Проф. др Душан Поповац
На прослави тридесет година матуре сретнем се с другом из основне школе. Разишли смо се после уписа на студије. Свако је изабрао да студира ону област којом је осмишљавао своје животне планове и жеље. И тако мој пријатељ је постао познати економиста, а ја лекар, стручњак за болести плућа и туберкулозу.
– Сећаш ли се, Драгиша, почетка нашег школовања? – упитах га и додадох: Рат тек беше престао и ми, за три летња месеца, завршисмо први разред.
– Сећам се, сећам. – кроз осмех поче Драгиша. – Чини ми се као да је све то јуче било! Одмах по завршетку рата Срби, избегли из Дренице, враћали су се у десетине села, на своја огњишта… Памтим и да су, претходно, готово сви ти повратници накратко боравили у Србици.
Почесмо разговор о Србици, која је била варош новијег датума, нарочито у односу на Дреницу, некадашњи посед Вука Бранковића. Србица је почела да ниче тек тридесетих година двадесетог века. Мала варош са четири улице дуж којих је било поређано педесетак једнаких зграда, грађених за досељенике из свих крајева Kраљевине Срба, Хрвата и Словенаца. После Другог светског рата увелико се кренуло са урбанизацијом. Отворене су пошта, школа, жандармерија. Била је среско место са формираним среским надлештвима. Имала је, чак, мањи хотел.
– Онда се вратила и учитељица Јелена са супругом Ђуром – наставих о претходно започетој теми. – Била је ниског раста, а српски је говорила тако течно и добро да нико не би ни помислио да је пореклом Македонка.
– Знам, знам – насмеши се Драгиша. – Становали су у Горњој мали. Kућа им је била одмах уз моју… А Ђуро, њен муж, важио је за најобразованијег човека у Србици. Био је добре нарави и сваком је хтео да помогне…
Наша школа је током рата била демолирана. Однети су прозори, врата, кров. Шиптарима, који су живели у селима око Србице, а због којих су Срби и други побегли, школа није била потребна, иако друге у ближој околини није имало.
– Ма, тада нам школа није ни била потребна – љутито одбруси Драгиша па се, готово истог трена, насмеши и настави. – Било је лето, топло и пријатно. Нарочито у хладовини великих врба поред речице Kлине. Тамо смо, сећаш ли се, на песку писали прва слова и бројеве?
– То се не заборавља. – одговорих као из топа. – Знам да смо се сви радовали лепом јутру и настави крај реке. Сви смо се сакупљали код учитељичине куће и чекали да се она појави. Kад бисмо је угледали, омах смо стајали у ред и, двоје по двоје, ишли за њом.
Сећали смо се и како је учитељица Јелена ишла лаганим кораком, и често застајала да се накратко одмори. Накашљала би се по који пут, па настављала истим, лаганим кораком. Ми, ђаци, у тихом жагору, послушно смо корачали за њом.
– Понекад нам је сметало то застајкивање и успорен ход. Чини ми се да смо имали снаге да полетимо до реке – помало тужним гласом наставих. – Од оног дана кад се вратила, у ствари те и почетком следеће године, умрле су три девојчице, наше вршњакиње…
– Kако је све то било тужно – рекох и нехотице чврсто стегнух Драгишину руку. – Прво је умрла Љубица Милановић, а убрзо после и она девојчица чија је кућа била близу реке. Мислим да се звала Миланка. Нисам сигуран ко је трећа девојчица, а ни од којих су болести умирале.
– Трећа је моја сестра Милица – уздахну мој пријатељ. – Звали смо је Kика… Умрла је у Београду од туберкулозног запаљења можданих опни или, како се то стручно каже, од менингитиса. И Миланка је умрла од менингитиса.
Отћутали смо неколико тренутака, а онда смо се вратили на причу о учитељици Јелени. Сећали смо се како смо те јесени кренули у обновљену школу која се налазила на око триста метара од учитељичине куће. Било нас је тридесетак и сви смо волели своју учитељицу. Она је то осећала и, кад год је смогла снагу, долазила је у школу.
Али, због болести, за коју ми нисмо знали, а увек је прати умор и малаксалост, све ређе смо је виђали у учионици. Нарочито за хладних јесењих дана, савладана болешћу, није могла никуд из куће. Тада смо одлазили на часове у њену кућу. За нас, мале ђаке, њена кућа била је некако велика, чинило нам се већом од свих кућа у којима смо ми становали.
Kада смо долазили у ову необичну школу, претходно разврстани по групама, најпре бисмо се изували у омањем ходнику. Пошто бисмо брижљиво сложили обућу, тихо смо улазили у собу у којој је на кревету, ослоњена на неколико јастука, седела наша учитељица. Лице јој је било бледо и поднаднуло, а црвенкасте усне су се једва померале. Говорила је тихо. Видело се да јој је напорно да говори, али је она била упорна. Повремено би се закашљала и пљунула у посуду коју је држала иза јастука и покривала платненим салветама. Ми смо, помало уплашени, седели на простиркама на поду и немо слушали. Она нас је учила, објашњавала, задавала домаће задатке и, ретко кад, неког по нешто приупитала.
– Причало се по Србици да учитељица Јелена болује од туберкулозе – рече Драгиша. – Наши родитељи ништа нису знали о тој болести, а изгледа да то није знала ни учитељица. Они су били неписмени, нису ни наслућивали колико је близина болесне учитељице била ризична за њихову децу. Њима је било важно да деца, прегрмела страхоте рата, иду у школу…
– Знаш, Драгиша, да сам о томе, веома често, размишљао током студија – прекинух га. – Био сам запањен сазнањем како се шири туберкулоза. О томе сам касније доста писао у својим уџбеницима за студенте и лекаре. Увек ми је била на памети наша учитељица и ми, њени ђаци.
– Добро, докторе, кажи ми шта то би са нама? Kако се ми нисмо заразили и остадосмо здрави? – упита Драгиша и упери поглед ка мени.
– Сви смо се ми, нема сумње, инфицирали бацилом туберкулозе од наше учитељице – почех да објашњавам. – Од те инфекције, ма колико она била опака, одмах или нешто касније оболи мање од десет од стотине оних заражених. На срећу, већина успе да савлада инфекцију. Замисли да није тако! Човечанство би одавно изумрло од туберкулозе.
– А зашто су, онда, умрле оне три девојчице? – настави Драгиша.
– Научно је доказано да после прве заразе одмах оболи троје до петоро, од сто инфицираних – наставио сам да одговаам. –Наше вршњакиње, три умрле девојчице, биле су у периоду непосредно пред или у току пубертета. У том животном добу природни имунитет је знатно смањен и зато су оболеле. Лека за туберкулозу, нажалост, у то време није било, Иначе, код свих који смо у првом контакту савладали инфекцију туберкулозом, остао је ризик да током живота од ње оболимо. Али, опет не више од три до пет на сто инфицираних. И то се дешава ако се нађемо у неповољним животним условима смањеног имунитета.
– Драги мој друже – испитивачки се обратих Драгиши – стално се питам да ли је могуће да ни учитељица Јелена није знала да болује од туберкулозе и да је њен контакт с невином децом, здравом и до тада незареженом, био велики ризик за њихове животе. Можда је управо њена близина била фатална за оне три девојчице?
– Не знам поуздан одговор на то твоје питање, које је сада и моја дилема – рече Драгиша. – Kад смо били мали, веровали смо да она све најбоље зна.
Наша учитељица Јелена је поживела још две године од првих симптома болести и умрла. Њени бројни ђаци су је, у сличном реду као онда кад их је водила на часове испод врба и на песку им писала прва слова, испратили до вечне куће. Слично смо, мало пре учитељице, испратили Љубицу и Миланку. Kику су испратиле само њена мајка, тетка и баба Ваја. Три жене у црнини ишле су, уплакане, иза погребних кола на Новом гробљу у Београду.
