ALHEMIJA DUHA

TROTREĆINSKI TAKT

509 pregleda
tkaninčni metar

Smrt je zaista kraj vibrantne duži života koja se potom pretvara u beskonačnu polupravu, ali je ona ujedno i jedini fizički poznati način da se iks osa preklopi sa ipsilon osom.


Stevan Bošnjak

Zamislio sam koordinatni sistem u kom ipsilon osa teži beskonačnosti (kao što je i red). To je osa koja kao kosmičke cepanice ili stepenice slaže, ka nekom dalekom svetu, genetske pakete. Radi to dobrim i pouzdanim ritmom od 25 godina po stepeniku: Jedna generacija, jedan genetski paket, jedan stepenik kroz nedođiju. Glođe vreme tu konstrukciju ali i ona nanosi vremenu podjednako teške udarce. I jedno je i drugo naumilo da se suoči sa večnošću i da je zauzda. To su dva opozitna nauma i samim ti obrnuto srazmerna. Što uvećava jedno-dokida drugo i obrnuto.

Za istu se osu, koja teži beskonačnosti bore i generacije i vreme i te stepenice čudnije od Ešerovih, ti genetski paketi u sledu, u pravilnom neprekinutom ritmu dragocenom kao i ritmovi zvezdane svetlosti što u krajnjem (misao je svetlost unutra, svetlost je misao napolju) i jesu.

Zamislio sam zatim iks osu koja označava jedan život, svačiji život, duž koja predstavlja svakog pojedinačnog čoveka u polju života, osu koja je čist predstavnik svake pojedinačne individualne egzistencije.

Simetrala između ove dve ose je na 45 stepeni ili π/8 ≈ 0,39269… Generacije se penju ovom simetralom pod ovim uglom. Penju se istinskim stepenicama po zvezdanoj stazi svoj sačinjenoj od njihovih htenja i skorelog inja ugašene svetlosti.

Postoji u tom penjanju divno pravilo: Sa 25 godina pojedinac predaje genetski paket novoj generaciji jahača svetlosti, graditeljima novog stepenika zvezdane staze. Sa 50 naš pojedinac postaje filozof (Platon zrelost ljudskog uma smešta baš u ovo doba) počinjući da sledi Radakrišnanov nauk da je svaki čovek presek bezbroja vasionskih stanja… Sa 75 valja se spremati na koračanje po žici iznad dva beskraja, jednog koji je obećavalo rođenje i drugog koji odvajkada obećavaju vera i nepouzdana znanja autoriteta.

Ovo pravilo bazira na trotrećinskom taktu, ritmu od 25 godina. Sa prvih 25 se, u načelu, stvara novi genetski paket, nova generacija, nov beočug beskrajnog ulančavanja… ipsilon osa raste… nov stepenik od zvezdanog vetra, raspomamljene jare korone i čiste studeni praznine je sazdan, za njim će slediti treći… milijarditi…

I zaista: ljudski život u proseku traje oko 75 godina. Prva njegova trećina je priprema za stvaranje novog genetskog paketa, novog stepenika u koračanju ka nedohvatu kosmičkog višeg smisla… zatim sa stanovišta višeg smisla, sada od kosmosa već dobrano napuštene individue, svako sam odlučuje o preostale 2/3 ličnog života. Ovo je i svako od nas, ali je ovo i Dostojevski i Munk i Kjerkegor i Sartr i Zid i Mučnina i Migel de Unamuno…

Kako su i evolucija i vasiona i ipsilon osa izgubile (stvaranjem novog genetskog paketa) svaki dalji ozbiljniji interes za dotičnu (prevaziđenu, biološki nepotrebnu jedinku) to njoj ostaje da preostalu duž života lepo osenči vlastitim kognitivnim performansama i poperovskom nadom da učestvuje u sledu algoritama koji grade Sferu uma (noosferu u svemu preklopljenu, sa jedinki sada nedostupnom fizičkom i biološkom vasionom i onim što po ipsilon osi nedohvatno odmiče)… da sada učestvuju u izgradnji jednog novog skupa jednog novog kolosa spremnog da se preklopi sa ipsilon osom po kom odmiču i vreme i generacije, jednog novog kolosa sfere uma svog sazdanog od duži koje planiraju zahvat za beskonačnim.

I tako:

duž AB = AA, + A,B =75=3/3
gde: AA
, =1/3=25

A,B =2/3=50

I onda shvatimo da ono što čini postojanje i svet tri dimenzije, svet kosmičkih objekata uključiv i nas u tom svetu zaista jeste sam život i njegova frekvencija različita od nule, u doslovnom smislu, jer smrt i nije ništa drugo sem jedna dimenzija nulte frekvencije i beskonačne talasne dužine (samim tim i beskonačna u vremenu). Smrt je zaista kraj vibrantne duži života koja se potom pretvara u beskonačnu polupravu, ali je ona ujedno i jedini fizički poznati način da se iks osa, iz malopređašnjeg razmatranja, preklopi sa ipsilon osom. Tako vreme, generacije ljudskog roda i jedinke osvajaju večnost i u tom su smislu svi na neki način u pravu: i Poper sa konceptom noosfere, i Jung sa arhetipovima, i Unamuno sa tragičnim osećanjem života, i ratar na polju koji nikada za ovu trojicu (pretpostavljamo) nije čuo, i mornar na brodu koji i ne sluti da sem talasa i debelog mora postoji ratar nezainteresovan za Unamuna i astronauti na stanici Mirkoji sa te visine vide i naše i neke druge pretpostavke… i krive se ose koordinatnog sistema, uvijaju se stepenice sastavljene od raspevane kore zvezdanog inja, kao harmonika se šire i skupljaju, škripi ta kolosalna konstrukcija i kao da će se svakog trena raspasti, ali se ne raspada prožeta svetlosnim glifovima i Šampolionovim odgonetkama…

Pa ko je i pomislio da će taj put, to osvajanje svetlosti i penjanje tim vrletnim simetralama i ugaonicima pre biti Smetanina Vltava negoli Šenbergova kakofonija!

Sve i mnogo više od toga.

O autoru

administrator

Ostavite komentar