Отишао је велики човек широког образовања, личност изузетне и посебне обдарености, великан наше медицинске науке, научник светског имена у неуронаукама, интелектуалац који је чврсто веровао у универзалне објективне вредности научног позива, истраживач и стваралац неисцрпне радне енергије, постојаности и достојанства.
Академик Миодраг Чолић
Животна прича академика Љубише Ракића почела је 11. априла 1931. године у Сарајеву у којем је рођен (од оца Миодрага и мајке Вукосаве). Прва четири разреда основне школе завршио је у Сарајеву, а гимназију и Медицински факултет у Београду, на коме је дипломирао 1956. Свој таленат за научноистраживачки и педагошки рад исказивао је још током студија радећи четири године као демонстратор на предмету физиологија.
Убрзо по дипломирању најпре је биран за асистента на овом предмету, а 1961. је постао доцент. Каснија звања је стекао на катедри физиологије и биохемије. У највише звање редовни професор изабран је 1969. године. Од 1964. до 1979. године био је управник Биохемијског института Медицинског факултета, који се тада одвојио од катедре физиологије, а од 1969. до 1975. године био је шеф катедре биохемије. У периоду од 1980. до 1984. године обављао је дужност декана Медицинског факултета у Београду.
У блиставој биографији академика Ракића остаће трајно забележена три стратегијска важна подухвата у области науке и едукације: оснивање Биохемијског института Медицинског факултета у Београду, Лабораторије за неурофизиологију, неурохемију и молекуларну неуробиологију у Институту за биолошка истраживања „Др Синиша Станковић” (данас је то Одељење за неуробиологију) и Међународне лабораторије за истраживање мозга у Котору под покровитељством УНЕСКО-а и Националног института за здравље америчке владе.
Од 1971. је професор на последипломским студијама из неуробиологије на Београдском универзитету. Моја генерација га је упознали 1973. као професора биохемије на Медицинском факултету. Био је један од најбољих предавача на овом предмету јер је с лакоћом преносио најкомпликованије биохемијске процесе кроз каскаду ћелијских сигнализација, што се у тадашње време није могло наћи у класичним уџбеницима, већ само у научним часописима. Били су то свакако почеци модерне биохемије засновани на достигнућима молекуларне биологије.
Значајном успеху његове ране научне каријере свакако су допринела усавршавања у иностранству: у Институту академика П. К. Анохина у Москви 1956. године и у Институту за истраживање мозга Калифорнијског универзитета у Лос Анђелесу 1961. и 1962. У блиставој биографији академика Ракића остаће трајно забележена три стратегијска важна подухвата у области науке и едукације: оснивање Биохемијског института Медицинског факултета у Београду, Лабораторије за неурофизиологију, неурохемију и молекуларну неуробиологију у Институту за биолошка истраживања „Др Синиша Станковић” (данас је то Одељење за неуробиологију) и Међународне лабораторије за истраживање мозга у Котору под покровитељством УНЕСКО-а и Националног института за здравље америчке владе.
Академик Ракић је изабран за члана Српске академије наука и уметности 1974. у својој 43. години и у њој је провео 48 година. Био је неуморан и активан до последњих дана свог живота. Сећам се кад сам са 50 година изабран за члана САНУ да ми је рекао да су то најбоље године за пријем нових чланова, додавши: „Ево имаћете бар 25 година активног рада у овој институцији. После тога когнитивне функције се нагло смањују, постајемо и све више некритични према себи и околини.” Међутим, ова начела нису важила за њега јер је управо после своје 75. године радио веома много, како у науци тако и на најодговорнијим функцијама у САНУ и другим институцијама.
Тешко је раздвојити научни допринос, педагошки рад и делатност академика Ракића у САНУ јер су све три сфере његових животних активности тесно испреплетане. Када је у питању научно дело може се рећи да је оно сада и за генерације које долазе нешто што се може дефинисати појмовима: пионирско, високонаучно вредно и међународно препознатљиво. Пионирско, јер је међу првима у нашој земљи започео модерна физиолошка и биохемијска истраживања централног нервног система. Високонаучно вредно, јер су први пут откривени и научно објашњени неки од фундаменталних биохемијских процеса у мозгу кроз истраживања која су неретко била испред свога времена. Међународно препознатљиво, јер су нека од његових открића и хипотеза проверавана у еминентним међународним институцијама и високо цитирани.
О квалитету и свеобухватности његовог научног рада сведочи капитално издање у седам томова под називом „Путеви и визије академика Ракића”. Резултати истраживања могу се сврстати у неколико група које обухватају: (1) механизме раздражења и инхибиције у централном нервном систему (2); биохемијску организацију централног нервног система; (3) биолошке ритмове у мозгу; (4) еволуциону биохемију и физиологију мозга; (5) крвно-мождану баријеру; (6) бихејвиоралну и молекуларну основу пластичности мозга; (7) неуроимунологију (8) регулацију експресије гена у централном нервном систему; (9) централни нервни систем и рак, (10) у последњих десетак година интересовања су му била усмерена ка генској терапији тумора, ефекту осиромашеног уранијума на здравље и наномедицини. Иза њега је импресиван опус од око 500 радова у целини, од чега су две трећине публиковане у иностраним часописима, објавио је 6 монографија међународног значаја и 3 домаће монографије и 5 коауторских уџбеника.
Академик Ракић је био ментор великом броју научника из земље и иностранства. Само из Института за биохемију Медицинског факултета у Београду после њега у САНУ су примљена три његова сарадника. Ретки су научници и академици који се могу похвалити тако обимним едукативним радом са страним истраживачима. Наиме, он је био сарадник или супервизор више од двадесет руских научника, бројних истраживача из Чешке, Мађарске, Пољске и Италије, САД, Француске и Судана који су радили на његовим пројектима. Зато се за њега може рећи да је био међународни експерт у правом смислу те речи.
То поткрепљују биографски подаци да је од краја шездесетих до почетка осамдесетих година више пута био стални гостујући професор Универзитета у Калифорнији у Лос Анђелесу, а током осамдесетих и на Бејлор кoлeџу за медицину у Хјустону. Држао је бројна предавања по позиву на универзитетима и у научним институтима у СССР-у, САД, Великој Британији, Француској, Пољској, Мађарској, Румунији, Бугарској, Италији, Немачкој, Египту, Израелу, Либији, Албанији, укључујући све универзитете у бившој Југославији.
Своју визију развоја науке и наставе ширио је и у другим срединама. Једна од таквих делатности је његово учествовање у оснивању медицинских факултета у Нишу, Новом Саду, Крагујевцу, Скопљу и Подгорици. Активности академика Ракића у САНУ биле су бројне, изузетно значајне, што и не чуди имајући у виду његов дугогодишњи стаж. Осим промоције фундаменталних начела науке, значаја науке за развој друштва и односа политике и науке, бавио се кључним националним питањима од значаја за наше друштво. Залагао се да се под кровом САНУ одржавају скупови, округли столови и расправе који су стриктно научно утемељени. Својих ставова и принципа се чврсто држао и због тога понекад није наилазио на разумевање како међу члановима САНУ тако и у друштвено-политичким структурама.
Треба посебно истаћи да је био потпредседник САНУ за природне науке од 2008. до 2015. године. Поред бројних активности које ова функција захтева у свакодневном раду, скоро комплетна међународна сарадња се ослањала на активност академика Ракића кроз сарадњу са ALLEA-ом (All European Academies), Интеракадемијским партнерством, Међународним саветом за науку или Саветом академија наука Југоисточне Европе у којој је био и председник Програмског комитета. Сећам се када сам једном пре десетак година уместо њега присуствовао на Годишњој скупштини Интеракадемијског партнерства у Трсту да су ме сви питали како је, да ли је доброг здравља и зашто није дошао.
Академик Љубиша Ракић био је члан већег броја научних друштава и академија у бившој Југославији, члан Руске и Евроазијске академије наука, Међународне организације за истраживање мозга, Краљевског друштва за медицину у Лондону и других друштава и асоцијација.
Академик Ракић је дуго година водио Академијски одбор за биомедицинска истраживања у САНУ у оквиру кога је одржан велики број научних скупова и издато исто толико зборника. Нажалост, неки скорашње планирани симпозијуми нису одржани због његовог неочекиваног одласка. Био је, такође, председник Међуодељенског одбора за биохемијска истраживања, председник Заједничког комитета за сарадњу Савета академија наука и уметности Југославије и Националне академије наука САД.
Академик Ракић био је члан већег броја научних друштава и академија у бившој Југославији, члан Руске и Евроазијске академије наука, Међународне организације за истраживање мозга, Краљевског друштва за медицину у Лондону и других друштава и асоцијација. Учествовао је у бројним телима и комисијама Министарства просвете и науке, Скупштине Србије и савета бројних факултета и универзитета. Менторства или чланства у комисијама за одбрану докторских теза, рецензије научних чланака и научних пројеката се тешко могу побројати.
Учесник је ослободилачког покрета Југославије, носилац је више државних одликовања у СФРЈ и највиших научних награда у Србији (Седмојулска награда Србије за 1968. годину и награда АВНОЈ-а за 1977. годину), Ордена рада са златним венцем, Ордена братства и јединства; Медаље за допринос миру (1994) и највиших награда, признања и одликовања Медицинског факултета, Српског лекарског друштва и других академија и институција. У периоду после петооктобарских промена обављао је и важне државне и друге значајне функције.
Данас се с посебним пијететом сећамо академика Љубише Ракића који нас је заувек напустио 14. октобра прошле године. Мени лично био је велика подршка, успоставили смо диван пријатељски однос који је трајао до његовог последњег дана. Отишао је велики човек широког образовања, личност изузетне и посебне обдарености, великан наше медицинске науке, научник светског имена у области неуронаука, интелектуалац који је чврсто веровао у универзалне објективне вредности научног позива, истраживач и стваралац неисцрпне радне енергије, постојаности и достојанства.
Академик Ракић је припадао интелектуалној елити, за собом је оставио дубок траг тако да ће се његов допринос науци и друштву и афирмација Српске академије наука и уметности у домаћим и међународним оквирима тек изучавати.
Veliki naučnik, veliki čovek.