ПО ГЛАВИ ЧИТАОЦА

У ИМЕ БРАТА, ОЦА ИЛИ МУЖА

Илустрација

Проф. др Александар Петровић у уводном поглављу књиге „Све што је велико увек је на корист других, подсећа на значајну улогу жена још од митских времена које су биле инспирација и подршка многим великим проналазачима и уметницима у различитим сферама интелектуалне својине, и како каже жене су владале имагинацијом као основном покретачком силом овог света”.


Др Наташа Милојевић

Поводом једног века од свог постојања (1920-2020), Завод за интелектуалну својину објавио је књигу „Све што је велико увек је на корист других, као кратак преглед изумитељки у Србији XX века, аутора проф. др Александра Петровића и мср Андријане Васиљевић, графичког дизајнера. Књига представља својеврстан омаж женама проналазачима у Србији. Посвећена је сећању на Благоту Жарковића, дугогодишњег директора Завода, и на његову животну борбу за сваког проналазача (1937-2020).

Кратким прегледом изумитељки у Србији XX века, књига даје критички осврт и пружа читав низ објашњења и разумевања развоја науке и иновација кроз историју ослањајући се на родну неједнакост, теоријске концепције о друштвеном развоју и друштвеним променама али и правцима и границама промена и начина на који се оне дешавају. Још у уводном поглављу, аутор нас подсећа на значајну улогу жена још од митских времена које су биле инспирација и подршка многим великим проналазачима и уметницима у различитим сферама интелектуалне својине, и како каже жене су владале имагинацијом као основном покретачком силом овог света”.

Међутим, друштвене промене у социолошком смислу свој израз налазе и у другим областима живота као што су иновације и родна равноправност, прилагођавања и отпор на промене. Тако да аутор посебно наглашава чињеницу да када се од мита померимо ка историји, први писани документи указују да је прва жена која је поднела захтев за заштиту патента и прва која је уписана у регистар патената у Америци 1809. Mary Dixon Kies. У то време Србија се налази усред устанка против Турака где, како аутор објашњава, многе жене добро баратају оружјем, али управо зато не стижу да се посвете његовом усавршавању”.


Насловница

У једној WIPO публикацији наводи се да је пажљива историјска реконструкција открила трагове који сугеришу да су патенти за проналаске које су произвеле жене проналазачи изведени у име брата, оца или мужа. Дат је пример Sybilla Righton Masters која је 1715. године развила начин за прераду индијског кукуруза и њена достигнућа су забележена у патентном документу, али припадајуће право је издато њеном супругу. У то време жене нису могле законски бити власнице имовине.

Према истраживању Завода за интелектуалну својину Велике Британије, објављеног 2019. године, аутор у свом тексту наводи да нешто мање од 13% пријава патената потиче од стране жена проналазача, чији се пораст очекује током наредних година. Гледано статистички, исти извор наводи да се по садашњој стопи пораста очекује да се тај број изједначи с бројем мушких подносилаца пријаве за проналаске тек 2070. године.

Портрет српске жене

Можда никада нећемо сазнати колико је жена из историје имало удела у малим или животним проналасцима које и данас користимо, тако да аутор у књизи „Све што је велико увек је на корист других сагледава улогу жена и из другог угла, које су на свој начин биле иза великих проналазача и дале свој допринос проналазаштву својим примерима, подршком и васпитањем.

Утицај мајке Николе Тесле, Георгине-Ђуке која му је била узор и подршка, аутор објашњава речима: Све што би очима видела, рукама је могла да створи. Снага његове мајке може се уочити у Николиним идејама и изумима, у његовом чудном, рекло би се древном методу, по коме би своју визију месецима разрађивао у својој глави, а тек онда би то пренео и у материјални облик”.


Георгина-Ђука Тесла

Аутор издваја и утицај мајке Михајла Пупина, Олимпијаде, на његов стваралачки рад, уливајући му самопоуздање и спремност за открића: Михајло Пупин, стално носи сећања на своју мајку која га непоколебљивом вером ојачава и у разним искушењима подиже за степеник ближе бољем човеку. Дала му је веру у знање и српску традицију светосавља.

Пример Милутина Миланковића је још један од њих, коме је мајка Јелисавета дала слободу, омогућила сигурност и удобност дома да би како аутор цитира он лутао по небу” окренут небеској механици и проналазаштву”.

Поред утицаја жене као мајке на стваралачки рад својих потомака, аутор у тексту даје осврт и на жене супруге које су сакривене и у сенци својих славних мужева биле у немогућности да буду препознате као проналазачи, научници, а које су својом инвентивношћу оствариле утицај на нека од највећих дела наше цивилизације”, попут Милеве Марић Ајнштајн и Олге Јованове Лазовић, познате као Олгивана.

Како и сам аутор каже, циљ књиге „Све што је велико увек је на корист других поред осталог био је анализа доступних докумената који би омогућили стварање портрета српске жене проналазача од настанка система патентне заштите до краја ХХ века. Обзиром да је ово први такав подухват, и да су се пре XX века, жене, посебно удате жене, суочавале са ограничењима у могућности да поседују имовину, као што су патенти, склапају уговоре, зарађују плату и стичу техничке вештине и знање које често доводи до успешног проналаска, како аутор истиче основни материјал, или боље речено рудник, били су патентни списи четири Југославије – Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Краљевине Југославије, Социјалистичке федеративне републике Југославије и Савезне републике Југославије”.

Слично томе, тамо где су жене развијале проналаске или креативне радове ван формалних професионалних окружења, друштвено или правно признавање таквог рада сматрало се табуом. У неким случајевима креативни радови талентованих жена кружили су анонимно или псеудонимно. Све је то била отежавајућа околност добијања стварних информација и реалне слике портрета српских жена проналазача уопште.

Истичући чињеницу да је Краљевина Србија 1883. једна од 11 земаља потписница Париске конвенције о заштити интелектуалне својине, која данас обухвата 176 држава, аутор посебно наглашава да је Србија једна од утемељивача светског поретка интелектуалне својине у време када су многе земље с епитетом развијене биле изван њега.

Ипак, тек 1920. Александар Карађорђевић доноси Уредбу којом је први пут под окриљем Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца установљена Управа за заштиту индустријске својине, када су мировним уговорима закљученим после Првог светског рата са Аустријом и Угарском, сва стечена права индустријске својине бивше двојне монархије призната и пренета у Управу у Београд, међу којима долазе и пријаве жена проналазача које су такође анализиране од стране аутора књиге „Све што је велико увек је на корист других, где се налазе званични патентни документи, али и покушаји реконструкције њиховог животног пута где је то било могуће на основу доступних докумената.

Катарина Младеновић

Жена проналазач, „Поступак и смеса за осликавање тканина, патентни спис бр. 1970

Када говоримо о времену у ком је Катарина Младеновић живела и стварала заправо говоримо о времену када су жене развијале проналаске или креативне радове ван формалног професионалног окружења и када се друштвено или правно признавање таквог рада сматрало табуом. Иако су креативним занимањима уметника, инжењера, писаца, научника, доминирали мушкарци, свет какав данас познајемо изграђен је низом проналазака, како жена тако и мушкараца који су заправо заједнички обликовали данашњицу. Ослањајући се на наведено, аутор с разлогом у својој књизи за Катарину Младеновић каже да је једина од изумитељки пре Другог светског рата чији рад можемо да пратимо захваљујући томе што је значајан и за примењене уметности.

Рођена је 1887. године у Голупцу, у богатој породици Благојевић. Школовала се у женском заводу у Турн Северину у Румунији, знала језике, свира клавир, шила. Са својих седамнаест година се удаје и одлази у Дрезден, где приватно похађа часове цртања. Добро образовање, смелост и таленат је чине првом модном кројачицом која има сопствену изложбу модела. Упркос тадашњим трендовима Запада, ствара сопствени стил и слободу уметничког и модног изражавања те је како се наводи у књизи, штампа прати насловима попут „Београд ствара своју моду. Насупрот општој кризи, успева да развије свој посао и зарађује. Надахнута српским народним мотивима, Катарина први пут започиње осликавање својих тканина и као власница модног салона у Београду, 1924. године региструје патент Поступак и смесу за осликавање тканина, патентни спис бр. 1970. Упркос општој кризи, успева да развије свој посао и зарађује.


Катарина Младеновић (Дринка Николић)

Током Првог светског рата Катарина се придружује српској војсци као болничарка, а након рата осиромашена породица, муж без посла и пуно деце су је подстакли да се даље школује за кројачки занат и отвори модни салон. Године 1920. добија диплому која је сачувана у Архиву града Београда, а и протокол о отварању салона 1921. у улици Проте Матеје. Напорним радом купује савремене машине за шивење, вез и плисирање, излаже своје моделе док београдска штампа прати и извештава о њеном раду. Упадом конкуренције на њен радни посед и крађом свега што је имала остаје без ичега. Године 1924. одлази у Париз где тешко живи и покушава да с ћерком Душицом и сарадницом Софијом започне посао. Године 1924. успева да добије посао сарадника у модној кући Редферн основаној још у деветнаестом веку. Убрзо добија посао и у кући високе Марти Пеншар.

Године 1926. она ради за петнаест великих париских модних кућа. Како аутор у књизи истиче: „Када је 1925. у Паризу одржана Међународна изложба савремене декоративне и индустријске уметности (одакле је изведен назив за стил који се тада родио – Art Deco), Катарина добија позив да учествује са својим моделима у павиљону Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца што показује да њено стваралаштво већ има запажено место.

Године 1928. из Париза се враћа у Београд, када са супругом због његове службе путује од севера до југа, од Суботице, преко Крушевца до Врњачке Бање. Напушта каријеру, посвећује се породици. Непуне две деценије касније Катарина се опет посвећује хуманитарном раду где се цела породица за време немачке окупације затекла у Крушевцу где постаје председница Женског хришћанског покрета и оснива Дечије хранилиште.

После Другог светског рата постаје чланица УЛУС-а како се наводи у књизи тако што је правила лутке филозофски гледајући на живот и историју као на луткарско позориште. Умрла је 1953. у Врњачкој Бањи. У овом тексту дат је осврт на живот Катарине Младеновић, само једне од изумитељки XX века коју књига „Све што је велико увек је на корист других приказује.

Закључак

Иновације су кроз историју имале немерљив утицај на формирање нашег разумевање света, наш поглед на друштво и наш поглед на природу. Развој науке и технологије више није низ догађаја. Сећањем на жене проналазаче у Србији XX века чији је иновативни рад кроз историју био потискиван, недовољно подржан и заборављен, књига „Све што је велико увек је на корист других поред осталог даје допринос јер указује да је важно чврсто веровање да се наука, технологија и иновације морају верно преносити на будуће генерације као незамењиво богатство човечанства, вођено поверењем и подршком јавности.

О аутору

Stanko

1 коментар

  • Veoma zanimljiv prikaz knjige koju sam pokušao da nađem u našim knjižarama. Da li Galaksija može da mi pomogne da je pronađem.

Оставите коментар