Пре две и по године мала свемирска летелица LightSail 2 винула се у небо ношена ракетом SpaceX. Смештена орбити на 700 километара изнад Земље и величине кутије за ципеле, она је дизајнирана у калифорнијском Планетарном друштву (Planetary Society).
Финансирало ју је 40.000 приватних донатора који су уложили 7 милиона долара. Летелица је развила једро од фолије, величине 6 пута 6 метара. LightSail 2 има камере и радио-инструменте, које напајају соларни панели. Али поента ове мисије јесте само једро, посебно дизајнирано да буде осетљиво на светлост. Фотони са Сунца га гурају довољном снагом да се летелица може одржати у стабилној орбити.
„ LightSail 2 је прва мала свемирска летелица која демонстрира контролисано соларно једрење”, наводи Planetary Society. Овај експериментални метод свемирског погона ускоро може постати битан и могао би да промени будућност свемирских путовања. Три Насине мисије – једна ће бити лансирана следећег месеца, друга касније ове године, а трећа око 2025. године – користиће већа соларна једра за ефикасно покретање свемирских летелица кроз Сунчев систем. Неки научници се надају да ће још већа соларна једра једног дана убрзати сонде изван Сунчевог система.
Насин тим
За мисије које се воде до оближњих одредишта удаљених неколико милиона километара, попут астероида ближих Земље, соларна једра имају кључну предност у односу на хемијска горива, рекла је Џули Кастиљо-Рогез, главни истраживач Насине мисије Near Earth Asteroid Scout (праћење астероида блиских Земљи). „Битно је да соларно једро може достићи веома велике брзине услед сталног гурања соларних фотона током дугих временских периода”, рекла је она. „У исто време, једро се може контролисати тако да се брзина летилице може контролисати, тако да се подеси брзини циља и на тај начин омогући продужено време посматрања.”
Соларна једра би могла бити још важнија за омогућавање мисија на удаљеније дестинације, попут других звезданих система. „Ако не желите да ваше путовање потраје десетине хиљада година, морате достигнути брзину која је део брзине светлости”, изјавио је Елиот Гилам, научник из СЕТИ института у Kалифорнији.
Јапанска свемирска агенција лансирала је прву свемирску летелицу са соларним једрима: сонду ка Венери под називом „Икарос” опремљену грубим, неуправљивим једром од 14 са 14 метара. Она је пролетела поред планете крајем 2010. и нестала из радио-домета пет година касније. У међувремену свемирске летелице са соларним једрима су постале боље. Дизајнери LightSail–a 2 су се надали да ц́е њихова мисија у орбити трајати годину дана. Скоро 940 дана касније, и даље је све како треба, летелица плови на таласима недавно појачаног соларног ветра фотографишући Земљу, све време додатно поткрепљујући доказе оправданости концепта соларног једра.
Савремени материјали то омогућавају. Данашња соларна једра су направљена од мајлера (mylar) или изолационог материјала CP-1. То су чврсти и флексибилни материјали, чак и са дебљинама које су само неколико микрона. Алуминијумски премаз их чини рефлективнијим, повећавајући ударну силу фотона.
Следећа мисија са соларним једром, истог Насиног тима, има за циљ да сустигне и испита астероид пречника 16 метара по имену 2020 GE. То је веома мали астероид чија се орбита укршта са Земљином. Лабораторија за млазни погон под окриљем НАСА је класификовала га је као „астероид близу Земље” због близине орбите наше планете, али се не сматра потенцијално опасним јер компјутерске симулације нису указале на непосредну вероватноћу будућег судара. Мисија треба да прокрчи пут за амбициознија истраживања астероида у наредним годинама и деценијама. Поменути NEA Scout већ има соларно једро величине 9 са 9 метара, дупло веће од LightSaila-2.
Advanced Composite Solar Sail System (Напредни композитни соларни систем једара), Насина следећа мисија, има једро које је мало мање, али и мању тежину конструкције, што би требало да га учини још ефикаснијим. Лекције научене из све три ове мисије могле би се спојити 2025. године са највећом демонстрацијом соларних једара која ће доћи: соларним крузером, који би могао да се похвали највећим једром до сада, са скоро 2.000 квадратних метара.
Соларно једро чије су стране приближно 9 метара (NASA)
Ако све буде по плану, за само шест година прећи ћемо од малих соларних једара до једара величине неколико тениских терена. Тренд је јасан: соларна једра постају све већа, а истовремено постају лакша по квадратном метру. Сигурно је да не постоје лакши и јефтинији начини слања свемирских летелица веома далеко и веома брзо од коришћења погона на светлосна једара.
Одувек, а и данас, најјефтинији начин путовања на велике даљине на Земљи јесте једрилицом погоњеном ветром. Једине трке око света су трке једрилицама. Погон на светлост, од звезда или усмерених ласера, претендује да буде главни начин пловидбе међу звездама. Извори:
https://news.yahoo.com/ticket-interstellar-space-shiny-ultra-100329077.html
https://www.nasa.gov/content/nea-scout
https://www.nasa.gov/directorates/spacetech/small_spacecraft/ACS3
https://en.wikipedia.org/wiki/LightSail
(Извор Астрономски магазин)
