TREĆI KAMEN

SUNČEV UDAR NA ZEMLJU

688 pregleda
Shutterstock

Šta je na našoj planeti izazvala najveća solarna oluja ikada zabeležena?

Eksplozija u koroni Sunca bila je toliko snažna da je izbacila ogromnu količinu materijala koji je posle samo 17,6 sati stigao na Zemlju i doveo do pojave polarne svetlosti u tropskim delovima planete. Samo nekoliko meseci pre maksimuma 10. solarnog ciklusa (februar 1860. godine) na Zemlji je zabeležena jedna od najjačih solarnih oluja. Eksplozija u koroni Sunca bila je toliko snažna da je izbacila ogromnu količinu materijala (coronal mass ejection, CME) koji je posle 17,6 sati stigao na Zemlju i doveo do pojave polarne svetlosti u tropskim delovima planete.

U periodu od 28. avgusta do 2. septembra 1859. godine na Suncu je zabeleženo prisustvo ogromne grupe pega. Aktivnost ove grupe pega je već 29. avgusta dovela do pojave polarne svetlosti (aurora australis) koja je zabeležena dosta severno, na južnoj polulopti, u Kvinslendu (Australija). Engleski astronomi amateri Ričard Karington (Richard Carrington) i Ričard Hodgson (Richard Hodgson) su, nezavisno jedan od drugog, oko podneva 1. septembra zabeležili pojavu prve snažne snažne baklje.

Zbog siline udara magnetosfera Zemlje, koja nas štiti upravo od ovakvih pojava, bila je spljeskana sa standardnih 60.000 na samo 7.000 kilometara i delimično uništena.

Ova baklja bila je povezana sa ogromnom eksplozijom u koroni koja je putovala pravo ka Zemlji. Brzina izbačenog materijala bila je ogromna i za samo 17,6 sati naelektrisane čestice plazme su prešle 150 miliona kilometara i stigle do naše planete (najčešće je potrebno nekoliko dana da CME stigne do Zemlje). Pretpostavlja se da je razlog za ovu ogromnu brzinu čestica ove CME to što je neka prethodna eksplozija (verovatno ona od 29. avgusta) očistila put od Sunca do Zemlje, pa je otpor u međuplanetarnom prostoru bio vrlo mali.

Ogroman broj naelektrisanih čestica (plazme) sudario se sa magnetnim poljem Zemlje. Zbog siline udara magnetosfera Zemlje, koja nas štiti upravo od ovakvih pojava, bila je spljeskana sa standardnih 60.000 na samo 7.000 kilometara i delimično uništena.Ovo je dovelo do pojave polarne svetlosti širom planete. Zabeleženo je da je rudare u Stenovitim planinama tokom noći probudila jaka svetlost za koju su pomislili da je izlazak sunca. U severnoistočnom delu SAD noć je postala toliko svetla da su napolju mogle da se čitaju novine pod svetlošću aurore borealis. Polarna svetlost stigla je do Havaja, centralnog dela Meksika, Kube, južnog dela Japana i Kine, čak skoro do ekvatora – Kolumbije.

Osim ovog lepog efekta solarna oluja od pre 160 godina dovela je o nekih problema. Telegrafska mreža širom Evrope i severne Amerike prestala je da funkcioniše. Mnogi operateri doživeli su strujni udar, a između nekih telegrafskih stubova sevale su munje. Da bi zaštitili mrežu mnogi operateri isključili su baterije, međutim i nakon toga bilo je moguće poslati poruke jer je u mreži bilo i više nego dovoljno struje.Za oporavak od ove oluje bilo je potrebno nekoliko dana…

Prema nekim procenama kada bi slična eksplozija danas pogodila Zemlju posledice bi bile katastrofalne. Šteta na električnim uređajima bila bi više milijardi dolara, a za oporavak infrastrukture bile bi potrebne godine.Slični događaji Karingtonovom, ali dosta manjeg intenziteta zabeleženi su i u novijoj istoriji. U 1921. i 1960. godini dodgodile su se jake smetnje u radiokomunikaciji, a marta 1989. godine solarna oluja oborila je električnu mrežu širom Kvebeka.Energetski sličan događaj Karingtonovom odigrao se i 23. jula 2012. godine – srećom ova eksplozija nije bila usmerena u pravcu Zemlje.

(Izvor Nacionalna geografija)

O autoru

administrator

Ostavite komentar