемо знање. Научили су ме како да схватим проблеме и како да их решавам.
Колико су наши научници и стручњаци уважени у свету? Зашто сте одабрали САД за своје боравиште?
Углед наших је веома висок, али и Румуна, Француза. Руси су, на пример, најцењенији у математици и физици, мање у рачунарству. Америку сам одабрао из практичних разлога, за мој укус европски приступ је више филозофски. У САД се, пре свега, води рачуна шта ће да донесе финансијску добит. Када сам докторирао, понуђено ми је да будем асистент на Универзитету Ахен (Немачка), а ја сам прихватио да одем у Бостон.
Верујете ли да је човечанство у стању да једнога дана склопи суперкомпјутер „јупитеров мозак”, велики као истоимена планета, као што пише у роману „Аутостоперски водич кроз галаксију”?
Човечанство је у стању да уради многе ствари. Надам се да ће све што радимо бити за добробит, а не на штету људског рода и наше планете.
Саиграчи кажу да сте одличан фудбалски тренер. Хоћете ли се, можда, у мировини томе посветити?
Мислим да је обратно: већ 15 година тренирам децу (испод десет до малтене 19 година). Мислим да то радим до пензије. У почетку су то биле девојчице у тимовима у којима су играле моје ћерке. Када су отишле на факултет, одабрао сам дечаке. Извео сам неколико нараштаја на факултет. Ове године имам изузетан тим, пре неколико дана смо победили тим суседног града, Фостер Ситија, са 3:1.
Зрнце мудрости које бисте свакоме подарили?
Све ново што научите или урадите може вам једног дана користити. Што сам научио као тренер, користим као директор; искуство из ИЕЕЕ користи ми на послу и предавањима. Подстицање људи на прегалаштво слично је у спорту, инжењерству и науци. Постављати циљеве, радити напорно и паметно. Напредовати у ма чему и стремити бољем мени је живот учинило занимљивим, а посао од напора претворило у озбиљну али занимљиву игру коју уживам да непрекидно играм. Тада ништа није тешко, све је могуће постићи. Пробајте сами!
(ПОЛИТИКА, 2012)
Сваке године у Србији
„Имам 52 године, две ћерке (Вишња је завршила социологију на Калифорнијском универзитету у Дејвису, а Милена је на четвртој години у Санта Барабари), ожењен сам Мајом. Живим у Пало Алту. У Србију долазим, бар, два-три пута годишње. Једном на одмор, остало када боравим у Европи. У почетку сам обилазио баку и деку, сада тетке и другаре, с којима се неизоставно састајем. Да ли ћу се једног дана вратити? Не знам. Претпостављам да зависи од тога где ће моја деца и можда и њихова бити у то време. За сада сам задовољан у компанији. У Америци све зависи од посла, људи се због тога најчешће селе. Тако сам и ја отишао на источну обалу, а потом на западну обалу.
Појам доколице ми одавно није познат. Између запослења, IЕЕЕ и фудбала, имам три целодневна посла и једва стижем било шта друго. Али волим да одржавам травњак, да мајсторишем око куће (поставио прскалице, окречио кућу, чак заменио кров). Нажалост, за све то имам све мање времена, а како сам старији све ми теже иде. Сећам се да се мој деда у осамдесетим годинама пењао на кров и поправљао цреп, тако да малочас поменути изговор не вреди.”
