АЛХЕМИЈА ДУХА

ТРОТРЕЋИНСКИ ТАКТ

tkaninčni metar

Wikipedia

Смрт је заиста крај вибрантне дужи живота која се потом претвара у бесконачну полуправу, али је она уједно и једини физички познати начин да се икс оса преклопи са ипсилон осом.


Стеван Бошњак

Замислио сам координатни систем у ком ипсилон оса тежи бесконачности (као што је и ред). То је оса која као космичке цепанице или степенице слаже, ка неком далеком свету, генетске пакете. Ради то добрим и поузданим ритмом од 25 година по степенику: Једна генерација, један генетски пакет, један степеник кроз недођију. Глође време ту конструкцију али и она наноси времену подједнако тешке ударце. И једно је и друго наумило да се суочи са вечношћу и да је заузда. То су два опозитна наума и самим ти обрнуто сразмерна. Што увећава једно-докида друго и обрнуто.

За исту се осу, која тежи бесконачности боре и генерације и време и те степенице чудније од Ешерових, ти генетски пакети у следу, у правилном непрекинутом ритму драгоценом као и ритмови звездане светлости што у крајњем (мисао је светлост унутра, светлост је мисао напољу) и јесу.

Замислио сам затим икс осу која означава један живот, свачији живот, дуж која представља сваког појединачног човека у пољу живота, осу која је чист представник сваке појединачне индивидуалне егзистенције.

Симетрала између ове две осе је на 45 степени или π/8 ≈ 0,39269… Генерације се пењу овом симетралом под овим углом. Пењу се истинским степеницама по звезданој стази свој сачињеној од њихових хтења и скорелог иња угашене светлости.

Постоји у том пењању дивно правило: Са 25 година појединац предаје генетски пакет новој генерацији јахача светлости, градитељима новог степеника звездане стазе. Са 50 наш појединац постаје филозоф (Платон зрелост људског ума смешта баш у ово доба) почињући да следи Радакришнанов наук да је сваки човек пресек безброја васионских стања… Са 75 ваља се спремати на корачање по жици изнад два бескраја, једног који је обећавало рођење и другог који одвајкада обећавају вера и непоуздана знања ауторитета.

Ово правило базира на тротрећинском такту, ритму од 25 година. Са првих 25 се, у начелу, ствара нови генетски пакет, нова генерација, нов беочуг бескрајног уланчавања… ипсилон оса расте… нов степеник од звезданог ветра, распомамљене јаре короне и чисте студени празнине је саздан, за њим ће следити трећи… милијардити…

И заиста: људски живот у просеку траје око 75 година. Прва његова трећина је припрема за стварање новог генетског пакета, новог степеника у корачању ка недохвату космичког вишег смисла… затим са становишта вишег смисла, сада од космоса већ добрано напуштене индивидуе, свако сам одлучује о преостале 2/3 личног живота. Ово је и свако од нас, али је ово и Достојевски и Мунк и Кјеркегор и Сартр и Зид и Мучнина и Мигел де Унамуно…

Како су и еволуција и васиона и ипсилон оса изгубиле (стварањем новог генетског пакета) сваки даљи озбиљнији интерес за дотичну (превазиђену, биолошки непотребну јединку) то њој остаје да преосталу дуж живота лепо осенчи властитим когнитивним перформансама и поперовском надом да учествује у следу алгоритама који граде Сферу ума (ноосферу у свему преклопљену, са јединки сада недоступном физичком и биолошком васионом и оним што по ипсилон оси недохватно одмиче)… да сада учествују у изградњи једног новог скупа једног новог колоса спремног да се преклопи са ипсилон осом по ком одмичу и време и генерације, jедног новог колоса сфере ума свог сазданог од дужи које планирају захват за бесконачним.

И тако:

дуж АБ = АА, + А,Б = 75 = 3/3
где: АА
, = 1/3 = 25

А,Б = 2/3 = 50

И онда схватимо да оно што чини постојање и свет три димензије, свет космичких објеката укључив и нас у том свету заиста јесте сам живот и његова фреквенција различита од нуле, у дословном смислу, јер смрт и није ништа друго сем једна димензија нулте фреквенције и бесконачне таласне дужине (самим тим и бесконачна у времену). Смрт је заиста крај вибрантне дужи живота која се потом претвара у бесконачну полуправу, али је она уједно и једини физички познати начин да се икс оса, из малопређашњег разматрања, преклопи са ипсилон осом. Тако време, генерације људског рода и јединке освајају вечност и у том су смислу сви на неки начин у праву: и Попер са концептом ноосфере, и Јунг са архетиповима, и Унамуно са трагичним осећањем живота, и ратар на пољу који никада за ову тројицу (претпостављамо) није чуо, и морнар на броду који и не слути да сем таласа и дебелог мора постоји ратар незаинтересован за Унамуна и астронаути на станици Мир који са те висине виде и наше и неке друге претпоставке… и криве се осе координатног система, увијају се степенице састављене од распеване коре звезданог иња, као хармоника се шире и скупљају, шкрипи та колосална конструкција и као да ће се сваког трена распасти, али се не распада прожета светлосним глифовима и Шамполионовим одгонеткама…

Па ко је и помислио да ће тај пут, то освајање светлости и пењање тим врлетним симетралама и угаоницима пре бити Сметанина Влтава неголи Шенбергова какофонија!

Све и много више од тога.

О аутору

Stanko

Оставите коментар